Требиње умјесто Монтреала: Град чине људи

Како изгледа када се човјек, након двадесет година проведених у Канади, врати у мало мјесто на југ Херцеговине, да настави живот и развија посао, који је осмислио у милионском граду, зна инжињер информатике Васо Вујичић. Не крије своју, и жељу породице да се скрасе под окриљем поднебља из кога потичу, као ни вјеру у то да су учинили исправан корак вративши се, ма колико припадали ријеткима, спремним на такву одлуку.

Рођен у Мостару, за коначну адресу, ипак је одабрао Требиње. Град, коме су га, прича нам, привукли прелијепа клима, необичан амбијент и, понајвише, људи и њихова предусретљивост. Они, на које је овдје наишао, говори нам, на његову породицу дјеловали су неком посебном енергијом и емоцијом.

У Монтреалу, за који га вежу само лијепе успомене, успио је, каже, да оствари све што је желио. Чак и да, заједно са колегом, оснује фирму за развој информационих система „Systrax Technology Inc.“. Без обзира на све погодности живота у иностранству, одлучио је, ипак, да процес пословања настави у Требињу и покрене фирму„Systrax Technology doo“.

„Живот те натјера да ништа не можеш заобићи, него те са свим суочи. Нисам знао добро стране језике, али дошавши у Монтреал, који припада француско – енглеском говорном подручју, морао сам да савладам француски. Имао сам срећу да упознам групу Француза, отворених за сарадњу. Препознавши моју стручну страну, пружили су ми прилику да радим с њима. Након извјесног времена обрео сам се у једној фирми за инвестиције и након двије године одлучио да покренем развој софтвера, ERP система за пословање, чиме се и данас бавим. Власник је продао своју фирму и ми смо заједно започели посао на развоју тог информационог система. Сва уштеђевина ми је отишла. Али вјеровао сам у ту идеју и временом смо информациони систем заокружили. Дакле, систем, сврстан у ранг са водећим, свјетским IS, који смо развили од нуле и тренутно се врти у Канади, сада настојимо да развијамо и овдје. Већ имамо одређене клијенте који су препознали због чега смо различити у односу на остало што се нуди у регији“.

Одлучан и са ставом да нам живот не смије бити препрека, већ изазов на властитом усавршавању, овај информатичар схватио је на вријеме. Већ као средњошколац мостарске гимназије „Алекса Шантић“, када је уврштен међу водеће математичаре комплетне регије. Избор да студира Војно – техничку академију, довољно аргументује његово познавање материје.

„Прве три године факултета студирао сам у Загребу, да бих, са почетком ратних сукоба деведесетих година, наредне двије завршио у Београду. Након рата, 1996. године отишао сам у Канаду и тамо живио до прошле године. Један од разлога због кога сам дошао баш у Требиње, град који раније нисам добро познавао, лежи у томе да овдје имам много пријатеља, појединих и са факултета. Знате, вјерујем у то да град чине људи и због њих сам ту. А онда, кад сам боље упознао Требиње и видио ову љепоту, заокружила се у мени нека цјелина“, са, само њему знаном сјетом у гласу, објашњава нам своје разлоге повратка у ове крајеве.

Отац је троје мале дјеце Анастасие, Симеона и Растка, сви рођени у Канади, а крштени у манастиру Светог Василија Острошког у Црној Гори. Такву одлуку донио је заједно са супругом Драганом, и то не случајно.

„Драгану, тада студента четврте године студија биологије, упознао сам 2009. управо у манастиру Острог. Вјенчали смо се годину дана касније у манастиру Житомислић, након чега ми се супруга придружила у Канади. Онда, један за другим, слиједе дивни тренуци, наше троје дјеце са именима по Драганиној препоруци Растко, Анастасиа и Симеон, повратак у родни крај близу драгих људи, којих смо били толико жељни, и наравно, реновирање куће у срцу Кастела. Не могу сакрити задовољство на указаној нам прилици да овом објекту вратимо душу. Доласком у Требиње, започели смо једну нову причу и мислим да се све сложило како треба“, прилично емотивно, о новој етапи животног пута, говори власник објекта у требињском Кастелу, названом по почетним словима имена њихове дјеце и са упечатљивом симболиком „РАС – српска кућа Немањића“.

