Требињац Ненад Стевић: ДИПЛОМАТА У ПЛАНЕТАРИЈУМУ

Када васиона, сазвијежђа, небеска тијела обиљеже дјетињство и постану најљепше испричане приче јер вам их је дочарао неко посебан, онда су те импресије вјечне. И баш је такве дјечачке дане имао Требињац Ненад Стевић. Од оца поморца упијао је и најмању ситницу. Биљежио их у памћењу. Није постао поморац ни астроном, већ дипломирани политиколог. Умјесто обожаваних природних, завршио је друштвене науке, а кад се све сабере и ствари тако намјесте, тренутно живи од хобија. Ни мање ни више него од астрономије.

Да ли нам се живот, попут планета око Сунца, креће у неком, нама често несхватљивом смјеру? Оно што је било некад, као да једва чека да нас касније поново привуче к себи. То се, тако изгледа, догодило Ненаду.

„Уз математику и физику, волио сам и географију о којој сам доста знао преко оца, који је био поморац. Много је било прича, егзотичних, васионских, пуних географских детаља. Онога што не можемо сазнати у школи. И то је оставило изразити утицај на мене док сам растао кроз призму његових доживљаја са брода. Толико, да кад год бих се нашао у страној земљи осјећао сам се потпуно обично, као да се не могу изгубити. Управо, јер сам био поткован информацијама које ми је он преносио. Желио сам да будем поморац, а отац ме разувјерио. Али захваљујући њему, а посебно одрастању у Требињу, сродио сам се са природним наукама“.

Каже да је у требињској Гимназији обожавао да ради задатке из Венеове математичке збирке, толико, да би се буквално надметао сам са собом и не би одустајао док их не ријеши. Физика му је била проста, као и све друго што има везе са природним наукама. Чудећи се помало и сам, није ни сањао да ће завршити факултет у којем је право, од кога је у средњој школи буквално зазирао, основа студијског програма.

„Испаде тако. Нађох се на потпуно другачијем терену! Од првобитно уписаног Математичког факултета у Београду, на крају сам дипломирао на Академији за дипломатију и безбедност. Између два факултета, живот ме је свуда по мало заустављао. Понајвише због моје авантуристичке природе и потребе да истражујем све и свашта. Дипломатију сам уписао са 26 година. И сад се шалим на свој рачун кад се сјетим како сам се тада изнова увалио у бруцоша“, прича и смије се Ненад.

А факултет је имао много предности, од тога да је за предмете имао плес, манире понашања, до предавања еминентних професора и амбасадора из разних земаља свијета. Уз чињеницу да је био међу првим студентима из Србије који су крочили у сједиште НАТО-а 2007. године на студијском путовању у Брисел, каже да је захваљујући студијама доживио и својеврсну културну трансформацију.

Овај Требињац није ту стао са образовањем. Али јесте, по ко зна који пут до тада, направио паузу да би зарађивао. Радио је различите послове. Од грађевине до возача. Од Истре, Београда, Енглеске, Италије, Швајцарске. Циљ, зарада због школовања. А полазиште увијек из Требиња. Повратак обавезно у Требиње, у базу за сваки почетак и наставак неког новог животног круга.

„Након Загреба, гдје смо живјели до рата деведесетих година, дошли смо у Требиње. Ово мјесто ме повезало с природом и новим открићима које пружа једино живот у малим срединама. Овдје су дјеца јако блиска са окружењем и у смислу крајолика и бића. Наша кућа је на периферији града, на пола пута између руралног и полуурбаног. Након трамваја и великих зграда, дошао сам у окружење животиња, природе. Са дјечијег аспекта доживио сам извјесне позитивне трансформације. Ова природна средина направи од нас чврстог човјека, јер у контакту са природом и руралним пословима дијете добије увид да је живот различит и има пуноћу. Можете шта хоћете, од компјутера до лопате. И зато се ја увијек враћам Требињу, гдје год да одем“, каже Ненад, који се, након двије године проведене у Велсу у Енглеској, на постдипломским студијама, опет вратио, а гдје друго, него кући у Требиње.

Вратио се као магистар из међународних односа. Звање је стекао на Универзитету Свонзи у Велсу, Велика Британија.

„У Велс сам отишао 2014. године на мастер студије из међународних односа. Нико ми није вјеровао, да ћу са 34 године поново да учим. А ја сам то силно желио. Срећан сам што ме пут одвео баш у Велс, тамо гдје су међународни односи измишљени и установљени као наука“, каже Ненад, додајући да му је за те двије године најтеже било што није имао са ким да прича на српском језику.

А данас, Ненад не само да говори, већ и предаје на матерњем језику. Уз сву пуноћу ијекавице, коју каже толико воли, догодила се, потпуно ненадано, прилика да дјеци преноси знања из астрономије. Ни у најлуђим сновима, прича, није сањао да ће живјети од хобија, којег је заволио баш преко прича.

