Требиње још увијек без сигурне куће

Због непостојања сигурне куће, женама у Требињу које трпе насиље у породици додатно је отежан пут одвајања од насилника…

Стах, малтретирање и батине били су 13 година саставни дио брака Требињке Милене Цвјетковић Амбулија. Напуштала је супруга и враћала му се. Кад је насиље замало добило трагичан епилог, одлучила је да стави тачку на брак. Смогла је снаге да изађе из зачараног круга насиља, а затим и да проговори о њему, и то у средини у којој се насиље у породици итекако дешава, али се о њему и даље углавном ћути.

Први шамар Милена је добила због даљинског управљача и мијењања канала, и прешла преко тога. Онда су услиједили други и трећи, а само непуни мјесец након рођења другог дјетета добила је прве тешке батине. Тада је са двоје дјеце први пут отишла код своје мајке, поднијела захтјев за развод брака, али одустала. Добила је обећање да се насиље неће поновити и повјеровала. Ипак, поновило се.

„Узрок свега је био алкохол. Кад је био тријезан он је био добар, кад попије постаје агресиван и разлог насиља може постати све, па и један мој поглед. Батине су биле све теже – ударци шакама док ме не онесвијести, изгубим моћ говора, редовно сам завршавала у болници. Имала сам ту несрећу да добијем страх који ме је паралисао. Прије брака кад бих чула за насиље у породици, говорила сам ја бих га ударила, међутим, одузму ти се и руке и ноге, немаш снаге да се браниш, само подигнеш руку да заштитиш лице“, прича Милена.

Насиље се понављало, а она одлазила кући код мајке, да би јој након рођења четвртог дјетета и врата мајчиног дома била затворена.

„Мама је рекла доста је више, тако да смо ту тортуру дјеца и ја морали да трпимо. Са својим бившим супругом била сам шест мјесеци у вези и ништа није упућивало на насиље које се касније у браку дешавало. Он је ван породице био супер, сви су нас кривили, прво мене. Говорили су да га ја изазовем јер нећу да ћутим, а овдје се држе оног да жена треба да трпи, јер срамота је за родбину, породицу… Ја јесам трпјела, али нисам ћутала, увијек сам звала полицију, нисам говорила комшијама ударила сам у врата, него ударио ме је“, прича наша саговорница.

Кад је насиље у породици, замало добило трагични епилог, Милена је знала да мора донијети коначну одлуку.

„Након што сам родила пето дијете, добијем батине, и ја и моја беба стара свега четири дана. Због ударца у главу скоро мјесец била је у болници. Кад су ми докторице рекле да је све у Божијим рукама, коначно сам пресјекла и схватила да нема повратка више“, присјећа се.

Напустила је породичну кућу са својом дјецом и кренула у борбу да им обезбиједи живот без траума, насиља и страха. Уз подршку породице, Центра за социјални рад, али и Женског центра Требиње, Милена је успјела и да се запосли и поврати самопоштовање које је годинама уништавано.

Статистика није одраз стварног стања

Према подацима Полицијске управе Требиње у току 2017. године у источној Херцеговини забиљежено је 26 случајева насиља у породици, од којих је 15 Окружно јавно тужилаштво у Требињу квалификовало као кривично дјело „Насиље у породици или породичној заједници“, а 11 се односи на прекршаје. Од 27 извршилаца, њих 24 су били мушкарци, а жене су извршиле насиље само у три случаја. С друге стране, жене доминантно трпе насиље, па су од 33 жртве њих 19 жене. Подаци Женског центра Требиње говоре да насиља у породици има много више него што се пријављује. Годишње имају око 120 интервенција али, појашњавају, није ријеч о 120 жена, јер им се често иста особа обраћа неколико пута.

„Можемо рећи да број интервенција расте јер смо их прије 10 година имали само двадесетак, али тај раст није узрокован повећањем насиља у породици, већ прије свега чињеницом да жене полако постају свјесне да о њему не треба ћутати. Велики број жена и даље то ради, зато је тешко говорити о било каквим бројкама. Насиље остаје у много случајева у четири зида, гдје се и дешава“, сматра Љиљана Чичковић, директорица ове невладине организације.

Требиње још увијек без сигурне куће

Женски центар је прва а често и једина адреса на коју се жене које трпе насиље у породици обрате. Више од десет година пружају им бесплатну правну помоћ, али и психосоцијалну терапију. Њихова борба да Требиње добију сигурну кућу још није добила епилог и поред великих напора.

„То нам је јако битно, жене буду избачене на улицу усред ноћи, или саме побјегну. Како су најчешће и породица и комшије уплашени или невољни да се умијешају, оне су препуштене саме себи. Осим тога, то није само сигуран смјештај већ и мјесто гдје добију и психосоцијану подршку, правну помоћ“, објашњава Љиљана Чичковић, директорица Женског центра Требиње.

У ову причу су ушли прије десет година, и како каже, у њој били углавном сами. Влада РС је тада додијелила 70.000 КМ Женском центру и ту се стало. Код других институција, државних и локалних, али и код међународних организација наишли су на одбијање.

