Тишина која разара бубне опне

Ljubinje-crkva-03-2608-2016_620x0

У Љубињу, са људима у српској Херцеговини који имају лека за сваку рану, а само за једну немају, ону страшну која се зове јама. Срби на средокраћи Мостара и Требиња осуђени су на снажење.

Ћутао је. Поновили смо поздрав и осетили готово опипљив поглед који нас је вагао. Вагао од главе до пете. До саме душе.

– Помаже Бог – узвратио је и снажно ударио мотиком у тврду земљу из које он копа ово мало кромпира… на први поглед, ни за један џак.

Ко смо, одакле смо и каква нам је намера, било би сувишно да овој старини објашњавамо. Поруку смо разумели: с погрешне смо стране допутовали, отуда, од Стоца и Мостара.

Ово је Љубиње, источна Херцеговина, део Републике Српске, место на средокраћи Требиња и федералног дела Босне и Херцеговине. Ако кажемо, ово је град, погрешићемо. Ако кажемо – село, још више ћемо погрешити. Зашто? Зато што, на пример, у Србији, из које долазимо, највеће село као што је, рецимо, Кусадак код Смедеревске Паланке, има више људи од овог, пред нама, непрегледног крајолика који се једним, само једним, погледом никако не може обухватити. И ту поново грешимо: Љубиње није само ово што видимо и што не видимо. Љубиње је прича за читав роман. И, више од тога.

– Добро дошли – дочекао нас је млади Милан Круљ, отац двоје малишана, а потомак овдашње старе породице митрополита Српске православне цркве Нектарија Круља, чији је изданак и свештеник Радивоје који данас саборује Србе повратнике у Мостару, у обновљеном владичанском двору крај Неретве.

– Наши људи су осетљиви на непознате придошлице, молим вас да то разумете. Да је овај старина знао одакле сте, другачија би прича била – каже Круљ. – Ви можда и не можете да замислите да је за нас, свако ко из Србије дође, као да нам празник доноси. За остале важи порука: кога гује уједе, и гуштера се плаши.

Ljubinje-crkva-02-2608-2016

Миленко Батегало у храму у коме су нађени докази постојања насеља из првог и трећег века

Уследило је оно, овдашње домаћинско: да се нешто поједе и попије…

А ми… Ми смо у Љубиње стигли пред крај дана. Све около мирисало је на чувени херцеговачки дуван, специфичан по ароми, којој није одолео ни сам Јосип Броз. За њега су у Љубињу својевремено бирали најлепше и најздравије листове за – томпусе. Штета што више нема купаца за ово љубинско злато.

Неразазнајемо још каквих све овде мириса нема. То ћемо тек одгонетнути, у сами сумрак, на десетак километара одавде.

Чудна је тишина у Требињу. То је она тишина од које пуцају бубне опне. Нема људи, сатима кружимо, а људи нема. Само пред црквом у центру самују стећци. Речитије од сваке речи да смо на траговима древног српског народа у овом делу Херцеговине.

– У праву сте, нема људи. Зато смо остали… да се неко не увреди, у овом запећку – говори Милан Круљ.

Љубиње се простире на више од 300 квадратних километара. Према последњем попису, овде живи нешто више од 3.000 душа. Није тешко израчунати каква је перспектива овдашњег народа.

Питамо се како је могуће да је Љубиње у запећку, а пресеца га важан друм. Провлачи се између камења, а сваки камен – историја. Куд год окренеш – историја! Љубиње трајање бележи од 14. века. Тако је било донедавно. Последње, може се рећи револуционарне, ископине испод старог храма Пресвете Богородице потврдила су и дубље корење овдашњих насеља. Недавно су овде нађени докази постојања насеобина из првог и трећег века. Овде, у Цркви Пресвете Богородице под којом одсијавају чудесне ископине – чувају се ти докази. Али, овдашњег народа, мало кога је брига за историју. Зато нам се понавља јер је мало, или, недовољно памети тамо где се одлучује.

ljubinje (3)

За храст Светог Саве доказују да је зелен целе године (зимска слика)

Миленко Батегало, млади човек из Љубиња, ћути на ову нашу примедбу. Неповерљив, жели само да говори о тим, чудесним ископинама. Мада, био је речитији док је говорио о ономе што живи у сваком овдашњем Србину. О усташким јамама око Љубиња.

