Симона Ћурчић: Љубав – главни састојак сваког јела

Требињка Симона Ћурчић још као дјевојчица знала je шта жели да буде кад порасте. Данас јој је 21 година и ускоро ће постати оно што је жељела, професионални кувар. Осим куварске капе и униформе, поносно ће носити и звање менаџера у хотелијерству и туризму, ужа специјализација кулинар. Тренутно је у Словенији, гдје приводи крају обавезну праксу како би добила услов да дипломира на канадском Факултету за Кулинарски менаџмент у Будви, те упише магистарске студије у Љубљани.

Међутим, Симонина прича не почиње са студијама, већ много раније, „мирисима“ дјетињства из мамине и бакине кухиње због којих је, како истиче, у њој потекла и сазрела страст према кувању.

„Док би мама или бака нешто кувале ја бих им „помагала“. Најбоље тренутке у вртићу проводила сам са куварицама припремајући доручак за осталу дјецу. У мојој породици сви воле да кувају, а главни састојак сваког бакиног јела била је неизмјерна љубав. Тата је сваки догађај користио као прилику да направи један од његових котлића, а мама надалеко познате посластице. Са собом још увијек носим мирисе из дјетињства. Када бисмо се враћали из школе, кућа би нас редовно дочекала топла са мирисом свјеже испеченог пецива или посластице за вечеру. Као посљедица свега тога проистекла је и моја љубав према кувању“, наглашава Симона.

Са породицом у ресторану на Тулима

Уз бројне мирисе, на дјетињство је увијек асоцира и колач с вишњама, њена прва посластица припремљена као изненађење за маму. Присјећа се како је тада добила вето приласка кухињи.

„Мама је била и више него изненађена! Због премалог калупа, смјеса колача је процурила по пећници и то је загорјело. И премда је колач био укусан, добила сам забрану уласка у кухињу на одређено вријеме“, с осмијехом препричава почетке својих кулинарских авантура.

Да је „ситуација колач с вишњама“ није поколебала, те да је намјерила озбиљно да се позабави вјештинама кухиње и опредијели се за будуће занимање, Симона је показала по завршетку Основне школе, категорично бранећи свој став.

„На моје задовољство, те године у Требињу је први пут отворена четворогодишња кулинарска школа. Одмах сам знала и одлучила- та школа или ни једна друга! Мама је покушала да ме одговори од уписа уз образложење да је то физички врло тежак посао, на шта сам ја рекла да онда нећу да идем у школу. Нису имали избора, па су ме пустили да упишем то што желим. Посебну захвалност дугујем и двјема професорицама које су ме охрабриле и подржавале у мојој куварској амбицији, те вјеровале у мене- професор куварства Милица Дурсун и практичних предмета Маја Грбић- Чечур“.

У САД на радном мјесту

Даљњи пут био је јасан. По завршетку средње школе упис на кулинарски факултет. Уз подршку породице, претрагом по интернету указале су се двије опције – Виша струковна школа у Београду и канадски Факултет за Кулинарски менаџмент у Будви. Како је канадски факултет отварао више могућности за одлазак у иностранство, Симона је одабрала.

„То је трогодишњи факултет за интернационални менаџмент у хотелијерству и туризму, са смјером кулинарски менаџмент. Поред основних студија о менаџменту имали смо и богату праксу у разним хотелима на црногорском приморју (Splendid, Queen of Montenegro, Astoria, Maestral…) као и праксу у просторијама факултета, предвођеном професорима из Београда“.

Већ на првој години факултета, Симони се указала прилика да се пола године усавршава у Америци. Одлучила се за авантуру, те се пријавила преко студентског програма.

„Добила сам посао у хотелу са 5 звјездица „Bacara resosrt and spa“ у Санта Барбари у Калифорнији. Прво смо радили као помоћни радници у кухињи, а након непуне двије седмице главни шеф кухиње ми је пружио прилику да самостално водим станицу са пастама и рижотима. Успјешно сам обавила задатак и ту остала до краја програма. Искуства су више него позитивна. Научила сам много „трикова“ успјешних кувара и стекла многа познанства. Посао је био тежак, одговоран и стресан, али као награду добила сам знање и надпросјечну студентску плату. Било је то “ватрено крштење”. Од једног збуњеног и погубљеног студента требао је настати кувар са прецизним и брзим покретима у великој гужви за врло кратак период. Имали смо двије опције: изборити се и остати или се вратити кући. Није било лако, али сам успјела. Научила сам како функционише један ексклузивни ресторан у оквиру хотела чији су гости личности које углавном можемо видјети само на ТВ екранима“, прича Симона која је на вријеме увидјела да добро искориштена прилика злата вриједи.

Зато је по повратку факултетским обавезама у Црну Гору прихватила и нову прилику, да у Словенији, гдје постоји више одличних школа за куваре, заврши праксу.

„Иако је Словеније чланица ЕУ, држављани БИХ и РС имају могућност бесплатног студирања и запослења у разним студентским пословима, како би могли сами да се издржавају. Тамо сам већ пола године и ближи ми се дипломски, а бранићу тему «Анализа пословања Hard Rock Cafe-a“. У септембру планирам да упишем магистарске студије у Љубљани и намјеравам да се специјализујем у изради посластица и јестивих декорација од шећера, како бих кренула маминим стопама и једног дана развила већ постојећи породични посао. Себе видим као посластичара. То је комбинација умјетности и кувања».

У међувремену, Симона машта и о одласку у Италију гдје би могла да научи тајне тамошњих мајстора, јер највише воли да припрема храну по италијанским рецептима. Кад је ријеч о посластицама, предност даје  француским, премда нема предрасуда кад је о храни ријеч. Спремна је да истражује и проба нове комбинације укуса.

Иако је много научила, свјесна је да је чека још усавршавања. Због тога, оно мало времена које јој факултетске обавезе дозволе, настоји да проведе с породицом у Требињу. А ако јој је својевремено приступ кухињи био „забрањен“, данас су ствари потпуно другачије. Тражи се савјет више од правог мајстора кухиње.

„У породици сви кувамо и размјењујемо нове рецепте и трикове. Мама уз помоћ моје млађе сестре прави прекрасне торте, познате у Требињу као Симкине торте и колачи (названо по мени). Још увијек доста учим од маме, а са друге стране, ја њу учим нове начине израде посластица. Моја најстарија сестра је веган, док млађи брат пред мене поносно износи своја кулинарска дјела и тражи савјете. Све у свему то су забавни и тренутци које носим са собом куда год да пођем. За све моје искуство захвална сам породици која ме подржава и пружа осјећај сигурности“.

За сваки посао потребна је храброст, а не страх од изазова. Ако се коме и учини нерационалан, Симонин савјет крајње је једноставан.

„Млади требају да прате своје снове колико год то тешко и немогуће изгледало. А да би човјек био успјешан у било ком послу мора дати максимум. То је једини рецепт за успјех. Много труда, и награда ће доћи сама по себи. У свом послу стално помјерам границе, не плашим се изазова, учим и напредујем из дана у дан!“

Занимање кувар не бих мијењала за канцеларију

Приликом уписа у средњу школу већина ученика циља ка “господским“ пословима у канцеларији, сматрајући да је посао попут кувара занимање ниже врсте и да се у куварску школу уписују дјеца која немају квалификације за било коју другу. То је предрасуда! Већина мојих вршњака сања да добије прилику коју сам ја имала са својом струком. Бити кувар није лак посао, али га не бих мијењала ни за једну канцеларију.

Херцеговачка кухиња има све што треба

Херцеговачка кухиња је одлична! Наша традиционална јела су специфична и врло укусна и не треба им никаква промјена. Треба их оставити каква јесу, само боље промовисати како би и остали доживјели чари Херцеговине. У Требињу обавезно свратим код L’Sashon-a гдје сам стекла прво искуство још у средњој школи, а незаобилазна станица ми је и ресторан на Студенцу!

Бурек за Мексиканце и шефа кухиње    

Док сам боравила у Америци, углавном сам радила друге смјене. Пред крај сезоне, кад је посао почео да успорава, као прави Балканци, колега са факултета и ја, искористили смо мало слободног времена на послу и одлучили да направимо бурек са домаћим суканим корама. Након два сата посла, бурек смо подијелили осталим куварима, углавном Мексиканцима. Кад је шеф чуо за усласт поједени бурек, тражио је да га направимо да и он проба. Одлучио је да дође у посјету Балкану како би окусио праве укусе наше кухиње!

На Бироу у Требињу 61 кувар

На евиденцији Завода за запошљавање РС Биро Требиње тренутно је 61 особа са занимањем кувар, од чега је њих 12 имало радно искуство у струци. Тренутно у Требињу постоји потреба за куварима јер је у току љетња сезона. Квалитетни кувари са радним искуством не задржавају се на евиденцији Бироа, с обзиром да брзо проналазе посао. У суштини, битна је жеља да се ради посао у занимњу и, након што се стекне неопходна пракса, пут до посла је отворен.

Шкриван- предрасуда је да средњу куварску уписују лошији ученици

Директор Центра средњих школа Требиње, Васиљко Шкриван истиче да је у плану поновно отварање четворогодишње кулинарске школе, занимање кулинарски техничар, због квалитета образовања подигнутог на виши ниво. „Уписујући боље ученике, боља је и слика занимања кувар, што је условило да нам се уписују ђаци са већим бројем бодова, у односу на оне у школама четвртог степена, попут машинске и грађевинске. Омогућена им је редовна пракса у најбољим требињским ресторанима и хотелима, а послодавци су углавном задовољни, тако да се већина наших ученика лако запосли. Интересовање за занимање кувар и даље је високо. У плану је да наредне школске године покренемо комбинацију кувари- посластичари или кувари- пекари, у том правцу ћемо ићи“.

Маја Бегенишић/Глас Требиња