Судбина сомборског Фореста Гампа

369924_1

СОМБОР l За Лазара Ришара јавност је први пут чула прије неколико година кад је у поцијепаним ципелама и фармеркама, без дана тренинга, претрчао сомборски полумаратон.

Лазар је на стази погрешно скренуо и умјесто да заврши трку задовољства, претрчао је полумаратон.

Живот овом младићу није био наклоњен. Као дјечак је остао без мајке, касније га је и породица занемарила. Спавао је у шупи на гробљу, по напуштеним кућама. Због, како се испоставило, неоснованих оптужби провео је и два мјесеца у затвору.

Поново је остао без посла.

Као и тада, и данас сомборски публициста Милан Степановић, скренуо је пажњу на тешку судбину Лазара Ришара.

Текст који је Степановић написао на свом Фејсбуку о Лазару Ришару преносимо у цјелости:

И трећи пут за пар година пишем о Лазару Ришару. Сиромашном сомборском дјечаку, који је са 17 година, у старим подераним ципелама и панталонама, без сата тренинга, претрчао свој први полумаратон (21 км). И почео је Лазар, као Форест Гамп, да трчи…

Трчао је полумаратоне, маратоне, па и ултрамаратоне. Већ 2011. г. постао је познат. О њему су писале новине, снимане су о њему ТВ-емисије на великим телевизијама (Прва ТВ, Б92, Пинк), обећана му је била помоћ од града Сомбора (која никада није стигла), почела је да пристиже и друга помоћ разних знаних и незнаних доброчинитеља. Па је то лагано спласнуло…

Крајем 2013. г. писао сам поново о Лазару, како, са већ прегрштом освојених медаља, спава у шупи, на Малом католичком гробљу. И поново су се покренули дарежљиви и хумани људи, поново су о Лазару писале најтиражније српске новине, добио је и посао на бензинској пумпи, завршио је, у међувремену, и специјалну основну школу. И све је изгледало боље, знатно боље него раније. Али… Многочлана породица у којој је живио обилато се користила његовом популарношћу, и обилато је примала сваку врсту помоћи која је стизала за Лазара. И живели су боље него раније. А онда, када је помоћ спласла, почетком ове године, Лазар је на најневјероватнији начин био удаљен из те породице.

Под монструозном оптужбом да је покушао да напаствује једну девојчицу из породице, Лазар је два мјесеца (од краја јануара до краја марта) провео у затвору и затворској психијатријској установи, гдје је био везиван, кљукан лијековима, живјећи између невиности свога сна и пакла сопствене јаве. Послије два мјесеца, када се открило да је све било лаж, Лазар је, налогом надлежног тужиоца, по хитном поступку ослобођен.

Надокнаду за паклена два мјесеца свог живота, од државе, до сада није добио. За вријеме боравка у затвору изгубио је посао на пумпи и остао без било каквих средстава за живот, а није више имао ни гдје да оде. Али је наставио да трчи…

Добротом једног Сомборца, скоро пола године је провео у његовом празном стану. Радио је гдје год су га звали, било за храну, било за неку ситну пару. И наставио је да трчи… Маратони, медаље и пехари су се ређали (има их већ на десетине).

Када је, почетком јесени, морао да се исели из стана у коме је привремено живио, нашао је скромну собицу у старој кући на сомборској периферији, у којој преспава под танким јорганчићем (остао је без свих својих ствари послије затвора, јер све му је развучено, а много тога што је добио још је раније раздијелио онима који немају). Гријања у станчићу нема. Топле воде нема. Купатила нема. Али Лазар трчи…

Прије неки дан је претрчао ултрамаратон Осијек-Апатин (55 км). У старим покиданим патикама. И одлази, кад год може, на Острог, гдје остаје и по неколико седмица, служећи и помажући манастирском братству. Каже – тамо му је најљепше. И слушам његове приче о Острогу, о Богу и људима, о његовом животу, слушам овог скоро неписменог момка, који никада није научио сасвим правилно да говори. Слушам и остајем најежен његовим ријечима. Провоцирам његову вјеру и питам га: “Како то, Лазаре, Бог допушта да ти, који толико вјерујеш у Њега, тако сурово страдаваш?”, а он ми одговара: “Да, али Он је учинио да све то мени не буде тешко!”.

И ја остајем постиђен његовим одговором. За који дан простодушни, добри Лазар напуниће 22 године (на православни Бадњи дан). Неће се за рођендан почастити ни коцком чоколаде. Биће добро ако тог дана буде нешто појео. Али ће и тог дана трчати…”
Б92