– Овде има лека за сваку рану, само за те јаме, ту нашу трагедију, у којој су страдале стотине наших предака, лека нема – каже Батегало. – Тугујемо, тачно. Туга је једна врста одбране, али, свака дубока и трајна рана носи и нову трагедију. Жалост која чека. Кад изгуби стрпљење она нас буди.

Док ово слуша, готово су опипљиве емоције Милана Круља. Неће да прекине разговор, а не може да спута емоције.

– Мој ђед је био официр Краљевине Србије. Комшије Хрвати, како ми је испричао отац, кад је основана Независна Држава Хрватска, дошли су ђеду у кућу. Кажу: да те ставимо на списак, ти си виђени Србин, учен си човек и обучен војнички, бићеш од помоћи да бранимо нашу државу, шта ће нама странци, шта ће нам Швабе, Хитлер… Своје ћемо, заједно, да бранимо. Ми Хрвати и ви Срби… Пописали су и остале домаћине… Еј, по том списку убрзо су дошли и све похапсили. Једне уморили у јамама, друге побили по школама, треће отерали у Јасеновац. То је наша прича које се никада нећемо моћи да ослободимо… То је наша лекција и опомена. Она нас је подигла и у последњем рату да се не дамо и не предамо.

ljubinje (2)

Милан Круљ крај храста

Иза нас остаје та горка прича, али остаје и у нама… После смо се са Миланом Круљем упутили у љубињска каменита брда, путем којим су пролазили каравани још и у доба Немањића. Зауставили смо се у подножју где је, кажу нам, прву литургију обавио Василије Острошки. Недалеко одавде је и храст Светог Саве. Тако нас у нову причу уводе наши домаћини.

Извио се храст, чудесан и раскошан. Кажу, вечно зелен. Преносе нам предање које Срби у Љубињу предају сваком свом детету. Најкраће, прича изгледа овако: Свети Сава је овим путем пролазио према Ватикану, да тамо признају круну Стефана Првовенчаног. Уморан од пута застао је да се одмори под овим храстом. Кад се придигао, храсту се захвалио и пожелео да вечно остане зелен. Тако овај храст и у најљућој зими сачува своју зелену крошњу.

– Заиста је тако, а ево и фотографија и доказа – говори Милан Круљ. – Многи су стручњаци долазили, многи покушавали да истраже ово чудо, али одговора нема. Ми верујемо у предање. Храсту не ломимо грање. Саборујемо током светосавских дана испод зелене крошње. Било је, право да вам кажем, ту разних идеја да и ми направимо некакву своју причу под овим храстом, као што су, на пример, Хрвати направили у Међугорју са „својом Госпом“ и зарадили милионе. У то се не усуђујемо, не желимо да изигравамо оно у шта верујемо. Али би било добро, уколико би неко помогао да се барем изгради пут до храста.

ljubinje (1)

Цело Љубиње у знаку дувана

Миришу херцеговачка брда око Љубиња. Миришу у вечери док сунце залази. Овде, и када залази, сунце оставља топао и чудесан сјај. А земља издише влагом, сачуваном за ноћ. Тада све неописиво замирише: вресак, смиље, драч, и друго херцеговачко биље. Пчеле онда раде свој посао. Производе, кажу у Љубињу, најлековитији мед на свету. Он лечи свакојаке болести, ране. Само ону рану, рану усташких јама, оно лице смрти и зла, нико никад овде залечити не може.

КУЛА КОМАДОВА

У Убоску надомак Љубиња је кула старе херцеговачке породице Комад. Зашто је она важна. Зато што је била вазда караула слободе. Као што је Љубиње родно место југословенске одбојке. Овде је младе одбојци учио Радомир Турињанин, деда Тијане Бошковић, прославио је овај спорт Ђорђе Ђурић, као што је атлетику прославио овдашњи Петар Пуцић.

Ljubinje-04-2608-2016

СМИЉЕ КИНЕСКО

На узвишици изнад Љубиња, на непрегледним донедавно каменитим и драчом обраслим заравнима – непрегледна су поља тек убокореног смиља. Кинези су од љубињских Срба закупили хектаре земље и засадили ову ароматичну лековиту биљку која је данас неизбежна у ароматерапији и која је основна база у индустрији парфема. Питамо се како то није на памет пало ником – до Кинезима.

Милена Марковић/Новости