’’Сиротињска мајка’’ остала и без Михе Ћука: Најстарији дуванар у Српској одустао од узгоја жутог листа

ЉУБИЊЕ | Михо Ћук (84) из љубињског села Ограде, некада најстарији узгајивач дувана у РС, од овог посла је одустао јер нема организованог откупа.

„Родио сам се под листом дувана. Садили су га мој отац, деда, прадеда, а ја сам узгајао ову биљку скоро осам деценија, откад знам за себе“, каже Ћук. Најстарији садилац жутог листа се сећа да се прво узгајао „мали“, па „велики равњак“, који су давали род од 20 до 50 кила.

Након „равњака“ прешао је на „херцеговац“, а онда на сорту „бубало“, која се уз „вирџинију“ и сада сади у љубињском крају.

„Говорили су и за „бубала“ да не може прећи 50 кила, а може преко стотину ако се правилно ради и ако је добра година. Са сваке стабљике не може су убрати исто. Није једнако ако је дебела као рука иза шаке или је танка или ако је лист дуг 30 или 50 центиметара“, објашњава Ћук.

Истиче да се за сваки посао, па и за садњу дувана, кога су звали „сиротињска мајка“ треба квалитетно припремити.

„Добро изорати земљу, нађубрити и ето рода, ако није нека проклета година. Ако ниси дао не можес се надати“, каже Михо. Сећа се да је 1985. година била изузетно родна, када је дуван имао најбољи род и квалитет.

„Kиша је пала на време, а онда засушило. Горњи лист био је као средњи. То је најбоља година које се сећам“, наводи он. Није заборавио ни крај осамдесетих година, када није нанизао ниједан лист дувана.

Од садње дувана одустао је кад је прекинут организовани откуп.

„Да постоји откупна станица можда би и у овим годинама живота посадио бар три хиљаде садница, али шверцом се никад нисам бавио. Дуван сам продавао само у Љубињу. Нисам хтео да паре дајем негде друго, нека остане нашој општини и нашем народу. Kао старог узгајивача звали су ме да продајем у западној Херцеговини, Црној Гори, али нисам желео“, прича Михо.

Најстарији дувањар у РС каже да је од продаје дувана некада измиривао све обавезе, школовао децу, прослављао славе и свадбе.

„Да би се садиоцу исплатило цена килограма морала би бити бар седам до осам KМ. Не исплати се садити за три – четири марке, али ко је принуђен мора, иако нема никакве рачунице“, објашњава Михо.

Он се, ипак, нада да дувањарска традиција неће бити прекинута у љубињском крају, где се дуван почео садити пре 130 година, и да ће се наћи млађи дувањари који ће је „превезати“ до неких бољих времена.

Организовани откуп дувана у Љубињу прекинут је пре неколико година, од када се све више дувањара окреће садњи лековитог биља.
Дубравка Чоловић/Блиц