Досадна киша и град смјенивали су се на небу изнад Ластве. Старим асфалтним путем који води ка „Титовој“ вили и даље према Бијелој гори, права бујица, као да је спрјечавала путнике, да ремете мир овог дијела Требиња.

Поред досадне кише, једино што је реметило тишину децембарског јутра, била је дјечија граја из школе у Ластви.

У згради, која броји 120 година, на два спрата, основну школу похађају ученици из Ластве, Јазине, Ушћа, Гранчарева. Њих педесетак, свих узраста...

Историја овог краја каже да је школа почела са радом 1895. године у садашњој школској згради, чија је изградња почела 1893. године. Подаци о броју ученика из те године не могу се наћи, једино се зна да је први учитељ био Тахир Коњхоџић из Љубушког.

До прекида наставе долази 1941. године због ратних збивања. Настава се поново успоставља 1945. године када ју је похађало 108 ученика. Из четвероразредне школа прераста у осмогодишњу и прве године има 162 ученика. Забиљежено је и да је први директор био Владо Пејовић из Петровића - Црна Гора.

„Ово су изузетна дјеца. Одрастају у потпуно другачијем амбијенту него дјеца из градских школа, али постижу изузетне резултате. Талентовани су, вриједни, одговорни и за сваку похвалу. Мање су у додиру са неким негативним друштвеним појавама и то је један од разлога, макар ја тако мислим, што су тако добри“, каже професорица српског језика Дарка Деретић, која је и сама некада похађала ову школу.

Анастасија Косовић, Дражен Паранос и Вања Деретић

Разговарали смо са неким од њих, са Вањом Деретић која иде у 6. разред, Дражен Паранос је годину дана старији, Милана Гојковић и Анастасија Косовић похађају осми, а Хелена Брајић 9. разред.

Хелена је одличан ученик, а најдражи предмет јој је ликовно. Њене слике су изложене у холу школе.

Хелена Брајић

„Налазим времена да све стигнем - и да напишем неке радове, али и да сликам. Професори су одлични и много нам помажу. Велика ми је подршка професорица ликовног Татјана Топаловић. Од самог почетка она је та која ми је пружила велику подршку у раду. Зими је најтеже. Хладно је. Ујутро рано устајемо, али све стижемо“, каже Хелена.

„Све до овог разреда сам била одлична, али бојим се да ћу сада проћи са врло добрим. Али биће то одлично на крају”, каже нам Вања Деретић, најмлађа од свих. Прича нам да живи на Ушћу, да је далеко, да устаје у 6, да јој родитељи кажу да је школа најважнија…

Професори кажу да је Дражен Паранос, који похађа седми разред,  вриједан момак. И да је добар ђак. И рече нам, да нема фејсбук профил, па ма како то зачуђујуће било са његове вршњаке.

„Колико могу помажем код куће. Заједно са татом и мамом, ја и два брата, радимо све што можемо. Сестра је, знате, још мала, има свега три године. Када имам времена, одем у риболов. Ловим рибу на Сушици и на језеру. Мир, тишина и добар мамац, глиста или домаћи хљеб, су тајне мог успјеха у риболову“, каже Дражен.

Милана Гојковић већ четири године похађа и музичку школу. Свира виолончело и до сада је имала доста одличних наступа.

Милана Гојковић

„Путујем скоро сваки дан у Музичку школу. Тајна је у доброј организацији. Тата и мама оду на посао, ја када дођем из школе спремим ручак и обавим моје послове. Колико стигнем. Ево данас сам спремила кромпир и месо. Моји у кући ми кажу да сам одличан кувар“, прича нам Милана која је врло добар ученик.

„Сваки дан путујем осам километара до школе. И ја се рано устајем. Сви у кући доста радимо. Није баш лако све стићи. Кажу ми да одлично колаче спремам. Немам баш све петице у школи, али сам одличан ђак“, каже нам са осмјехом Анастасија Косовић, чији су радови објављивани у школским часописима - а и књижевни критичари су њен рад оцијенили као итекако вриједан.

„Док год има дјеце као што су ова, овај посао има неки дубљи смисао. Ја сам поносна на њих, сваки њихов успјех сматрам као и свој успјех. Радујем се свакој њиховој петици, осмијеху… Вјерујем да ће сви они постати одлични људи“, прича нам за крај професорица Деретић.

Нисмо их много задржавали. Ипак је крај године, примакао се крај часовима а и киша је престала. Прије него одоше из учионице, рекоше нам да никада не би мијењали овај крај.

 „Овдје је боље. Љепше, здравије и мирније. Град је лијеп, али не бих никада мијењали свој родни крај“, скоро у глас рекоше.

Док смо се поздрављали са професорима, поред нас утрчаше двојица малишана.  И затражише да погледају цртани филм. Доље, на првом спрату, чула се кошаркашка лопта. У школској сали чула се граја. Чуо сам расправу међу спортистима, да ли је био фаул или не. И онда заразан осмијех.

„Дођите нам поново“, рекоше дјеца...

 „Анастасија ће направити колаче!“, рекоше насмијани малишани.

Тај осмијех, говорио нам је више од хиљаду ријечи. Готово као да је поручивао да има живота и ван бетонских зграда, интернета, свакодневне ужурбаности и изазова савременог потрошачког друштва.

Итекако да има. И то лијепог, здравог и нормалног живота.

Ратомир Мијановић