Требињка која је испунила снове: СВИЈЕТ НА ДЛАНУ

Веселка, Митра и Вукадин Глоговац рођени су заједно, са по неколико минута разлике. Тројке. Увијек скупа, једни другима највећи ослонац и подршка. У првом разреду основне школе три столице у једној клупи. Није им било тијесно. Сличних интересовања, заједно су отишли и на студије у Нови Сад. Митра и Вукадин на електротехнику, Веселка на економију.

Двоје од троје остало је у Новом Саду. Успјешни су програмери. Веселка је отишла корак даље. Живи је доказ да се најбоље ствари у животу догоде спонтано. Да се дјечија маштања могу претворити у најљепшу збиљу, и у ситуацији, кад на том путу недостаје половина душе.

Наше дјетињство било је скромно, али маштом и играма пребогато. Пуно смијеха и љубави. Брат и сестра моји су најбољи пријатељи! Везани смо јако, али на здрав начин. Радујемо се успјесима једни других. Одлазак из Требиња на студије најтеже је пао нашим родитељима, до тада навикнутим на константну гужву и грају у кући. Растанци су природни, али нису лаки“, рече нам једна од тројки и с осмијехом прикри оно што ваља да се прећути.

Веселог и милог лица, како јој и само име каже, имала је храбрости и вјере, не само да се отисне далеко, него и да се раздвоји од оних са којима је одувијек дијелила снове, радости и сјете. Али, најјачу спону не могу да покидају ни прекоокеански летови, ни далеки континенти. Љубав, припадање и заједништво увијек су на њиховој страни.

Уз такву спознају спаковала је кофере и отиснула се у Абу Даби, гдје је већ три године стјуардеса. Прича нам да је, без обзира што је економију дипломирала у групи најбољих студената Србије њене генерације и 15 дана радила у струци, све напустила како би се бавила оним што је више усрећује. Динамичног духа са страшћу за путовањима, аплицирање за највећу авиокомпанију у Емиратима, са ове дистанце, сматра најбољом одлуком. А подршку породице немјерљивом.

„Имали су своје страхове знам, иако ме њима нису оптеретили. Посао стјуардесе веома је ризичан. Данас још и више. Поносна сам и захвална мами и тати што су увидјели да ме позив економисте не усрећује и дали ми подршку да радим оно што ме испуњава. Моменти када се изнова видимо увијек су емотивни и незаборавни. Пуно љубави и топлине имам од свих и на томе сам Богу најзахвалнија“, говори нам пуна емоција.

Почетак, на новом путу, попут и сваког другог, тежак и захтјеван. Веселка нас увјерава да ни у једном моменту није посустала, знајући да је то оно што жели. Након што се пријавила и међу хиљаду кандидата прошла конкурс и тестирање, услиједио је наредни корак, двомјесечна обука у Абу Дабију.

„Нимало лак посао и веома интензиван свакодневни рад. По доласку у Емирате чекао ме напоран тренинг у Ваздухопловној академији „Etihad Airways“ у Абу Дабију, компанији за коју сам тада радила. Учила сам о авионима, сигнализацији, процедурама у појединим ситуацијама, прву помоћ, сервис и све неопходно да бих могла да полажем теоријске и практичне тестове како бих дипломирала. Кад сам добила лиценцу за летење, била сам тек на пола пута, јер лиценце не важе заувијек. Сваких шест мјесеци наново нас тестирају и одлучују да ли ће нам их продужити. Правило је јасно – знање мора бити свјеже с обзиром на нашу одговорност за многе животе приликом летова“.

Добро познато увјерење да се знање исплати било је теза којом се, тада двадесет четворогодишња Веселка водила. Сву тежину теоријског рада, на послијетку су засјенили утисци о Абу Дабију и Емиратима, многим земљама које је имала прилику да види, али и њен први лет у Индију за Мумбаи.

„Имала сам огромну трему! Трудила сам се да све научено примијеним како треба, да први задатак мог новог позива испуним крајње професионално. Имала сам фантастичну посаду, били су ми подршка и уз њих сам се осјећала сигурно и своја на своме. Успјела сам, и свој први лет и сада памтим као прекрасан и непоновљив доживљај!“

Усхићено нам прича и како је од те прве станице Мумбаија, летјела на све континенте. Обишла свијет уздуж и попријеко. Свим чулима доживјела љепоте бројних метропола и мањих градова. Открила предјеле који инспиришу. Упознала људе различитих нација и вјера. Обогатила себе.