Радови на реновирању још увијек нису комплетирани. За сада су отворили само кафић, са домаћим колачима, које прави Драгана. Објекат на спрату, намијењен за пословно – технолошки центар, тек треба да се заврши. Идеја водиља овог човјека, са израженим инстинктом за пословне потезе, је да покретањем центра, надареним Требињцима, али и другима у регији, омогући да остану овдје, умјесто да посао траже негдје у свијету.

Како с радошћу говори, добра ствар у свему је што су одмах наишли на заинтересованост Факултета за производњу и менаџмент са којим су потписали споразум о заједничкој сарадњи. Такође, успоставили су добру комуникацију и са Градом Требињем, а како Васо истиче, за кратко вријеме и са многим привредницима у Требињу, Херцеговини, те Црној Гори. Много наде полаже у одабране студенте са менаџмента, које обучава, како би стечена знања знали да усмјере на прави начин.

„За нас је велики изазов, како најбоље укључити студенте са ових простора, поготово са Факултета за производњу и менаџмент, да се препознају и, већ у старту, развијају визију за будуће кораке. Дакле, гдје могу да пронађу свој простор у томе што студирају. Неки наш циљ и суштина свега је да задржимо младост у Требињу, а не да стално одлазе одавде. Није једноставан процес, али се надам да ћемо успјети да остваримо оно што смо зацртали“, каже овај пословни човјек свјетског ранга.

Водећи се мотом да на свијету има довољно улога за свакога, уколико свако своју одигра како треба, Васо прича и да је увијек настојао да буде отворен за сарадњу. Не изненађује онда, да је у фирми, са сједиштем у Требињу, за кратко вријеме, остварио и пословну сарадњу са петнаестак инжењера информатике, већином Требињаца.

„Дошло је вријеме и у Требињу да IT сектор има све више посла. Надам се да ћемо то показати кроз конкретне ствари. У послу ће нам се, ускоро придружити и један од изразитих стручњака са ових простора, који ради за Microsoft и редовно држи предавања из области информатике у Њујорку. Не могу одати о коме је ријеч, осим да је Херцеговац, који ми је обећао да ће бити Требињац и дио наше екипе. Још једна важна ствар је да се нећемо ограничити само на Требиње. Овдје ће бити сједиште, а тржиште ће бити и Требиње, и регија и цијели свијет. Идемо полако, али сигурно. Најважније је да не стојимо у мјесту, да нам се све више отварају простори и надам се да ће се екипа коју формирамо добро ујединити“, мишљења и позитивног става је овај Херцеговац.

Као неко ко се давно отиснуо и искусио живот у свијету, и негдје далеко остварио своје снове, ниједног тренутка не сматра да је погријешио што се вратио у родни крај и мали град какав је Требиње.

„Ту је увијек она одлука шта желимо за нашу дјецу? Да ли да одрастају у окружењу, родбинским везама и израженим вриједностима васпитања нешег поднебља или оним гдје смо били? Ми вјерујемо да ће у мањем граду, специфичном по паметним, надареним, интелигентним људима, са много квалитетних породица, које су задржале неке старе, суштинске вриједности, наша дјеца успјети да се формирају у комплетне личности. Ако желе, и овдје могу да науче стране језике и да се образују, те са том основом олакшају себи животни пут. Да им пословна комуникација буде и ван оквира Требиња, а овај град, са свим његовим предностима, ипак мјесто живљења, посебно што су одавно привржени овим предјелима.“

Породица Вујичић је, изгледа почела да исписује неке нове животне странице. Оно што желе властитој дјеци, настоје да, покретањем пословно – технолошког центра у средишту требињског Кастела омогуће и другима са потенцијалом и жељом да остану и допринесу свом граду. Онако, како је Монтреал њима пружио шансу, да праве вриједности дођу до изражаја, вјерују да је оствариво и у Требињу.