„Послали смо стотине дописа различитим међународним организацијама, владиним институцијама и друштвено одговорним фирмама у БиХ и иностранству. Кад је ријеч о међународним организацијама доста касно смо се се укључили у ту причу, кад је новац радије опредјељиван за неке друге ствари. Ипак, шведска агенција СИДА је била вољна да помогне и обезбиједи сва потребна средства, 250.000 евра. Међутим тадашњи градоначелник Требиња Доброслав Ћук није препознао значај тог пројекта, тако да је тај приједлог повучен. Нисмо имали среће ни са његовим насљедником. Градоначелник Вучуревић је два пута стављао у буџет ставку да се донирају средства за куповину земљишта као допринос града, али је и први и други пут ребалансом та ставка избрисанаˮ, објашњава Чичковић.

Прије двије године Женски центар је организовао и донаторско вече како би се прикупила потребна средства. Стотињак појединаца и предузећа је дало одређена средства у складу са својим могућностима. Но, заједно с раније поменутом владином донацијом то је тек једна петина новца која је потребна да се сагради сигурна кућа.

Крајем прошле године актуелни градоначелник Требиња Лука Петровић је обећао да ће помоћи у обезбјеђивању осталих средстава преко страних донатора и државних институција. Према идејном пројекту који је раније направљен потребно је око 600.000 КМ како би законом прописани минимални стандарди били испоштовани. Петровић је тада рекао да ће носилац цијелог пројекта бити Центар за социјални рад Требиње, те да ће новац који је сакупио Женски центар бити пребачен овој јавној установи. Тада је речено да ће у сарадњи с овом невладином организацијом Требиње до краја 2018. године добити сигурну кућу.

Који конкретно кораци су предузети у Градској управи Требиње нисмо успјели сазнати. Из Службе за односе с јавношћу писмено су нас обавијестили да одговоре на сва питања која смо упутили градоначелнику Луки Петровићу можемо добити од директорице Женског центра.

„Граду је достављено оно што је Женски центар већ имао, идејни пројекат. Имам информацију да се радило на доради тог пројекта. Упозната сам и да је градоначелник предузео одређене активности у циљу проналаска адекватне локације. Тренутно чекамо састанак на коме бисмо направили пресјек шта је до сада урађено и да пребацимо средства која смо сакупили“, истиче Чичковић.

Насиље у породици у Херцеговини и даље табу тема

Захваљујући бројним активностима и кампањама свијест да насиље у породици не треба трпјети полако се буди у источној Херцеговини. Жене пријављују насиље све више. Ипак, овај проблем је и даље табу тема, сматра психологиња и психотерапеуткиња Бранка Пејовић Петковић.

„Када се осврнем на стање прије десет година морам рећи да је данас много боље. Тада се насиље у породици јако мало пријављивало, тада се то није ни препознавало. Жене сада пријављују насиље, постоји систем подршке. Ипак, чињеница је да је насиље у породици донекле и данас табу тема. Велики проблем и даље је непрепознавање насиља у породици. Некада жена каже добар је, само кад се напије ошамари ме, она дакле не препознаје да је то насиље. Насиље је и кад жени супруг не даје новац а она кући ради, кува а нема никаква праваˮ, објашњава наша саговорница.

Из свог десетогодишњег искуства рада са женама које трпе насиље Пејовић Петковић закључује да бројни фактори жену опредјељују да ћути о насиљу. Један од њих је тај што свако, каже, жели другом да се свиди и да свој свијет представи као савршен па је тешко признати урушавање породице, што се доживљава као лични пораз. Жене се се за помоћ ријетко обрате послије првог шамара и батина, чак и другог, петог… Ту је и страх од осуде околине, која додуше, почиње мало другачије да реагује на овај проблем. Напомиње да је данас и однос полиције према онима који су претрпјели насиље другачији, јер је било случајева да полиција уопште није схватала озбиљно насиље у породици.

Баш као што средина донекле обесхрабрује жене које трпе насиље да о њему проговоре, обесхрабрује их и да напусте насилног супруга. Но, то је опет само један од разлога због којих жене остају у заједници са супругом који их психички и физички малтретира.

„Један од разлога је и љубав. Разлог је често недостатак смјешаја, једноставно неке жене немају гдје да оду, немају своја примања а имају дјецу којој нису у могућности да обезбиједе егзистенцију. Оне се јаве Женском центру, пријаве насиље полицији, чак и добију изречену мјеру заштите, али се ипак врате супругу. Жене просто понекад немају другог избора а и када имају, треба бити храбар. Мало је тако храбрих жена које узму дјецу и кажу све ћу урадити да се ово заврши. Ту имамо модел понашања који психолози зову научена беспомоћност. Оне су покушале изаћи из те заједнице, а како су неколико пута наишле на препреке, оне су прихватиле да је то немогуће и престале да се трудеˮ, истиче Пејовић Петковић.

Наша саговорница напомиње да се током свог десетогодишњег рада сусретала, додуше врло ријетко, и са мушкарцима који су трпјели и пријављивали насиље. Сматра да из приче о насиљу у породици никада не треба изостављати дјецу и кад нису директно изложени насиљу, јер самим својим присуством насиљу они су га на одређени начин доживјели.

Пише: Марија Манојловић/ Diskriminacija.ba