Требињац на врху сјеверне Африке: Јединствен поглед на Сахару

„Било је нестварно!“ У свега три ријечи и широк осмијех стало је све што се да наслутити. Понос, остварен сан, постављени виши циљеви. Евидентна је огромна срећа на лицу двадесетједногодишњег Требињца Милоша Бодироге, који је 17. маја освојио највиши врх сјеверне Африке – Тоубкал (4.167м).

Пут Африке ишао је као члан Планинарског друштва „Вучји зуб“ Требиње, али у експедицији, предвођеној Друштвом планинара из Београда. Међу педесет алпиниста, заједно с њим била је и Требињка Јелица Даковић. Њима двојема припала је част да буду први који су заставу требињског друштва поставили на неки од врхова ван Европе.

У Африку су стигли 12. маја, успон на Атлас започели три дана касније, а у јутро 17. маја, са врха Атласа уживали у ријетким призорима афричког пространства – Сахаре са једне и Атлантског океана са друге стране. Све утиске тешко је сабрати, јер, како нам Милош прича, било је то фантастично искуство.

„У експедицији су учествовали планинари из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије и Македоније. Кренули смо летом из Ниша за Милано, а онда за Африку. Право у подножје планина Атлас, у Маракеш, у Мароку, гдје смо слетјели. Изненадило нас је вријеме. Било је хладно, толико, да је у Требињу топлије него у срцу Африке. Прва два дана смо искористили за туристички обилазак Маракеша. Одушевио нас је њихов Стари град – Медина, препун ситних, уских улица са разноразним продавницама, тзв. суковима. Свака је, истовремено и радионица за израду сувенира, од коже или метала. Обишли смо палате, старе џамије, изузетно уређене паркове са много воде. За нејверовати да је то граница пустиње, а толико је воде!“

Након Маракеша, услиједио је одлазак у село Имлил на 1.800 метара надморске висине, гдје су боравили у кућама тамошњег становништва и јели оно што им спреме, ма колико било другачије од наше хране. А било је, и те како, нарочито правом Херцеговцу.

„Спремали су нам њихова традиционална јела. Занимљиво је што је код њих све слатко, од супе до пилетине, у коју стављају и суво воће као прилог. Али шта да се ради, једеш и кажеш да је укусно, нема ти друге“.

Из овог села, 16. маја започели су успон, у пратњи водича. Милош каже да га је посебно изненадио дочек старосједилаца на успутним станицама за предах, који су им на мулама износили послужење – сок од цијеђене наранџе. Био је то, наглашава, лијеп сусрет са непознатим, али веома сусретљивим лицима.

„Дотле нас је служило и вријеме, а онда је почела киша, грмљавина, магла, град, који је опет другачији него код нас, мекши, као да пада снијег. Успон нисмо прекидали, провукли смо се некако и стигли у планинарски дом на 3.200 метара, а ту нас је и снијег дочекао. Направили смо паузу и коначно јели нешто нормално. Не памтим кад сам се толико обрадовао шпагетама!“

У шест сати 17. маја, отпочели су и главни успон, који је трајао четири и по сата. По своју награду – врх Атласа стигли су у 10,30 сати.

„Попевши се на 4.167 метара изашли смо на сунце. Отворио се несвакидашњи поглед! Сахара се назирала у даљини. Невјероватно! Провели смо чак сат и по времена на врху, дружили се, сликавали. Свако је са собом носио властите емоције. Ја сам осјећао да ми се остварила велика жеља. Задао сам себи неке циљеве. Попевши прошле године највиши врх Алпа и Западне Европе Мон Блан, желио сам да освојим и највиши врх сјеверне Африке и арапског свијета. Схвативши да сам успио, био сам стварно искрено срећан“, говори Милош, објашњавајући да успон на Атлас није технички захтјеван и да га није проблем савладати.

По природи авантуриста, са страшћу ка новим и вишим циљевима, успон на врх сјеверне Африке био му је, каже, једна врста аклиматизације и висинских припрема за даљње подухвате којима тежи – Русија и највиши врх Европе Елбрус или Иран и највиши вулкан Азије врх Дамаванд. Видно срећан што је имао прилику да изнова окуша границе властитих могућности, додаје, овим је тренирао и за још једну своју страст, бициклистичке трке, јер је до скора био и једини лиценцирани такмичар из Требиња.

„Имати лиценцу значи учествовати на бициклистичким тркама са којих скупљамо бодове за свјетску ранг листу. Тренутно сам рангиран на 1.280 мјесту, а на листи се налази 1.700 бициклиста из цијелог свијета. Сада ми се придружио и друг, па нас из Требиња има двојица“.

Као и алпинизам, и бициклизам је заволио преко Планинарског друштва „Вучји зуб“ Требиње, чији је члан већ четири године. Прикључио се њиховој, али и бициклистичкој секцији Мостар, за коју и званично вози трке. Прошле године био је девети на државном првенству БиХ у Витезу. Жеља му је да се пласира међу првих хиљаду бициклиста свјетске ранг листе.

 „Тренирам свакодневно. Седмично на бициклу пређем до 500 километара. Уз старије чланове „Вучјег зуба“ возио сам туре и до манастира Острог, пет дана до Грчке на Крф, а већ се спремам да у септембру бициклом идем за Солун“.

Вожњу бициклом, ипак, не доживљава само као тренинг за трке. То је оно што воли, те се као прави авантуриста вјешто сналази и у природи. Крајолике који га инспиришу, редовно овјековјечи на фотографијама. У том смислу, љепоту Требиња и наше околине назива непоновљивим.

„Да ми Требиње недостаје, схватио сам кад сам се вратио из Африке. Прво што сам по доласку примијетио било је зеленило! Тамо је све некако жуто, под пијеском, а овдје је препуно боја. Дивна је Африка, али су Требиње и његова околина предивни. Толико је пејзажа и крајолика који вас не остављају равнодушним. Знао сам то и прије, али ваљда сам се сад увјерио. Могуће, да ме је неки унутрашњи инстинкт од раније опомињао да се не заборавим, па сам при бициклистичким вожњама увијек нешто фотографисао. А онда, не можете бити у природи а не бити дио ње. Зато је, ваљада, сваки планинар и добар фотограф. Привлачи нас љепота природе. Покушавам да из другачијих углова забиљежим детаље, на које често не обраћамо пажњу, а требало би“, сугерише овај младић, аутор циклуса фотографија под називом „Фото авантура“, које редовно објављује на свом инстаграм профилу.

Па ипак, листа његових жеља ни овдје се не завршава. Овај Требињац спрема се да почетком љета кајаком дуж тока превесла Требишњицу у једном дану. А како је већином, себи заданог остварио, вјерујемо да ће и приликом овог теста способности испунити очекивано. Ако и не успије, рекао нам је, важно је покушати. На концу, кад се ствари посложе, биће то прилика и за нову серију фотографија, из њему знаног окружења које га толико инспирише.

Мон Блан – мој највећи успјех

 „Жеља за алпинизмом потекла је од Планинарског друштва „Вучји зуб“. Учланио сам се и почели су успони на Леотар, околне куле око Требиња, потом Орјен, Маглић, а онда и врхове Црне Горе. Видјевши да ми то није довољно и осјетивши се спремнији, охрабрио сам се на више циљеве. Прошле године био сам члан наше експедиције из Требиња на највиши врх Италије, Гран Парадизо, као аклиматизациони успон за Мон Блан, највиши врх Алпа и западне Европе. Попели смо га успјешно сви и то је, до сада, мој највећи успјех и највиша висина коју сам освојио. Такође, и најзахтјевнији успон, јер су Алпи изузетно тешки за попети. Али вриједило је сваког секунда напора, а у појединим моментима и страха!“

Африка је фасцинантна земља

„Највише ме инспирисао њихов стил живљења. У селу Имлилу, без обзира што је дијете, наш домаћин био је дјечак. Припремао нам је храну, сервирао у њихове традиционалне здјелице, био ту за нас. Јединствен је поглед из Маракеша ка врховима Атласа. У подножју преко 30 степени у плусу, изразито вруће, пустиња, а горе снијег. Незаборавно искуство остаће ми и пливање у Атлантском океану, као и један од краљевских градова Марока – Фес у којем не постоји ниједно превозно средство. Предивна је и Казабланка. Посјетили смо џамију високу 210 метара и уједно, највиши вјерски објекат на свијету. Смјештена на обали мора изгледа нестварно. Симпатично је и да им је Југославија и даље познат појам, чак познатији него Србија. Али, на помен обје земље кажу увијек исто „добри, веома добри људи“!

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња