Сточни фонд у Херцеговини: Вишегодишњи пад се незнатно поправља

Сточни фонд у Херцеговини из године у годину опада, зависно од општине до општине, а према подацима Подручне јединице ресорног министарства за пружање стручних услуга у пољопривреди за Херцеговину од 1991. године до данас је смањен за чак 30 до 35%.

koze 236
БОРО МИЛИВОЈЕВИЋ, руководилац ове Подручне јединице, каже да, према њиховим процјенама, у Херцеговини има око 25.500 говеда свих категорија, од чега у Требињу, иако са вишеструко већим бројме становника од осталих општина, само 2.155 говеда.
„Код говедарства имамо неких побољшања, али код овчарства имамо највећи пад у сточарству, па на подручју цијеле регије има само око 100.000, а у Требињу свега око 6.000 оваца, док је исто тако велики пад броја коза којих у цијелој Херцеговини има свега око 8.000, а у самом Требињу тек 1.000 и то захваљујући неким домаћинствима која тек у посљедњих пар година оснивају фарме“, каже Миливојевић.
Додаје да је само пчеларство у правој експанзији, са 48.000 кошница у Херцеговини, а од тога је половина у самом Требињу, гдје махом људи који живе у граду оснивају своје пчелињаке по околним селима, око којих наравно раде, али пчеларење не изискује свакодневно присуство човјека као у сточарству.
Када је у питању живинарство, оно је развијено у Љубињу са великим фармама, док су само три веће фарме код свињогојства које се углавном практикује по домаћинаствима, чак и приградским, али са свега једном до три свиње.

ГАЗДИНСТВА ХЕРЦЕГОВНЕ НЕКАД И САД
Пописом пољопривредних добара, у Херцеговини је крајем спетембра било укупно уписано око 2.500 газдинастава, од чега је 1.600 некомерцијалних и око 900 комерцијалних. Од овога броја је у Требињу 225 некомерцијалних и 80 комерцијалних, што је у поређењу са пријератним периодом, иако тада није било комерцијалних и некомерцијалних квалификација, много мање…

СЕЛУ НЕДОСТАЈЕ ГЛАВНИ РЕСУРС –ЧОВЈЕК
Није потребно бити много мудар да се закључи да су главни проблеми код сточарства пустјела села. И у овој Подручној јединици ресорног министарства, али и у требињском општинском Ресору сточарства истичу да је главни проблем рапидног смањења сточног фонда Херцеговине, у ствари, недостатак главног ресурса –човјека.
Кажу да осталих ресурса, попут пашњака, адекватног обезбјеђења стаја или тржишта има на претек, али нема сеоског становништва које је индустријализацијом напуштало села, па је на селима остало само старо становништво.

Milivojevic

Боро Миливојевић

„Село је доста опустјело и у протеклим ратним збивањима, али је и остарјело, па се у старачким домаћинствима држи стоке онолико колико то људи могу сходно својим годинама, гдје се сваке године суочавамо са чињеноцим да људи распродају стада, јер су њихова дјеца отишла у градове или друге земље и не мисле се враћати“, каже Миливојевић.
Он, међутим истиче да у посљедње вријеме има све више и позитивних примјера, гдје се, захваљујући подстицајима који су све озбиљнији, један дио младих људи који у градовима остају без посла враћа на имања и заснивају фарме, нарочито у предјелима такозване Високе Херцеговине, у сјевернијим крајевима, гдје долази до укрупњавања фарми.
„Ми и сада имамо један пројекат, према коме би требало да се увезе око 170 јуница, за шта имамо већ 70 захтјева преко ИФАД пројекта, а имамо и пројекте самих општина које на различите начине субвенционирају пољопривреду“, наводи даље Миливојевић.
Каже да је у посљедње вријеме сточарство покренула добро и билећка мљекара „Пађени“ која сада даје сигуран откуп и исплате на вријеме, али и премије за млијеко.
Код узгоја коза и оваца је, међутим, мало мањи помак, можда баш из разлога недодатака људског ресурса, јер је код ове ситне стоке, нарочито коза, у Херцеговини пожељније да оне испашу траже по брдима, него стајски узгој, а данас мало ко хоће у чобане.
„Фармерско говедарство, које је ипак колико толико покренуто, нажалост, не прати овчарство и козарство, гдје губи и природа, нарочито када су у питању козе, које су, хранећи се шибљем и шикаром, омогућавале да се развија права шима и љековто биље које расте испод шикаре, због чега је потребно домаћу пасмину балканских коза само оплеменити, а не бавити се њиховим стајским узгојем“, објашњава даље Миливојевић.
Каже да су, с тим у вези, људи у Херцеговини били мало заинтересовани за недавни турски пројекат стајског узгоја коза, што је много боље радити у Бијељини, гдје је спремљена силажа, кукуруз, жито.

Stocarstvo
ПОДСТИЦАЈИ ПОКРЕНУЛИ ГОВЕДАРСТВО
Миливојевић појашњава да се проводе и у току је низ пројеката ресорног министарства, гдје пољопривредници, између осталог, остварују премије, по 300 марака по говечету или по 10 марака по овци, а ускоро слиједи и поменути увоз око 170 јуница.
Такође се, како сазањемо у локалној управи у Требињу, сточарство шири и на начин што су прије око двије године из буџета купили 40 расних музних крава, од којих су домаћинства која су их добила прво теле требали давати наредном домаћинству које је на листи апликација.
„Ми се трудимо помоћи људима и на начин да сносимо трошкове код оних домаћинстава гдје настају одређене штете у пољопривреди, али се и преко међународних организација трудимо обезбиједити пољопривредницима машине и за обраду земљишта, те у сточарству за лакши узгој стоке“, каже градоначелник Требиња Славко Вучуревић.
Он додаје да локална заједница сноси трошкове и за сва пумпна постројења која натапају обрадиву земљу, те пољопривреднике укључују и у едукатвина предавања, на којима науче нешто ново о модерном сточарству, али се и информишу о начинима додјела евентуалних донација, о чему рачун води Одјељење за привреду и друштвене дјелатности.
„Ми у идућој години очекујемо један велики помак у афирмацији пољопривреде и сточарства, те пластеничке производње, али и производње органске хране, у чему свакако рачунамо на повећање сточног фонда о коме претходна власт, према свим показатељима, није нимало водила рачуна“, каже Вучуревић.
Будући да сточари као субвенције добијају и премије на млијеко, од 10 до 30 фенинга, они који млијеко не дају на откуп (што ради углавном мљекара Пађени и то 6.000 литара мјесечно у Требињу), они добијају субвенције од државе годишње по 300 марака по једном грлу, уз услов да у газдинству имају пет грла, што је у нашем граду у протеклој години остварило 31 пољопривредно газдинство, а Министарство је по томе основу људима уплатило око 92.000 марака.
Када се ови подаци пореде са протекле двије године – показатељи говоре да се све више људи укључује у овај систем субвенције, такозвани „крава-теле“, али је све више и захтјева за премирање јуница којих је у прошлој години било 480 у Херцеговини, а у Требињу 54 у 21 газдинству које је остварило те премије.
За ову годину се планира и формирање репро центара, како би квалитет тих јуница био доста бољи, гдје ће се водити више рачуна о њиховим генетским предиспозицијама.
Миливојевић наводи да се и овчарство премира са 10 марака по грлу, уз услов да газдинство има минимално 100 оваца, али је то доста велика степеница за Херцеговину, па ће се она наредне године смањити на стадо и до 30 или 50 грла.
В.Д./Глас Требиња