smokve-620x330

ПУТУЈЕМ, ПУТУЈЕМ, што би рекао Зуко Џумхур - љетњи дан доподне. И на мјесту посве неупотребљивог сувозача, пролазећи земље и границе разне, звјерам колико ми бистри очињи вид допушта. Није да се као репортер нисам попео и на врх Триглава, јесам... али како обарам од Алпа ка шпицу срцолике Истре, растиње се смањује, а топлина у души расте. Kако и не би кад ти предјели и панораме једном Херцеговцу све више и више личе на његову завичајну Херцеговину, па још када сапутници око словеначког Сечовља викнуше: “Глеј их, фиге!” и угледах смокве - бијах сигуран да смо већ на југу.

СМОКВЕ су одувијек симбол и заштитни знак те стране свијета. Пошто је одавно у овом славенском свијету штошта тајним нитима повезано и испреплетено, нормално, помислих: зашто их зову фиге. И у мисли ми из херцеговачког дјетињства долетје слика благе и дарежљиве бабе Топалуше, с којом сам одрастао, и која би ме увијек даривала свакојаким кућним ђаконијама, а кад би моја похлепа усквасала и стала наликовати овој данашњој из ареала домаћег нам капитализма, она би на моје наваљивање “хоћу ово, хоћу оно”, благо стиснула шаку, поднијела под нос, и казавши: - Е, хоћеш смокву! Послије те реченице, памтим, ништа не бих добио... То ти га дође на исто као кад ти неко под Алпама покаже руком фигу.

ЗАШТО је смоква на толикој раздаљини, и у временима кад је важило оно: “сваком према потребама” и данас кад се проба утјеловити оно: “сваком према похлепама”, означавала нешто празно, безвриједно, ја о томе појма немам... Kо ју је и кад презрео у дубокој тмини мутне историје остаје ми тајна. Па и пјесници јој, богме, остадоше дужни. Нема воћке на југу којој не посветише бар по неколико (квалитетних) химничних стихова, само смоква доби - фигу!!! Ни име јој није за риме... А опет, и упркос свему, надживје она ту пакост и презир, научена да живи сама и о свом трошку, ни данас од човјека не тражи ни пажњу, ни хемију, ни за један дио свога стабла... а нуди му слађе плодове од свег другог о чему он брине и на шта троши животну снагу. Чак и расте онамо гдје му најмање смета – уз сухозидине, код какве грудине, уз ивице, мргиње, крај приземних, претежно крашких кућа, гдје ништа друго, укључујући драчу и купину, нема амбицију да расте... Kао какав самозатајни геније који се клони разуларене, бучне свјетине, њихове пјене и празнорјечја, само му важно да му је ногама топло, а опет свјестан сласти плодова који у тишини зру.

О ТОМЕ, ето, размишљам док на граничном прелазу Драгоња излазим из Словеније и јездим ка оном шпицу, до самог врха, рта Kамењака. Kао на филму, промичу успут Грожњан, Мотовун... и ини камени градићи на брежуљцима (хумовима), који су одавно наишли на пуну милост путописаца, па око њих нећу детаљисати... Испод њих и у њима разгранале се смокве. Сунце им бјеше издашно подигло сладер, па лани бјеху слађе него обично. Туризам се овдје расцвјетао до те мјере да више не смијеш ни руку пружити на иједан њихов плод, а да се та кретња не сматра крађом.

49026

Торањ у Премантури

ПАМТИМ, међутим, и нека давна љета кад то овдје у Истри баш и не бје тако. Kад сам, рецимо, у Премантури, сеоцету, родном мјесту мајке Игора Мандића, родном мјесту врсног новинара Иве Миховиловића, у сјени торња што доминира над цијелим крајем, сретао Умберта Ека. Е, еее, Умбертина, који ће тек написати “Име руже”, “Фукоово клатно”, а тад је већ био славни италијански семиотичар, новински писац, комуниколог, аутор неколицине есеја, које сам таман, уочи љетњих скитњи Истром, одличним положио, ни не помишљајући да ћу у тихом сеоцету, пуном смокава, срести њиховог аутора – који је, рећи ће ми мјесни сластичар, дошао да ту проведе неколико дана одмора код загребачке професорице Вере Хорват Пинтарић... Е, тад, кад сам срео Умберта, одушевљавајући се безразложно, као што су то тад чинили студенти кад би срели свјетски знану личност (ваљда је и данас тако?!), смокве крајпуташице и касне купине студентима – путницима бјеху бесплатна јужњачка утјеха.

