SLAVKO ŠTIMAC: Dobrota je razlog zašto postojimo

„Ako idemo sa stavom da se dobrim dobro vraća, onda je život jednostavan. Ne treba puno razmišljati. Jednostavno treba biti čvrst i uporan u tome. Nisu naši stari bez razloga držali do toga, pričali o časti i poštenju. Ja znam takve ljude koji su stvarno bezuslovno dobri – i srećan sam zbog toga“, kazao je Slavko Štimac za Radio Trebinje.

U okviru manifestacije „Dani kinoteke RS“ večeras će u 20 časova u bioskopu trebinjskog Kulturnog centra biti prikazan film Srđe Penezića „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“, sa Slavkom Štimcem u glavnoj ulozi.

Sa glumačkom legendom, čiju karijeru čine najveći filmski hitovi uz koje su generacije odrastale, razgovarali smo nekoliko časova pred početak projekcije.

Još jednom smo se uvjerili da su oni najveći ustvari najjednostavniji i da se dobrota uvijek isplati, bez obzira u kom vremenu živimo, što i jeste poruka filma koji će trebinjska publika imati priliku da vidi, ali i životni moto glumca koji će nam ovu priču o dobroti večeras ispričati preko filmskog platna.

Mnogo generacija je odraslo uz čuvenog „Vuka samotnjaka“. To je film koji vas je 1972. godine i uveo u svijet filma…

– Da, to je prvi film koji sam snimio. To je bilo baš davno. Više od 40 godina je prošlo od  kada je taj film prikazan a skoro 46 da je snimljen. Ne sećam se baš detalja oko audicije za film. Kroz maglu se sećam da su u razred došli ljudi i tražili decu za film. Napravili su širi izbor dece i posle smo imali razgovor sa rediteljem filma. I sutradan su mi saopštili da treba da igram glavnu ulogu. To je sve čega se sećam. Nisam bio ni u kakvim dramskim sekcijama i grupama. Nikada nisam saznao zbog čega su baš mene izabrali da igram tu ulogu.

Kasnije su se samo ređali veliki filmski hitovi poput „Zimovanje u Jakobsfeldu“, „Salaš u malom ritu“, „Specijalno vaspitanje“, „Ko to tamo peva“, „Sjećaš li se Doli Bel“… Koliko ste otprilike snimili filmova tokom karijere?

– Nisam u zadnje vreme brojao, jer stalno nešto radim. Broj ide prema 60. Tu spadaju i filmovi i velike TV serije. Tu su bili neki filmovi koji su obeležili neko vreme i spadaju u istoriju jugoslovenske kinematografije. Meni je drago što sam učestvovao u svemu tome.

Mislim da ne postoji osoba koja bar jednom nije pogledala film „Ko to tamo peva“. Koliko ste imali godina kada ste snimali ovaj film i da li ste tada kao akter bili svjesni koliki uspjeh će ovaj film doživjeti?

– Film „Ko to tamo peva“ je veoma brzo snimljen. Pošto često sretnem Slobodana Šijana, reditelja filma, sećam se da mi je nedavno rekao da je film snimljen za 21 dan što je strašno kratko za igrani film. S obzirom da je za jedan igrani film potrebno minimum 35, 40 dana da se snimi. Niko nije pretpostavio da će film biti tako uspešan.Takve stvari se retko mogu predvideti. Kao ni za film „Sjećaš li se Doli Bel“. Sve je teklo u dobroj, radnoj atmosferi. Kada se tako radi možete da naslutite, ali nikada ne možete da budete sigurni da će doživeti veliki uspeh. Vole pametni ljudi da kažu: i kada se sve kockice poslože – treba nešto i „odozgo“ da se pošalje.

Kada ste već pomenuli film „Sjećaš li se Doli Bel“, to je bila vaša prva saradnja sa Kusturicom koji je nadavno i u našem gradu snimio film „Na mliječnom putu“. Kako je bilo raditi sa njim i da li imate nakon toliko vremena svog omiljenog reditelja?

– Što se tiče Emira, on je odličan reditelj. To ja ne moram ni da govorim, to će vam svaki pravi profesionalac reći. Osvedočeni umetnik. Ali ja nemam niti omiljenog glumca niti omiljenog reditelja. Možda će sada neko dok ovo čita reći: „Vidi ovog diplomate, neće nekog da izostavi ili povredi“, ali zaista sam iskren. Mnoge sa kojima sam radio nisam ranije ni poznavao, kao što sa mnogo njih sa kojima se družim – nisam nikada radio. Nije svaki glumac za svaku ulogu. Zato i postoje kastinzi za uloge.

Vi ste trenutno u Trebinju zbog večerašnje projekcije filma „Ime: Dobrica, prezime: nepoznato“, scenariste i reditelja Srđe Penezića. Kako je došlo do ove saradnje i nagovjestite nam – šta ćemo to večeras imati priliku da vidimo?

– Srđo i ja smo stari prijatelji. Moja supruga Vesna, on i ja smo razgovarali o tome da treba napraviti film koji će biti inspirativan za ljude. Posle koga će ljudi izlaziti iz bioskopa zadovoljni, ispunjeni nekom posebnom emocijom. Ukratko, glavni lik je jedan nestvarno dobar čovek, koji kroz ceo svoj  život ide sa tim stavom. Na početku ga ljudi smatraju ludim, ali do kraja će tom upornom dobrotom uspeti da ga ljudi zavole. Srđo je došao i na ideju da iskoristimo to što sam ja igrao još kao dete u filmovima i da skeniramo negative iz tih filmova i ubacimo u ovaj. Znači, jedan glumac je u filmu u rasponu od 40 godina – i to nikada niko nije uradio do sada.

Ko još čini glumačku ekipu?

– Hana Selimović, Mirjana Joković, Bogdan Diklić, Renata Ulmanski, Miodrag Mrgud Radovanović, Vladica Milosavljević, Sergej Trifunović, Marko Baćović, Bojan Dimitrijević, Rada Đuričin, Branislav Lečić, Milan Caci Mihailović, Gordana Đurđević Dimić, Nebojša Dugalić kao narator i prvi put na filmu, devojčica Helena Jakovljević, koju ste imali priliku gledati u čuvenoj „Kefalici“ kako priča o ljubavi. Ona je sada velika devojčica. To je stvarno ekipa sjajnih glumaca.

I za kraj, da li je poruka našim čitaocima – da uvijek biraju dobro?

– Ako idemo sa stavom da se dobrim dobro vraća, onda je život jednostavan. Ne treba puno razmišljati. Jednostavno treba biti čvrst i uporan u tome. Nisu naši stari bez razloga držali do toga, pričali o časti i poštenju. Ja znam takve ljude koji su stvarno bezuslovno dobri – i srećan sam zbog toga.

Razgovarala: Sunčica Pešić