Скоро се и не користе: ОДЛАЗЕ ЛИ ТЕЛЕФОНСКЕ ГОВОРНИЦЕ У ИСТОРИЈУ?

Директор Поште истиче да се магнетне картице и данас могу купити у „Малој пошти“, премда се слабо продају. Како наводи, у року од пола године су продали двије картице од 10 конвербибилних марака и осам картица од 5 марака. Телефонске говорнице које се налазе у Пошти се никако не користе, потпуно су искључене из употребе…

Давне 1894. године у Сарајеву је инсталирана прва телефонска говорница у Босни и Херцеговини. Међутим, савремене технике комуницирања су утицале да се смањи потреба за коришћењем јавних телефонских говорница.

Данас, кад погледам телефонску говорницу, размишљам о њеној историји, о људима и њиховим реакцијама кад су први пут угледали телефон. Кад год прођем поред телефонских говорница испред „Мале поште“ обузме ме неки чудан осјећај носталгије и размишљам како сам и ја свједок једног прошлог времена. Гледам меланхолично ту справу и присјећам се картице коју је мама имала за „не дај Боже“. Исту ту картицу ми је давала кад год сам ишла у град уз ријечи „за сваки случај, злу не требало“. Сјећам се, сваки одлазак до града је значио и одлазак до говорнице како бих видјела колико је сати и за колико морам да кренем кући.

С обзиром да у Требињу постоје телефонске говорнице и у Пошти и на неким јавним трговима, разговором са директором Поште дошли смо до потребних информација о развоју система телефонских говорница у Требињу. Такође, потребне информације су нам дали и у „Поштама Српске“ и у „Телекому Републике Српске“.

Како нам из кабинета директора „Пошта Српске“ из Бањалуке појашњавају, некадашњи ПТТ систем подијељен је на „Поште Српске“ и „Телеком Српске“. „Поштама Српске“ су том подјелом припале говорнице унутар просторија Поште, док су „Телекому Српске“ припале телефонске говорнице смјештене на јавним површинама.

У Требињу је прва телефонска говорница постављена 1977. године и од тада су јој се мијењали, кажу нам из „Телекома“, и изглед и начин коришћења односно функционисања.

У Требињу је прво постојао само Технички центар који се налазио на Главној улици. На мјесту где је сад ‘Мала пошта’ биле су двије или три говорнице. Ту су сједиле и двије жене које су имале бројач импулса, док су на сат мјериле колико човјек разговара. Тај систем је био веома примитиван. Око 1989. године Пошта се сели у нове просторије и тада почињемо да употребљавамо модернију технику која је омогућила људима да на екрану виде колико су новца потрошили приликом разговора“, говори нам Јово Краљевић, директор Поште у Требињу и истиче да су војници највише користили те говорнице, те је у Требињу било девет кабина, док је Билећа бројала десет због Школе резервних официра која се тамо налазила.

Како нам каже директор Поште, постојале су двије или три аутоматске говорнице и оне су радиле на динар. Појавом инфлације, жетон постаје средство којим се покреће рад говорнице, а цијена жетона се мијењала како је инфлација расла.

Директор Поште истиче да се магнетне картице и данас могу купити у „Малој пошти“, премда се слабо продају. Како наводи, у року од пола године су продали двије картице од 10 конвербибилних марака и осам картица од 5 марака. Телефонске говорнице које се налазе у Пошти се никако не користе, потпуно су искључене из употребе.

„Јавне говорнице су постављане на подручјима гдје је највећа концентрација становништва – у центру града, у институцијама и објектима гдје постоји потреба за њиховим коришћењем као што су болнице, казнено-поправни заводи и слично. Такође, постављале су се на улазима и ходницима значајних јавних установа и институција, на прометним улицама, двориштима школа, аутобуским и жељезничким станицама“, наводе из „Телекома“.

Из „Пошта Српске“ истичу да је смањена употреба телефонских говорница у цијелом свијету и да не постоји примјер да је овај тренд промијењен.

„Чак ни њихова извјесна вриједност у смислу традиционалног или туристичког добра није помогла да се у већем броју задрже у раду, осим у ријетким случајевима гдје су саме локалне средине преузеле обавезу одржавања“, кажу из „Пошта Српске“.

 

Говорници дали културну димензију

Премда све указује на скори одлазак телефонских говорница у заборав, поједина мјеста су нашла начин да их заштите од „новог времена“.

Многа мала мјеста у Великој Британији су на занимљив начин промијенила намјену црвених телефонских говорница и тиме им дали културни значај. С обзиром да су црвене телефонске говорнице међу неколико најпознатијих британских симбола, претворене су у мини-библиотеке и тиме су добиле нову намјену која ће продужити њихов вијек трајања. Ове мини-библиотеке функционишу тако што донесете неку своју књигу и оставите је, а узмете неку другу.

Једна лондонска говорница је чак претворена у онлајн салон компаније „Пежо“.

У Њемачкој су поједине телефонске говорнице, такође, претворене у библиотеке.

Прва је постављена у Чикагу

У Босни и Херцеговини је 1877. године објављена прва вијест о телефону. Прва примјена телефона у Босни и Херцеговини приписује се војним јединицама приликом гашења херцеговачког устанка 1882. године и од тада се интензивно радило на увођењу телефонске мреже за потребне војних јединица и државних органа. Потом је, 1889. године, донесена инструкција о увођењу телефонског саобраћаја прво у важнијим војним гарнизонима, а затим и у осталим војним јединицама и органима власти. Тек 1894. године, инсталирањем градске телефонске говорнице у Сарајеву, учињени су први значајнији помаци ка јавном телефонском саобраћају. Тада је становништву допуштено да телефон користе у случају неке опасности.

Ратно министарство је 1895. године одобрило да се за органе власти и приватна лица уведе телефонска мрежа у Сарајеву и Тузли, док је јавни телефонски саобраћај пуштен у погон тек 1898. године у Сарајеву.

Јована САЛАТА/Глас Требиње