Сјећање на октобар 1944: Како је НОВЈ ослободила Требиње

Гоњени ватром ослободилаца Требиња, легионари су, пред положајима 3. и 4. батаљона 14. бригаде код Засада и Мостаћа, разбијени и, у току ноћи између 5/6. октобра, потпуно савладани. Само око 30 легионара на челу са Дајнингером спасли су се препливавањем по ноћи набујале Требишњице, да би, наги и промрзли достигли, до Дужи и Иванице.Требиње је 6. октобра освануло коначно у слободи…

trebinje 1944

Заузета проганањем прикривених остатака Билећке бригаде на простору планине Видуше, када је у току 3. и 4. октобра уништила 12 и заробила 10 четника, Јужнохерцеговачка оперативна група је дјеломично ослабила свој притисак и пажњу према окупатору у Требињу.

Средином дана, 4. октобра, по пристизању извјештаја да се, неочекивано, непријатељев гарнизон у Требињу припрема за извлачење, што је потврђено експлозијама и паљевином у граду и рушењем и уништењем објеката (електричне централе и моста) четири батаљона Јужнохерцеговачке оперативне групе упућена су у напад са задатком да онемогуће извлачење окупатора. Око 15 сати, 3. и 4. батаљон 13. бригаде напали су од Подгљиве и Горице према Хрупјелима и Билећкој капији и — наишли на снажан отпор непријатеља ослоњеног на тврде положаје.

Истовремено су 1. и 4. батаљон 2. далматинске пролетерске бригаде од Полица продрли до жељезничке станице и настојали да, преко Требишњице, заузму центар града. Док се водила борба са њеном заштитницом, главнина гарнизона, легионарска команда 369. пука са својим 1. батаљоном и ојачањима, кренула је према Дубровнику. Њу је, пристижући од Требијова, код Дражин Дола и Мостаћа око 15 сати, у жестокој борби пресјекао 3. батаљон 14. бригаде; овоме се, нешто касније, прикључио и 4. батаљон исте бригаде. Челни дио легионарске колоне са пуковником Фишером удаљио се према Дубровнику, док су се остале снаге вратиле у касарну Хрупјела и наставиле да се бране у току ноћи 4/5. октобра. Остали дио Требиња био је ослобођен.

trebinje3 1944

Док се водила борба око касарне, током ноћи, штаб 29. дивизије је већ био покренуо од Билеће своју 12. бригаду са задатком да затвори прилазе Требињу од Дубровника и Љубиња. Два њена батаљона (1. и 3.), под руководством замјеника команданта бригаде Љубе Миљановића, пристигли су од Скроботна, преко Арсланагића Моста у рејон Дужи, гдје су, 5. октобра, преузели осигурање Требиња од непријатеља код Иванице. Истовремено је командант 12. бригаде, Милинко Окиљевић, са својим 2. и 4. батаљоном журио од Љубомира према Љубињу у помоћ 4. и 5. батаљону 10. бригаде под командом Радомира Мирковића, замјеника команданта ове бригаде. Усмјерене снаге према Љубињу осигуравале су Требиње од Лукачевићевих четника, који су 5. октобра у 8 сати упали у Љубиње и из њега потисли дијелове Команде 2. војног подручја и окружна руководства друштвено-политичких организација за јужну Херцеговину. Прије пристизања у Љубиње, четници су водили оштру борбу код Пољица и Седлара са дијеловима Групе батаљона 2. далматинске бригаде којима је командовао Бруно Вулетић, замјеник команданта ове бригаде.

Први батаљон (без 3. чете) легионарског 369. пука, ојачан 3. батеријом 369. артиљеријског пука, 5. четом домобранске 1. бојне 9. посадног здруга, те жандармима и дијелом мјесне милиције, успио је да се одржи у утврђеној требињској касарни до вечери наредног дана. Тога дана је око 14,30 сати од Иванице према Дражин Долу кренула њемачка борбена група „Шулце“ — ради извлачења требињске посаде, па је код Дужи и Крушчице дошло до жестоког боја са 1. и 3. батаљоном 12. бригаде. Трпећи густу ватру од дивизиона артиљерије, батаљони 12. бригаде су прешли у противнапад и одбацили ових око 400 окупаторових војника. Заробљена су три њемачка војника и заплијењена 2 пушкомитраљеза, 2 машинке и 5 сандука са минама за лаки минобацач. Поред једног рањеног борца, погинуо је политички делегат вода (заставник Мијо Скендер из с. Укшића у Љубомиру) из 3. батаљона. Група »Шулце« се задржала код Дужи, гдје јој је пред вече пристигло појачање од 150 војника, са 3 артиљеријска оруђа. Тамо је ишчекивала да прихвати окружену требињску посаду која се припремала за пробој.

trebinje2 1944

Око 18 сати 5. октобра командант требињске посаде, њемачки капетан Дајнингер повео је своју јединицу у пробој из Хрупјела према Дражин Долу и групи „Шулце“ код Дужи. Снажна артиљеријска ватра, отворена од Иванице с намјером да се овима прокрчи пут за пробој, сручила се код Требиња на Дајнингеров строј! Дајнингер је био принуђен да радио-везом тражи њен прекид. Гоњени ватром ослободилаца Требиња, легионари су, пред положајима 3. и 4. батаљона 14. бригаде код Засада и Мостаћа, разбијени и, у току ноћи између 5/6. октобра, потпуно савладани. Само око 30 легионара на челу са Дајнингером спасли су се препливавањем по ноћи набујале Требишњице, да би, наги и промрзли достигли, до Дужи и Иванице. Требиње је 6. октобра освануло коначно у слободи.

У борби за ослобођење Требиња убијено је или заробљено око 350 легионара и 80 домобрана. Заплијењена су 4 топа 75 мм, 800 пушака, 9 камиона са товаром, 50 артиљеријских грла, 2 радио-станице, 3 мотоцикла, 30 пушкомитраљеза, 2 минобацача, 2 машинке, 200 ручних бомби, 30.000 метака, 2 камиона минобацачке муниције, 10 телефона, 2 локомотиве, 1 оклопни вагон и друга бројна опрема и интендантска средства. Овдје није урачунат непознат плијен два батаљона 2. далматинске бригаде.

За ослобођење Требиња, у борбама 4. и 5. октобра, погинуло је 10 бораца 29. дивизије, док их је 12 било рањено. Међу њима су (4. октобра код Засадa) погинули поручник Мијат Колак, командир чете и Љубо Колак, омладински руководилац, храбри борци 4. батаљона 14. бригаде, оба из с. Хума код Требиња.* Пала су и два борца 2. далматинске пролетерске бригаде.
*) У борбама око Требиња још су пали: Васо Милошевић из Хоџића, командир вода, као и борци Неђо Табаковић из Мируша, Марјан Кебо из Дубрава, Видак Дамјанац, Милан Вујовић из Давидовића, Анђелко Вујовић из Бијељана, Урош Вукоје из Пађена код Билеће, те Борика Станиславова из Пољске, погинула на Градини.

(Данило Комненовић, Мухарем Кресо: 29. ХЕРЦЕГОВАЧКА ДИВИЗИЈА, Војноиздавачки завод, Београд 1979.)