„Пријатељ кога сам упознао у Лондону, а који је на астрономији тамо и докторирао, позвао ме прошле зиме и рекао да им је у Друштву Астронома Србије понестало предавача. Искрено, чудио сам се, али пошто се ради за дјецу школског узраста, позив сам радо прихватио, јер је астрономија увијек представљала моју омиљену област интересовања. И ево ме поново у природним наукама! Предајем о земљаним кретањима, оријентацији у простору, сазвијежђима, сунчевом систему, галаксијама, фиксним звијездама и њиховом проналажењу на небу, што ме посебно фасцинира. О томе разговарам са дјецом у куполи мобилног планетаријума Друштва Астронома Србије, које је у тијесној сарадњи са Математичким факултетом Универзитета у Београду“.

Ненад појашњава да је ријеч о пројекту под називом „Путуј у свемир“, а предавања се одвијају по школама, уз посебну опрему. Дјеци се у оквиру 45 минута прича о астрономским темама, а све је замишљено као интерактивна настава у мобилном планетаријуму. Ту су дјеца у прилици да осјете скоро као да су у свемиру.

„Циљ предавања је да се дјеца анимирају на природне науке, да се пробуди еколошка свијест, упознају са основним појмовима и терминима у свијету који их окружује и да им се то представи на један неуобичајен начин, који није као онај из књиге или школске табле као ни из компјутера. Битан је медиј којим се дјеци презентује знање, чије усвајање је на основу самог утиска учења у планетаријуму много јаче. Искуства су фантастична! Посао сам заволио и обојио га личном причом и скечевима, а највише ме радује колико су наша дјеца паметна и колико их тога занима“, узбуђено прича Ненад, готово као да управо сад држи једно од својих предавања у куполи.

Највећа жеља му је да мобилни планетаријум доведе у Требиње. Нада се да би му се могла остварити већ ове године.

„Ово је мој град, и пошто се овдје осјећам најбоље, желим да такав осјећај имају сва наша дјеца и старији суграђани који би дошли у планетаријум. Свим срцем се надам да ћу идеју успјети да реализујем и све организујем, како на своју, а понајвише на радост требињских малишана“, каже Ненад Стевић, који је до сада предавања о астрономији држао широм Републике Српске, Србије, Црне Горе, па чак и у Гацку и Невесињу.

Свјестан да је астрономија све мање заступљена у школском програму, прилично штуро уз географију, сугерише да је и због тога планетаријум за дјецу веома користан. У том смислу настоји и да надограђује властита знања.

„Ово није мој посао, него хоби који ме и те како интересује. Нисам професионалац у тој области, али да знам да објасним дјеци основе астрономије знам, као што ми лако полази за руком да их приближим астрономији. Такве сам природе да ми овај посао лежи. Причам са најбољим дијелом популације, нашом дјецом. То су мали свемири. Невјероватно колико су паметни. Само нисам испуњен до краја, јер то није моја професија, дипломате. У професији сте најбољи, а у хобију можете бити, а и не морате. Ипак, сатисфакција ми је кад видим да су клинци срећни!“

Од оног клинца који је растао омађијан очевим приповиједањем, Ненад постаде онај, због чијих се прича дјеца с радошћу боре за своје мјесто под звјезданим небом куполе мобилног планетаријума. И не маре што он није професионални астроном. Кући оду богатији за парче свемира које им је Ненад здушно показао. Са знањем више и несвакидашњим доживљајем, а приче остају за памћење.

Мобилни планетаријум побољшава учење

„Мобилни планетаријум је наставно – научно средство, јако корисно. Дјеци прави феномен. Морам то да кажем, дјеца у Требињу не заслужују да заостају за дјецом Израела, Велике Британије, Русије, Америке, а поготово не за дјецом окружења! Ми смо дужни да дјеци отварамо видике! Процес учења треба да има позитиван резултат, а не негативан, да је дјеци досадно. У том смислу, планетаријум побољшава процес учења. Дјеца се данас масовно користе компјутерима, мобилним телефонима, технологијом сваке врсте и природно је да им планетаријум има смисла. Осим што им унутар куполе покажем звијезде, кад то једном науче, знају да их распознају и навече, тражећи их голим оком на небу. Орион, Сјеверњача, Сиријус, Велики и Мали медвјед и тако даље, кад виде у планетаријуму практично могу да осјете и у реалности. Зато је планетаријум пун доживљај“.

Која је најсјајнија звијезда на небу?

„За сваку особу је корисно да зна пар звијезда и да, кад гледа у небо зна у шта гледа. Поразно је кад одрасли људи не знају основне појмове па кажу да је најсјаjнија звијезда Сјеверњача и да је то звијезда Даница. А заправо, најсјајнија звијезда на небу је Сиријус, док је звијезда Даница народно име за планету Венеру! Знање јесте бесконачно и опште и учимо се цијели живот али неке ствари у општој култури се ваљда подразумијевају. Моја мисија је да помогнем дјеци у основним знањима, као и одраслима који желе да их чују“.

Маја Бегенишић/Глас Требиња