Siromaštvo za budućnost

Nama nisu potrebna samo nova radna mesta, nama su potrebna pametna radna mesta

siroma

Da li primećujete razliku između dva automobila na slici? Postoji razlika, levi je „Rejndž Rover“, simbol luksuznog britanskog proizvođača automobila „Jaguar“, čija je početna cena oko 70.000 dolara. Sa desne strane je „Land Vind“, kineske kompanije „JMH“ i košta oko 20.000 dolara. „Jaguar“ je u Kinu investirao 2014. godine sa lokalnim partnerom „Čeri“, dve godine kasnije lokalna kineska kompanija je napravila savršen duplikat „Rejndž Rovera“. Kada studentima zvuči previše apstraktno da strane direktne investicije osim negativnih mogu imati i veoma pozitivne efekte na privrede zbog pozitivnih eksternalija, dajem ovakav primer kao ilustraciju. Glavna očekivana korist od stranih investicija jeste prenos znanja i tehnologija. U teoriji multinacionalnog poslovanja ovaj fenomen je poznat kao „efekat prelivanja“.

Multinacionalne kompanije imaju različite metode za sakrivanje svojih znanja i tehnologija od lokalnih proizvođača – jer ko želi sebi da pravi konkurenciju? Ali, isto tako teže da iskoriste resurse, tržišta i radnu snagu. U toj igri državni aparat ima ključnu i dvostruku ulogu. Da identifikuje strane kompanije koje poseduju znanje i omogući im efikasno poslovanje u zemlji, ali glavna uloga države je da svoje lokalne proizvođače poveže s multinacionalnom kompanijom i omogući im pristup onome što ista želi da sakrije. Naravno, sve to je moguće samo ako postoje zakoni jednaki za sve, sistem u kojem privrednici ne plaćaju partijski reket i sl, jednom rečju – institucije.

Da li su jednom srpski privrednici uspeli da naprave pandan proizvodu stranog investitora u Srbiji? ,,Fijat“ je u Kragujevcu od 2008 godine, imamo li danas neki svoj „Srbijat“? Ne. U redu, Srbija ne razvija sopstvene tehnologije i još uvek ne može da proizvede tehnološki napredan proizvod kao što je automobil visokog kvaliteta. A da li zaista ne ume da proizvede sedišta za automobil? Da li je zaista potreban „Aundi“ (sa subvencijom od više od dva miliona evra), gde će srpski radnici da sede na drvenim stoličicama i šiju? Izgleda da u Srbiji kreatori ekonomske politike ne razumeju elementarne postulate ekonomske teorije i prakse. Ako nema „efekata prelivanja“ znanja i tehnologija, nema koristi od stranih investitora, makar otvorili deset miliona radnih mesta.

Na tim „novim“ radnim mestima zaposleni imaju minimalne zarade i kada ostanu bez posla, kao što je skoro 1.000 njih ostalo u „Fijatu“, nemaju nikakva znanja. Ogroman broj mladih ljudi radi mukotrpno i ne sme ni da pita za penziono i zdravstveno osiguranje. Kada iz ovakvih kompanija izađu kao penzioneri, penzijama neće moći ni račune da plate, i eto novog socijalnog problema za državu. Kada se na to doda više od 600.000 ljudi bez egzistencijalnog minimuma, jasno je da država danas stvara siromaštvo za budućnost.

Stalno nam objašnjavaju da država ne treba da se meša u odnose privrednih subjekata. Međutim, niko se nije javio da objasni kako to da u tom „libelarnom odnosu prema investicijama“ nemačka vlada, pre neki dan, prosto zabrani kineskom tehnološkom gigantu „Midea“ da kupi „Kuku“ – svetskog lidera u robotici i industrijskom inženjeringu. Nije li „Kuka“ privatna kompanija, nije li se sama ponudila na prodaju? Čini se da su u Srbiji servilni političari veoma lako prihvatili taj princip „radite ono što vam mi kažemo a ne ono što mi radimo“.

Kineska kompanija je ponudila više od 4,5 milijardi evra za akvizicuju nemačke, koja je to prihvatila, ali država ne dozvoljava da sofisticirane tehnologije za automatizaciju proizvodnje dođu u ruke Kineza. Razvijene zemlje nikada neće dozvoliti da budete tehnološki napredni, za to morate sami da se izborite, jer u krajnjoj liniji ovladavanje visokim tehnologijama znači sposobnost za njihovu primenu i u proizvodnji savremenog naoružanja. Zato Srbiji konstantno šalju samo škart investicije u niskoproduktivnim industrijama.

Nije ovo prvi put da EU otvoreno diskriminiše zemlje čija rastuća konkurentnost može da je ugrozi. Nemačka je zabranila i lokalnom proizvođaču poluprovodnika „Aikstron“ da proda akcije kineskom „Fujianu“. Nemačka je otvoreno rekla da će činiti sve da spreči transfer tehnologija i opravdala je svoje zabrane „zabrinutošću za nacionalnu bezbednost“ jer se radi o kompanijama u sektoru IT i proizvodnji viskosofisticiranih tehnologija.

Imamo li mi pravo da budemo zabrinuti za nacionalnu bezbednost? Kako to da akvizicije britanske „Endave“ u srpskom IT sektoru ne samo da nisu problem nego još „Endava“ dobije subvencije da otme od lokalnih kompanija i ono malo IT stručnjaka koji su ostali u Srbiji. Kako to da srpski ,,Telekom“ mora da se proda i da na tome insistira baš „Dojče Telekom“, većinski vlasnik svih ,,Telekoma“ u Jugoistočnoj Evropi? Država ga nije prodala ove godine, ali plan je da ga uništi ili partijskim upravljanjem ili lošom privatizacijom. Na redu je i EPS, stub energetske bezbednosti Srbije.

Zašto u Srbiji „Kuka“, „Aikstron“ ili „Fujian“ nemaju svoje fabrike? Zato što tehnološki-intenzivne kompanije ne možete kupiti nikakvim subvencijama. Njih interesuje samo znanje, a mogu li da nađu dovoljno stručnog kadra u Srbiji, gde decenijama traje egzodus visokokvalifikovanih i naučnih radnika? I danas je u Srbiji među nezaposlenima više od 45 odsto onih s najvišim obrazovanjem. Država se koncentrisala na škart investicije i šalje jasnu poruku – da ovde nema mesta za razvoj ljudskog kapitala.

Ključ problema u ovoj sumanutoj trci za stranim investicijama je nepostojanje elementarnog osećaja za potrebe nacije i nacionalne ekonomije, uglavnom zato što se kreatori ekonomske politike, pre te funkcije, s privredom nisu sreli ni u udžbeniku. Nama nisu potrebna samo nova radna mesta, nama su potrebna pametna radna mesta. Ne treba nam samo slobodna trgovina, treba nam pravedna trgovina.

Uroš Delević

Ekonomski institut ,,Džon H. Daning“, Velika Britanija