СЛАВКО ШТИМАЦ: Доброта је разлог зашто постојимо

„Ако идемо са ставом да се добрим добро враћа, онда је живот једноставан. Не треба пуно размишљати. Једноставно треба бити чврст и упоран у томе. Нису наши стари без разлога држали до тога, причали о части и поштењу. Ја знам такве људе који су стварно безусловно добри – и срећан сам због тога“, казао је Славко Штимац за Радио Требиње.

У оквиру манифестације „Дани кинотеке РС“ вечерас ће у 20 часова у биоскопу требињског Културног центра бити приказан филм Срђе Пенезића „Име: Добрица, презиме: непознато“, са Славком Штимцем у главној улози.

Са глумачком легендом, чију каријеру чине највећи филмски хитови уз које су генерације одрастале, разговарали смо неколико часова пред почетак пројекције.

Још једном смо се увјерили да су они највећи уствари најједноставнији и да се доброта увијек исплати, без обзира у ком времену живимо, што и јесте порука филма који ће требињска публика имати прилику да види, али и животни мото глумца који ће нам ову причу о доброти вечерас испричати преко филмског платна.

Много генерација је одрасло уз чувеног „Вука самотњака“. То је филм који вас је 1972. године и увео у свијет филма…

– Да, то је први филм који сам снимио. То је било баш давно. Више од 40 година је прошло од  када је тај филм приказан а скоро 46 да је снимљен. Не сећам се баш детаља око аудиције за филм. Кроз маглу се сећам да су у разред дошли људи и тражили децу за филм. Направили су шири избор деце и после смо имали разговор са редитељем филма. И сутрадан су ми саопштили да треба да играм главну улогу. То је све чега се сећам. Нисам био ни у каквим драмским секцијама и групама. Никада нисам сазнао због чега су баш мене изабрали да играм ту улогу.

Касније су се само ређали велики филмски хитови попут „Зимовање у Јакобсфелду“, „Салаш у малом риту“, „Специјално васпитање“, „Ко то тамо пева“, „Сјећаш ли се Доли Бел“… Колико сте отприлике снимили филмова током каријере?

– Нисам у задње време бројао, јер стално нешто радим. Број иде према 60. Ту спадају и филмови и велике ТВ серије. Ту су били неки филмови који су обележили неко време и спадају у историју југословенске кинематографије. Мени је драго што сам учествовао у свему томе.

Мислим да не постоји особа која бар једном није погледала филм „Ко то тамо пева“. Колико сте имали година када сте снимали овај филм и да ли сте тада као актер били свјесни колики успјех ће овај филм доживјети?

– Филм „Ко то тамо пева“ је веома брзо снимљен. Пошто често сретнем Слободана Шијана, редитеља филма, сећам се да ми је недавно рекао да је филм снимљен за 21 дан што је страшно кратко за играни филм. С обзиром да је за један играни филм потребно минимум 35, 40 дана да се сними. Нико није претпоставио да ће филм бити тако успешан.Такве ствари се ретко могу предвидети. Као ни за филм „Сјећаш ли се Доли Бел“. Све је текло у доброј, радној атмосфери. Када се тако ради можете да наслутите, али никада не можете да будете сигурни да ће доживети велики успех. Воле паметни људи да кажу: и када се све коцкице посложе – треба нешто и „одозго“ да се пошаље.

Када сте већ поменули филм „Сјећаш ли се Доли Бел“, то је била ваша прва сарадња са Кустурицом који је надавно и у нашем граду снимио филм „На млијечном путу“. Како је било радити са њим и да ли имате након толико времена свог омиљеног редитеља?

– Што се тиче Емира, он је одличан редитељ. То ја не морам ни да говорим, то ће вам сваки прави професионалац рећи. Осведочени уметник. Али ја немам нити омиљеног глумца нити омиљеног редитеља. Можда ће сада неко док ово чита рећи: „Види овог дипломате, неће неког да изостави или повреди“, али заиста сам искрен. Многе са којима сам радио нисам раније ни познавао, као што са много њих са којима се дружим – нисам никада радио. Није сваки глумац за сваку улогу. Зато и постоје кастинзи за улоге.

Ви сте тренутно у Требињу због вечерашње пројекције филма „Име: Добрица, презиме: непознато“, сценаристе и редитеља Срђе Пенезића. Како је дошло до ове сарадње и наговјестите нам – шта ћемо то вечерас имати прилику да видимо?

– Срђо и ја смо стари пријатељи. Моја супруга Весна, он и ја смо разговарали о томе да треба направити филм који ће бити инспиративан за људе. После кога ће људи излазити из биоскопа задовољни, испуњени неком посебном емоцијом. Укратко, главни лик је један нестварно добар човек, који кроз цео свој  живот иде са тим ставом. На почетку га људи сматрају лудим, али до краја ће том упорном добротом успети да га људи заволе. Срђо је дошао и на идеју да искористимо то што сам ја играо још као дете у филмовима и да скенирамо негативе из тих филмова и убацимо у овај. Значи, један глумац је у филму у распону од 40 година – и то никада нико није урадио до сада.

Ко још чини глумачку екипу?

– Хана Селимовић, Мирјана Јоковић, Богдан Диклић, Рената Улмански, Миодраг Мргуд Радовановић, Владица Милосављевић, Сергеј Трифуновић, Марко Баћовић, Бојан Димитријевић, Рада Ђуричин, Бранислав Лечић, Милан Цаци Михаиловић, Гордана Ђурђевић Димић, Небојша Дугалић као наратор и први пут на филму, девојчица Хелена Јаковљевић, коју сте имали прилику гледати у чувеној „Кефалици“ како прича о љубави. Она је сада велика девојчица. То је стварно екипа сјајних глумаца.

И за крај, да ли је порука нашим читаоцима – да увијек бирају добро?

– Ако идемо са ставом да се добрим добро враћа, онда је живот једноставан. Не треба пуно размишљати. Једноставно треба бити чврст и упоран у томе. Нису наши стари без разлога држали до тога, причали о части и поштењу. Ја знам такве људе који су стварно безусловно добри – и срећан сам због тога.

Разговарала: Сунчица Пешић