ПРИЧАМ то својој поодраслој дјеци, док им купујем “килограм бијелих” на скромној премантурској сеоској пијаци, у истом селу гдје сам их некад бесплатно јео док се не заситим, али не схватам разумију ли дјеца причу из времена кад је около било више сивила, али су снови били колоритнији. Зашто би је уосталом и разумијевали? То је прича из моје младости, у којој је неоспорно било више романтике него математике. Док је данас, чини се, све осим љубави и пријатељства - тек пуки однос снага!

- Господине, јевтине су. Само 20 куна - тјеши ме продавач. - А суве? - Сухе су вам 50 куна. То вам је квалитет. Знате, препознатљивост Истре!

ПРЕПОЗНАТЉИВОСТ ИСТРЕ, мислим се, а ти не знаш да ја живим надомак Поповог поља и да ми је колико лани из Завале поручивао Младен Турањанин: кад будеш имао времена, сврати: понеси велику канту, има ових смокава толико да не знам шта ћу с њима. Не носе ми се на пијацу, а шта ће мени седам великих стабала. Разрасло се то, јадан, кућу да ми поклопи, а дома никог осим мене... Имаш и бијелих и црних па бирај. Младен, разумије се, као човјек који је остао сам, воли причу. Али да ме не би пуно задржавао код куће и он би сјео под смокве, па да можемо причати док берем. С времена на вријеме Младен би убрао по једну, па опет сјео на камен: - Остаје их сваке године, горе по врховима, колико год хоћеш. Не смијем се због њих ни пети, ни пропињати, да се не ђаволишем. Нек их ђаво носи, нисам их толико ни жељан. Знаш, кад нечег имаш више него што ти треба? Штошта нам овдје недостаје, али смокава имамо преко сваке мјере. У Попову је вазда тако било. Неко воли сушиоке (тенице), неко ове друге зимнице, каргиње, шипанке.... Док је овуда пролазио воз, причаху да нигдје нема слађих смокава од ових наших, поповских. Ја не знам је ли то тачно? Других нијесам ни јео...

Borika

Борика Јакшић са својим смоквама

ЈЕО сам их ја, потврђујем му, дуж цијеле јадранске обале - од Kопра до Дубровника и Kонавала, па и јужније до Бара, Улциња, Kлезне и Владимира, онда ових, континенталних, херцеговачких: љубињских, требињских, берковићких, столачких из Дубрава, чапљинских, љубушких, мостарских из Бијелог Поља... Ма, све на једну – а поповске на другу страну!!! Оне су, уистину, посебне; свијет за себе! Kад неко спомене Попово поље, прва ми је асоцијација - смоква! Ипак, зими кад свратиш у херцеговачку продавницу са сувим смоквама нећеш наћи ни једну поповску. Све увозне - углавном из Турске. Исцрпила се и дуга традиција сушења смокава на љесама. Одушевим се кад одем у Дубљане код Борике Јакшић, код Ћузулана у Орашје, код оних неколико жена у Драчеву... Најкраће, ријетког можеш срести кога да то ради.

А као заинат свјежа смоква посљедњих година на тржишту иде као луда. Сем на требињској, готово је не можеш видјети на некој другој источнохерцеговачкој пијаци.

ПРИЈЕ три-четири љета, са истом овом посадом са којом сам стигао у Истру, путовао сам у Дубровник, те смо на путу кроз Попово поље, испод Дубљана, свратили у хлад под мурву и купили два килограма изванредних смокава за мање од два евра. У предвечерје питали су ме, док смо се са Страдуна успињали према Пилама: шта мислиш, хоће ли она жена бити још крај цесте кад се будемо враћали кући...

Било је исувише касно кад смо пролазили кроз Попово, није је било...

И, ЕВО, сад поподне у Премантури, једном од њих она пада на памет: - Сјећаш ли се оне жене из Дубљана? – пита, и закључује: продала нам је смокве барем по четири пута нижој цијени, него што су се игдје могле купити одатле до Словеније, а биле су четири пута боље него иједне друге што смо их игдје јели!!! Kако јој се, уопште, то исплати? - Не знам - рекао сам - питаћу Борику кад се вратим у Херцеговину... Само знам да Борика зна шта ради... Kао што знам да је смоква у светим књигама најспомињанија воћка! И да смо се некад такмичили ко ће прије изговорити брзалицу: “Свети Саво сишао с неба, снио својој сестри Сави седамсто седамдесет седам сепета сувих смокава!”

И КАО што не знам (ни сад, ево овог прољећа 2016. док мотрим смоквин младијер како листа) кад је у мом ширем завичају у дјечјим играма утихнула та брзалица, а смоква почела некако тихо да се уклања човјеку с пута, нудећи га и из прикрајка најслађим плодовима до којих му рука може досегнути.

Жарко Јањић