„У нашој животној причи испреплетено је много тога. „РАС – српска кућа Немањића“ требало би употпуности да буде завршена до Нове године, када ћемо отворити и пословно – технолошки центар. Не могу а да на споменем оне, који су нам помогли у овом пројекту. Захваљујући групи мајстора из Невесиња, специјалистима за обраду камена, након вишемјесечног рада омогућили су камену, скривеном испод вишеслојних наслага фасада, да опет проговори у оригиналном облику, какав је био прије више од 150 година. Људи и фирме из Требиња, савјетима и логистиком, између осталих АПИС, такође су нам доста олакшали реконструкцију. Од самог почетка, без подршке Мома Ђога, да у сваком моменту усмјери пројекат на прави начин, тешко да би ишта било изводљиво. Радимо полако, јер сваки сегмент и корак морају да се мјере и ураде како треба. Ово је Кастел и водили смо рачуна да се кућа уклапа у амбијент. Наша фирма јесте мала кап у мору, али надам се да ће студенти и остали који су нам се придружили пронаћи своје мјесто и остати ту гдје су рођени. Да овдје стварамо бољу будућност. Искрено се надам да ће Требињци препознати ово мјесто, као једно у које ће радо навраћати, након што је изнова заживјело“, поносно говори човјек, који је, како сам истиче, коначно одложио кофере и нашао предио којем припада срцем и душом.

Изаћи ван оквира Требиња

„У Канади сам сарађивао са фирмом, која запошљава 75 инжењера за производњу. Управо је наш тренутни концепт у томе, да се формира тим људи који ће успјети да пронађу своје мјесто на тржишту. Не да чекају да им неко да посао, него да науче да нађу начин да себи траже послове. Дакле, гдје то у овој регији, са својим профилом имају простор да раде. Овдје је ријеч о младим, интелигентним људима од акције и треба им пружити шансу и усмјерити их. Ово је лијеп изазов, захваљујући којем ће сутра, било ко од њих моћи да оствари лични успјех, што мени причињава немјерљиво задовољство. Надам се да ће и структуре у граду препознати своје мјесто са нашим технолошким центром, те увидјети заједнички интерес и нашу жељу да изађемо ван оквира Требиња“.

Изузетан потенцијал овдашњих информатичара

„Информатика је као океан. Толико има различитих поглавља, технологија, области. То су све различите групације, а у свакој од њих постоје и другачије специјализације за неку област. Информатичари са којима овдје сарађујем до сада су радили у сегменту у којем им се пружила прилика да се развијају. Али, упркос томе, имају базу са којом могу у кратком времену савладати одређене додатне технологије и сматрам да нимало не заостају у Требињу за онима у Канади, нити било гдје у свијету. Дословно, сви наши људи, који су отишли у Канаду пронашли су тамо своје мјесто. Била то информатика, машинско инжењерство, управљање машинама, архитектура. Вјерујте ми на ријеч да толико пријатеља имам у Канади, који су сада водећи у одређеним институцијама на огромним пројектима, а потекли су одавде! Сви људи овдје имају изразито јаку основицу да додатно савладају одређену област која се појави на свјетском тржишту. Морамо бити свјесни потенцијала који имамо у Требињу док је у Требињу, а не само онда када оду и успију негдје друго!“

Лијепо је скрасити се

„Презадовољни смо животом у Требињу. Најсрећнијим ме чини што су се супруга и дјеца пронашли овдје. Свиђа нам се што нам је све близу, дјеца имају гдје да се играју и могу да похађају различите активности, које град пружа. Желим и ово да истакнем. Појединци, који дођу са стране, сматрају Требиње малим мјестом и да су нешто више јер долазе из већег града. То је погрешно! Овај град има толико талентованих, образованих и стручних људи од којих можете много да научите, ако желите. Уколико сте спремни да истражујете, много тога овдје занимљивог можете пронаћи. Надам се да ће наша дјеца имати прилику да уче од тих људи и да се комлетирају као личности, те да неће бити присиљени, попут мене, да одлазе одавде. Лијепо је кад одете негдје и враћате се кући. А константно путовати и тражити своје мјесто, интересантно је, али није нимало лако, ма колико вас неко убјеђивао у супротно. Ми смо се скрасили и нама је дивно“.

Везе са Канадом и даље су јаке

„Иако смо се дефинитивно вратили, везе са Канадом нисмо прекинули. Фирма тамо још постоји, клијенти и тим функционишу. Наш тим овдје већ сарађује са њима, што је, између осталог, и била идеја, да овдашње младе људе, кад досегну одређени ниво знања и вјештина, спојимо и са колегама у Канади, како би се та веза надопоуњавала. Свака промјена, па и долазак у родни крај, носи и ону тежу страну, између осталих што су нам, и у тој далекој Канади, остали драги људи, првенствено брат са својом породицом и пријатељи, са којима смо свакодневно у контаку. На нашу радост, стекли смо их доста и овдје“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња