Да је фудбал резервисан искључиво за мушкарце, те да је јача половина неприкосновена приликом извјештавања са утакмица, још увијек је увријежено мишљење на Балкану. Међутим, кад на стадион крочи ситна Херцеговка великог срца које страсно удара за фудбал и крене са питањима, ствари се мијењају из коријена.

С тога, Требињки Маји (Вукомановић) Тодић с разлогом одају признање и оправдано је у Београду сврставају међу ријетке даме које изузетно добро познају материју, јер без премца парира колегама - мушким спортским новинарима.

У њеном случају то и није чудно ако се зна да је одмалена заљубљеник у фудбал. Умјесто фудбала тренирала је карате, али спортска сјећања, као по неком неписаном правилу, редовно је одводе у вријеме док је као мала са мушким дијелом фамилије навијала и коментарисала игру на зеленом терену.

„Одувјек сам вољела и пратила спорт. Тако сам наставила и сада, са мојом дјецом. У мојој кући сви су навијали за Партизан, али једно од првих сјећања сеже на утакмицу финала Купа шампиона у коме је Црвена звезда постала шампион Европе. Са дедом, татом и стрицем гледала сам меч. Од свега ми је остало најважније што је Драган Стојковић Пикси ушао у игру онако шмекерски жваћући жваку. Остало ми није било важно... Шта зна дијете?“

Фудбалска арена - и љубав и професија[/caption]

Како ствари данас стоје, то дијете изгледа знало је оно што треба - да ће љубав према фудбалу и спорту уопште, једног дана превагнути и постати позивом за који се живи. Тако је можда било и предодређено, јер је након завршене требињске Гимназије и опредјељења за Правни факултет у Београду, због другачијег унутрашњег порива, студије оставила иза себе.

„Искрено, није ми жао што сам напустила Правни факултет, осим што маму нисам обрадовала дипломом, али сам се 'показала' на другим пољима. Како сам одувијек жељела да пишем и бавим се новинарским послом, инстинкт сам на крају и послушала. Увијек су ме привлачиле спортске теме и коцкице су ми се посложиле, тако да је управо то посао који радим, а што ми је јако важно, бавим се оним што волим“.

Маја већ три године у Београду ради у спортској редакцији Спорт Клуба. Почела је као новинар на сајту, што је и даље приоритет. Упоредо пише вијести за ову редакцију, те једном недјељно уређује спортске вијести на каналу телевизије Н1. Незаобилазне су и различите врсте извјештавања са терена. И премда је удата за познатог спортског новинара и аутора више књига са спортском тематиком Михајла Тодића, истиче да када је почела са радом у спортској редакцији, није жељела да открије чије презиме носи.

Са супругом Михајлом и кћеркама[/caption]

„Мој муж је у свијету спортског новинарства довољно дуго да је могао да ми одшкрине врата на Спорт Клубу. Ипак, себи нисам могла да дозволим да ме колеге упознају искључиво као његову супругу, него првенствено мене као личност. Настојала сам да утисак оставим као новинар, а не као супруга доказаног новинара. Oд Михајла и сада тражим савјет. Ако неко има око за офсајд и пенал то је он, и у процјенама таквих ствари, када нисам сигурна, вјерујем само њему, част осталима“, прича Маја, присјећајући се да је супруга упознала случајно, а да их је уз мноштво заједничких тема, спојила и љубав према фудбалу.

Иако је инспиративно учити од најбољих спортских коментатора и новинара, попут Гојка Андријашевића или Небојше Вишковића, ова млада новинарка у успону, каже да се још увијек највише ослања на супругово мишљење. Ипак, упијајући све савјете искуснијих, за само три године у новинарству, успјела је да „стигне“ до познатих имена домаће и свјетске спортске сцене. Неки од интервјуа, како појашњава, били су уско везани за актуелна дешавања и морали су да се пропрате. Теме које мотивишу и пружају надахнуће љепша су страна посла.

Са фудбалским легендама: Ивица Осим и Дуле Савић[/caption]

„Иван Гудељ, Предраг Мијатовић, Хусрет Мусемић, Саво Милошевић, Бранислав Ивановић, Антонио Рукавина, Зоран Тошић, Душко Тошић, Немања Гудељ, Александар Митровић, Душан Тадић, Марко Николић, Марко Грујић, Миодраг Божовић, Мијат Гаћиновић... само су неки од мојих драгих саговорника. Имала сам прилику да поставим по неколико питања и освајачима Лиге шампиона Дики Стојановићу, Дејану Станковићу, Мичелу Салгаду и легендарном Кафуу. Посебно ме радовао интервју са Бором Цветковићем, апсолутном легендом и занимљивим, бескрајно искреним саговорником. Оно што ме тренутно радује је занимљива репортажа коју спремам са сином Благоја Моше Марјановића“, открива Маја, и додаје да је осим са саговорницима из свијета фудбала, имала прилику да разговара и са репрезентативцима Србије у хокеју, играчима малог и америчког фудбала у Србији, те одбојкашем Николом Грбићем, селектором репрезентације Србије. Својеврсном чашћу сматра и разговор са прослављеним ватерполистом Милорадом Кривокапићем, тренутно предсједником Ватерполо савеза Србије.

У друштву бразилске легенде: Маја и Кафу[/caption]

Да зна шта ради, у прилог говори податак да је прошле године извјештавала са мечева квалификација за Лигу шампиона у којима је „Црвена звезда“ играла са „Валетом“ и „Лудогорецом“, те са мечева репрезентације Србије.

И ДАЉЕ НАВИЈАМ ЗА „ЛЕОТАР“!

Ова Требињка, како себе и даље поносно назива, остварена на пословном и приватном плану, тврди да није вјеровала да ће живот градити у Београду. Вукло је, каже, да се врати и срећу гради тамо гдје је „њено парче камена и неба“. Срећна околност је да је супруг заволио „њен град“, због чега у Требиње, како Маја воли да каже „кући“, долазе кад год могу.

А уз опуштање са породицом и пријатељима, права релаксација кад дође кући су фудбалски мечеви „Леотара“, клуба за који је вежу посебне успомене и емоције. С призвуком поноса у гласу, не крије, то је изнова догађај за памћење.

„И данас навијам за Леотар, моју прву велику фудбалску љубав. Пратим колико могу шта се дешава, а као и сваког обичног навијача боли ме што клуб није тамо гдје му је мјесто. Кад дођем у Требиње увијек прво питам има ли фудбала, то је као нека мантра. А кад идем на стадион Леотара онда то радим онако како се у Требињу и иде – породично уз новине и грицкалице. Увјерена сам да онај ко није живио у малом мјесту и не зна шта је одлазак на фудбалску утакмицу. Фудбал се гледа због магије. Оног једног потеза коме се надаш, а у малом мјесту, ако изостане неки уздаха вриједан потез на терену, магија је на трибинама. Међу увијек истим људима на увијек истим мјестима, гдје осјећаш породичну атмосферу... Велике утакмице су велике и оне носе посебан адреналин. Када 50.000 људи пјевају као један нема ријечи која може да опише тај осјећај, али ништа то није боље од оне слатке стрепње, од познатих коментара на малом стадиону у малом граду!“

Са златним Требињцем Мијатом Гаћиновићем[/caption]

Мишљења да јој је спортско новинарство довољна инспирација и изазов, за сада нема амбиција да се опроба у некој другој области коју ово занимање пружа. Како фудбал сматра спортом без конкуренције, разумљива је и њена потајна жеља, да једну посебну утакмицу испрати са трибина.

„С обзиром да и Михајло и ја навијамо за Ливерпул, вољела бих, онако навијачки да на Енфилду управо гледам Ливерпул против Манчестер јунајтеда. Кад би ми се посрећило не бих пропустила ни финале Свјетског првенства или Лиге шампиона!“

Док жеље не постану стварност, ова тридесет четворогодишња Требињка, у позиву који јој причињава радост, полако али сигурно гради мјесто за себе под небом Београда. Ово требињско, за којим често жуди, успијева да надомјести на разне начине, ако никако другачије, онда са сваком указаном приликом, пишући о „Леотару“ и значајним именима требињског фудбала.

„ПОНЕСИ СВЕШЧИЦУ, БИЋЕ ДЕЈО САВИЋЕВИЋ“

Мушком свијету је увијек занимљиво да жене раде нешто из домена спорта. Све их је мање са предрасудама, али има их још увијек. Прије двије године један тренер покушао је да ми објасни зашто на мало вишој трави лопта иде другачије него кад је трава ниско подшишана. Када смо се два дана касније срели након утакмице и након што сам сам му поставила питања о тек одиграном мечу, чим су се камере угасиле добила сам коментар „Па ти се стварно разумијеш, а ја мислио зезају ме да си ти новинар!“.... Има и оних других, шаљивих. Прошле године сам добила позив на једну свадбу јер „радим на телевизији па могу да снимим“. Када сам објаснила да нисам камерман већ новинар, добила сам још бољи одговор „Онда понеси свешчицу, биће Дејо Савићевић“.

ПРВИ НОВИНАРСКИ КОРАЦИ У РАДИО ТРЕБИЊУ

- У средњој школи сам са, тада пријатељицом из разреда, Сузаном (Вуковић) Ратковић, неких годину дана на Радио Требињу водила емисију „Клуб младих“. Ратомир Мијановић нам је „подметнуо“ идеју и било је то на крају бескрајно занимљиво и вриједно искуство. То су били моји први кораци у новинарству и разлог да радио буде моја велика љубав и данас. То је заиста био прелијеп период. Сјећам се, када нас је Рато довео код Смиље Перовић, тадашњег уредника РТ, која нажалост више није са нама, све је изгледало тако занимљиво и мислиле смо „лако ћемо“. Али, када смо први пут сјеле пред микрофон, а касније то преслушале, остале смо у шоку - не можеш свој глас да препознаш, пола ријечи изговараш погрешно... Данима смо вјежбале да све звучи како треба и на крају је, чини ми се испало симпатично. Тај период на Радио Требињу је нешто чега се увијек радо сјећам, а на то искуство гледам као на први разред основне школе, ту сам научила да читам и пишем, научили су ме Рато и Смиља... Даље сам учила од свих, читањем, слушањем... И данас некако посебно волим критику или похвалу коју добијем од Рата, знам да је добронамјерна и искрена, а то је ваљда најважније, и кад те куде и кад те хвале.

КЋЕРКЕ – НАЈМЛАЂИ НАВИЈАЧИ НА СТАДИОНУ ОФК БЕОГРАДА

Уз посао који бескрајно воли, супруга без чије подршке би било теже, најважнија преокупација, признаје Маја, су мамине и татине мезимице, Петра и Вјера. Једна од њих, званично је и најмлађи гледалац на Омладинском стадиону на Старој Карабурми. Другачије не би било ни логично. „Дјецу буквално од рођења водимо на спорт, најчешће наравно на фудбал. Петра је имала 21 дан када смо је водили на утакмицу ОФК Београда и Рада. Тако се за Петру нашло и мало мјеста у Монографији ОФК Београда објављеној поводом 100 година од оснивања клуба. Вјера је на прву утакмицу 'ишла' нешто старија, са 23 дана“.

Маја Бегенишић