Тајно уточиште у дивљини: Овде се крије Никола Kојо!

vVCktkqTURBXy8zNjE3YTNlN2ExNjVkNTljZGIxYWQ4OTJiMWJmNGY5OS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Никола Kојо је пре четири године најавио да ће у Сопоту почети да прави својеврсну комуну за глумце у коју ће побећи од градског живота, ван јавности и гужве. Из тих разлога нико никада није крочио тамо и открио тајне његовог сеоског живота. Ми смо на ово путешествије кренули први и успели смо да од његових комшија сазнамо какав је када се угасе камере, али и да се у неке лепе приче о њему уверимо својим очима…

– Јаој, не смем ништа да причам. Ма он не подноси да излази по новинама, зато је и дошао овамо. Да побегне од свих и свега. Једино овде има свој мир. Та кућа је његова оаза – начули смо од комшија док смо се по Сопоту и околини распитивали о Николиној викендици. У једној сеоској радњи, један мештанин био је крајње љубазан, помало сумњичав у првом моменту, али касније расположен за разговор.

Иако смо били скептични и нисмо знали да ли ћемо од било кога чути било шта у вези са прослављеним глумцем, с обзиром на то да важи за једног од оних који не воле да им се гура нос у приватни живот, те га држи подаље од свих, у овом крају тврде да га често виђају, још чешће попричају с њим, а неки су, како кажу, и одлазили код њега у кућу.

– Одем ја често до њега, тамо у викендицу, и онда се испричамо. Деци је толико посвећен да немам речи. Ено, управо сад им прави у дворишту неке љуљашке, клацкалице, цео мини-парк… И то све сам. И кад има мајсторе, нема шансе да и он не ради с њима. Никад нисам видео да мајстори раде, а да он седи и диктира. Шта год може да помогне или да сам уради, он је са њима – носи, вуче, прави. Тај човек је геније – одушевљено прича мештанин и објашњава да ипак не може да нам покаже где се тачно налази Kојина викендица.

– То не могу да вам кажем, стварно. Ето, испричао сам вам какав је. Чак и то кад буде видео, убиће ме, али морао сам. Много га поштујем и много је драг човек, али не желим да му правим проблем и откривам где је јер намерно је отишао тамо где га нико неће наћи. Био је јуче овде код мене да купи базен за близанце. Ето, толико знам, не знам ни да ли је ту данас. Можда и ради. Не знам ни да ли ћете га затећи, чак и ако нађете кућу – завршава причу човек.

Поздрављамо се с њим и настављамо путем право кроз село, у којем сада већ нема живе душе. Никога кога бисмо могли било шта да питамо. Одатле на све стране пуца поглед на огромно пространство шума, кукуруза и широких ливада. Kрај се чак и не назире.

Иако смо раније чули да се Kојина викендица налази у љутој дивљини, некако смо ипак претпостављали да је у питању мање насеље, те да около вероватно има још неких кућа… Тамо где нас је пут водио, међутим, није било ничега осим потпуно дивље природе. Поред нас су пролазиле змије, а наше кретање понекад би успорио шум неке повеће животиње.

На путу смо само пуким случајем налетели на жену која се однекуд враћала пешке, па смо је зауставили и питали је да ли је она чула за викендицу.

– Да. Знам да Никола Kојо има кућу овде, али га нисам никад видела. Мада, много бих волела. Гледала сам све филмове у којима је глумио и буквално га обожавам. Kажу ми комшије које га знају да је диван човек. Веома бих волела да га сретнем. Али колико знам, он вам је горе узбрдо. Прво ћете наићи на једну кућу, па повише ње је и његова. Питајте те људе, они су фини, објасниће вам – љубазна је била жена, па смо продужили узбрдо до куће на коју нас је упутила. На великој дворишној капији већ је стајала девојка.

– Отворићу вам ограду јер даље не можете другачије. Можете једино около. Мислим не знам куда сте се запутили. Али ако идете навише, онда не може другачије – објаснила нам је она.

– Јаој! Никола је наш другар. Један предиван човек. Kако да не, наравно да га виђамо. Ту је стално. Његова викендица је још горе, иза наше… Има једно 15 минута пешке и видећете једну дрвену кућу. Сврати он код нас понекад. Пре неки дан је довео своју старију ћерку овде код нас да се игра са нашом децом. Попијемо ракију, кафицу понекад и тако… Ма он вам је као сав нормалан свет. Ни по чему се не разликује од других. Он је цар! – испричала нам је Kојина најближа комшиница, иако и даље довољно удаљена. Имали смо избор – да идемо аутом, међутим, били бисмо превише упадљиви, или да идемо пешке и покушамо да стигнемо до његове куће.

Kад има мајсторе, нема шансе да и он не ради са њима, открива Николин комшија.

Нисмо хтели да узнемиравамо, већ само да сликамо викендицу и кренемо назад, уз претпоставку да он вероватно сада и није тамо. Било је 2 по подне, радни дан, и некако смо били убеђени да је увелико у послу на снимању новог филма „Стадо“. Kренули смо пешке и убрзо схватили да пешачимо много дуже од тих 15 минута, а да на видику нема ни трага од било какве куће. Већ смо помислили да идемо у потпуно погрешном правцу јер је испред нас било свуда само брдо, шибље и густо грање, а онда смо иза огромног поља кукуруза угледали нешто што би могло да личи на кров.

Пошто смо прошли кроз кукурузно поље, коначно смо угледали Kојину кућу, која се налазила усред пољане… Та једна једина кућа и око ње само тишина… Она тишина коју можете да чујете. Једино место са којег је било могуће сликати било је удаљено, али и даље довољно близу да бисмо могли да видимо да некога има у кући. Пошто смо снимили неколико фотографија, већ смо могли да закључимо и шта се дешава.

Глумац је тог тренутка у дворишту био са мајсторима, којима је очигледно помагао, док супругу и њихово троје деце нисмо видели.

Нама је за комплетни ресет било довољно само неколико сати у онаквој природи и зато нам је потпуно јасно и зашто је Kојо одлучио да му место становања током лета буде кућа баш на том таквом месту. У најмању руку, осећај је као да сте прошли кроз врата раја.

– Ма он је фантастичан лик. Не бисте веровали. Потпуно природан, опуштен, увек расположен за шалу. Kад сам се упознао с њим био сам мало укочен јер нисам знао шта да очекујем. Никад не знате са тим познатим људима како ће вас гледати. Неки воле да вас гледају са висине, али он не. Он је тотални краљ. Потпуно нормално комуницира с људима, као да уопште и није јавна личност. Тако породичног и толико посвећеног човека нисам видео ни међу непознатим светом. Жена и деца уживају поред њега. Ево, баш му је супруга стигла пре једно сат и по са децом, а и он би требало да дође. Знам да кад год заврши са обавезама, пошто ваљда снима неки филм, увек дође овамо. Он је лети практично нон-стоп ту – прича мештанин, који, како каже, често и поседи с Николом.

Блиц