Требиње се сјећа свог првог академског сликара

ТРЕБИЊЕ  │ Музеј Херцеговине ове године обиљежиће 70 година од смрти Атанасија Поповића, првог академског сликара из Требиња – изложбом умјетникових радова, која би уз слике из легата ове установе требало да сабере и Поповићев опус који се данас чува у умјетничким галеријама Сарајева и Дубровника.

Директор Музеја Херцеговине Ивана Грујић каже да ће изложбу пратити и пригодне стручне публикације о Поповићевом сликарству и требињском легату његових дјела – а све је планирано за свечаности поводом крсне славе града – Светог Преображења Господњег.

„Мислимо да је тај најсвечанији дан у години за Требиње такође и прилика да истакнемо тако знамените личности за требињску културноисторијску баштину, каква је свакако био и Атанасије Поповић. Он није важан само за овдашњу историју културе, већ и много шире и даље од тих оквира“, додаје она.

Атанасије Поповић – Аутопортрет

Као својеврсна најава овог догађаја, данас је на годишњицу рођења Атанасија Поповића Музеј Херцеговине омогућио бесплатне посјете сталној музејској поставци слика овог умјетника, коју чине 43 дјела – цртежи, пејзажи, портрети, мртве природе и велика платна социјалне тематике, рађена разноврсним техникама и различитог стилског опредјељења.

Грујићева подсјећа да је слике Атанасија Поповића, заједно са дијелом стилског намјештаја породице Поповић, музеју поклонио умјетников брат Урош 1968. године.

„Тако да се у Требињу данас налази највећа збирка дјела Атанасија Поповића. То је изузетно вриједна збирка – са ових близу 50 слика, а уз то још и 30-ак цртежа – скица за иконостасе и иконе“, истиче Грујићева.

Подсјећа да је по завшетку основне и трговачке школе у родном граду сликарски занат почео да учи уз тада знаменитог умјетника Марка Греговића, с којим је израђивао иконе, између осталог и оне које су некад красиле иконостас требињског саборног храма, да би касније и сам почео осликавати иконостасе мањих сеоских цркава у околини Требиња.

„Управо је Марко Греговић у њему усадио љубав и склоност према академизму, том строго школском ликовном изражавању, које је Атанасије Поповић од 1910. до 1914. године изучавао као један од марљивијих студената бечке ликовне академије“, истиче Грујићева.

За догађај којим је и формално постао први академски сликар из Требиња, подсјећа Грујићава, везана је и занимљива анегдота – истог дана када је примао награду за најбољи завршни рад, чиме је обиљежен и крај његовог академског образовања, из Сарајава је стигла вијест о атентату Гаврила Принципа.

„Поповићев академизам, који је његовала бечка ликовна академија, огледа се у реалним портретима, лишеним било какавих импресија, гдје је све урађено реалистички перфектно до нивоа фотографије. У другој фази стваралаштва радио је за министарство шума и руда, обилазио је наше руднике и тамо су настајале слике са социјалном тематиком, док се у посљедњој фази окреће пејсажима, богатијим свјетлошћу и колоритом. Поменула сам и његов опус са религиозном тематиком. Али је у свему што је стварао остао вјеран академизму – није било креативних лутања или истраживања и никада није излазио из тих строго школских оквира“, каже Грујићева.

Р.С.