„Тешко је та искуства препричати или описати. Сваки доживљај је посебан. Највећи утисак носим из Сиднеја и првог сусрета са самом Аустралијом. Та мјешавина Европе и Америке, уз мноштво предивних плажа и зеленила много ми се допала. С друге стране, Јапан ме фасцинирао културом и љепотом природе. Сингапур и Малдиви својом јединственошћу. Африка и Тајланд су егзотични, али и опасни. Сваки дио свијета има своје чари. Кад све саберем, омиљени град, ипак, ми је европски, Лондон. Посебну драж чини непроцјењиво културно богатство које сам имала прилику да видим. Апсолутно сам срећна што сам упознала фантастичне људе и имам пријатеље широм свијета“, преноси нам само дјелић својих незаборавних искустава.

Веселки је данас 29 година. Остварила је снове и амбиције. Иако је тако, не припада онима који олако заборављају своје почетке. Да би будућим колегама олакшала, покренула је у Абу Дабију курс за стјуардесе. За непуних шест мјесеци обучила је три дјевојке, садашње јој колегице широм Меридијана.

„Приликом аплицирања људи имају милион питања на која нема ко да им одговори. Зато сам покренула тај програм, својеврсну припрему за конкурс, интервју и тестирање, како бих помогла свима који заиста желе посао, да га и добију. Држим и курс енглеског језика за стјуардесе. Да не би лутали и питали се како све то изгледа и шта се од њих очекује при доласку у Емирате, сада имају коме да се обрате. Курс покрива све неопходно и добра је припрема за тестирања. Радим индивидуално и радује ме када ми се људи јаве и кажу да су добили посао. Некоме сам помогла и тада знам да сам помогла и себи. Та радост дијељења знак је да идем у правом смјеру“, сигурна у себе говори нам стјуардеса са вишегодишњом сталном адресом у Абу Дабију.

За себе каже да је одабрала посао према свом срцу и да није погријешила. Ради оно што је усрећује. Упоредо пружа много простора за напредовање у зависности од самосталног залагања. Кренула је од економске, преко бизнис и стигла до прве класе. Оно што је увијек у истој мјери присутно је одговорност. Приликом лета њен највећи савезник.

„Радим док у томе уживам. Одлука да се пријавим за овај посао моје је најбоље животно опредјељење. Пресрећна сам што сам имала прилику да пропутујем свијет, иако на списку имам још много тога да видим. У слободно вријеме много читам, а обавезно кад могу, одем у Нови Сад код брата и сестре те у Требиње, гдје су ми родитељи и драги пријатељи. Требиње ми недостаје, овдје је и даље мој дом, ту сам најразмаженија. Радујем се доласку у свој град, шетњи омиљеним мјестима, једноставно породици и ономе што такву атмосферу чини идиличном. Сваки наш сусрет, разлог је да се изнова враћам тамо одакле сам потекла“.

 

Одговорност и озбиљност на првом мјесту

„На помен позива стјуардеса многи овај посао неправедно сматрају лагодним и забавним. Није тако. Веома је ризичан, одговоран, захтјеван, тражи прибраност у датом тренутку, психичку и физичку спремност и попут сваког другог, професионални ангажман. И сама сам мислила да је лакши од оног како сам некад перципирала. Дефинитивно, захтијева перфектно здравље, издржљивост да не спавате дуго, дужности трају и до 20 сати у комаду. Уз лет имате припрему, договоре око шифри у случају тероризма, укрцавање, контролу након лета… људи падају у несвјест, имају срчане и мождане ударе, дешава се да се жена порађа у авиону… На све морамо бити спремни и одреаговати адекватно. Није наш задатак само да будемо насмијане и дотјеране. Пуно се више од тога тражи. Предиван посао да, али одговоран и озбиљан у исто вријеме. Увијек морамо бити свјесни да постоје друге културе чија су понашања и размишљања нама страна, али их требамо прихватити. Ту су Нове године, Божићи, празници, свадбе, славе које пропуштамо јер нема празника и викенда у овом послу. Стандарди авиокомпаније строго се морају пратити, допадали се они нама или не, морамо бити упућени у сваку процедуру. С друге стране, посао је предиван и омогућава  нам да смо на три континента за седам дана, прилике да упознамо друге културе и људе, да напредујемо и упознамо себе“.

 

Сусрет са Емиратима – културолошки шок 

„Први пут сам конкурисала за стјуардесу и добила посао одмах. Заиста сам била пресрећна због тога јер се људи муче мјесецима, па и годинама. Сјећам се сваког детаља при првом сусрету са Абу Дабијем. Био је то дефинитивно културолошки шок! Првенствено што су Емирати земља апсолутно другачија од свега са чим сам се раније сусретала. Исламска земља у којој је на снази шеријат и много правила која морамо поштовати. Требало ми је времена да се навикнем и на климу потпуно другачију него у нашем поднебљу. Али све је то, на неки начин, утицало и на мене као особу. Научила сам да се прилагођавам на различите околности. И то је једна од предности посла стјуардесе“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња