Baš su čudni i neobični putevi gospodnji. U jednom trenutku te odvedu na jedan kraj svijeta. U drugom, dva tri komputerska klika, te usmjere na potpuno drugi kraj svijeta, zaintrigiraju ti maštu, i na neki način odrede možda i životni put.
Životni put je mladu Trebinjku, Isidoru Simanić, odveo u ruski grad Voronjež gdje studira na državnom ruskom univerzitetu genetiku. Jeste da je to Isidora odličnim uspjehom kroz školu i Gimnaziju nagovještavala, jeste da je boravila godinu dana u Americi....Ali Rusija, Voronjež, Don, ruska zima, bekrajno topla slovenska duša...To se nije dalo ni naslutiti. Sa beskrajnim osmjehom na licu, vedrinom koja razoružava , Isidora priča za „Glas Trebinja“.
„Studiranje na jednom tako eminentnom univerzitetu je i čast i privilegija. A sve se, vjerujte, dogodilo slučajno. Čitav život sam čitala o Rusiji , ali nikada nisam ozbilјno razmišlјala da bi Rusija jednog dana mogla da mi ponudi visokoškolsko obrazovanje. Bila sam godinu dana na studijskom putovanju u Americi još kao srednjoškolka. I samo sam o Americi razmišlјala, vjerovala sam da ću otići na neki od američkih koledža. Za jedan seminarski rad u Gimnaziji izabrala sam temu o dinastiji Romanovih. Malo sam se previše udubila u to, čitala o Rusiji, običajima, istoriji i polako se zalјubila u Rusiju. Odlučila da provjerim da li Rusi nude stipendije. Pronašla sam Ruski državni univerzitet u gradu Voronježu. Konkurisala sam, dobila stipendiju, i jednostavno otišla".
Isidora ispred muzeja u Voronježu
Iznenadila si i sebe, ali i roditelјe? Za njih je to bio šok. Nisu očekivali da će se opredijeliti za Rusiju. „Tata i mama su bili uvjereni da ću u Ameriku. Ipak složili su se iako im nije bilo svejedno. Strahovali su jer nisam znala jezik.Vjerujte ni meni nije bilo svejedno. Prvih 15 dana je bilo najteže. Pomislila sam ponekad da sam možda i pogriješila. Ali po prirodi sam uporna. I drugi su prošli slično iskustvo. Izdržala sam prvih 15 dana, a kasnije je bilo sve mnogo lakše
Voronjež je veliki grad, a Univerzitet jedan od obrazovnih i naučnih centara Rusije?
„Univerzitet u Voronježu ima 18 fakulteta i nekoliko desetina hilјada studenata. Sve je organizovano po Bolonjskom sistemu ali su zadržali dosta ruskog starog sistema. Predavanja su svaki dan, po šest sedam sati. Imamo po dvije, tri vježbe sedmično. Ispiti nose više bodova. Naporno jeste. Ali se i dosta nauči. Sve je organizovano u manjim grupama, tako se mnogo više nauči. Oko 12 studenata je u grupi, i vjerujte se mnogo se tako nauči. Što god vam nije jasno direktno pitate profesora. Imamo dvije slobodne sedmice do ispitnog roka. Mnogo se uči, ali saradnja sa profesorima je odlična“, reče nam Isidora. Kako si se i kada uopšte zainteresovala za genetiku? „Za genetiku sam se zainteresovala kad sam bila u Americi. Tamo sam boravila godinu dana kao srednjoškolka u blizini grada Ročester. Tu je u blizini i svjetski poznata klinike Mejo. Moja host mama je bila fizioterapeut na klinici Mejo. Uz njenu pomoć sam upoznala rukovodioca genetike na klinici Mejo gospodina Greja. On mi je tu temu teoretski objasnio. I tu sam prelomila. Tu sam se pomalo i upoznala sa opremom“. To je bio početak tvog interesovanja za genetiku? Jeste. Nakon toga ja sam bila u Istraživačkom centru u Petnici u Srbiji. Tu sam uradila i svoj naučni rad. Oprema za rad je skupa i zahtjevna. U Petnici je naprimjer sve funkcionalno ali ipak i poprilično staro. Kako je u Voronježu? U Voronježu kad sam vidjela sa čim sve Fakultet raspolaže, ostala sam bez riječi. Fakultet raspolaže sa izuzetno skupim naučnim aparatom, takozvanim sekvencerom.Sama podloga za eksperiment za rad sa ovim aparatom košta hilјadu dolara. Fakultet ima odličnu opremu i priprema itekako ozbilјne naučne projekte koji imaju svjetski značaj. Od dijabetesa do raka bubrega. Zahvalјujući tim ozbilјnim projektima dobijaju mnogo grantova i time obezbjeđena sredstva za rad.
Koliko studenti učestvuju u ovim radovima?
I studenti, pogotovo oni na završnim godinama učestvuju u tim eksperimentima. Da li je tebe laboratorija zaintrigirala? Ja sam jednog dana odlučila da se oprobam u radu u laboratorijama. Pomislila sam makar da perem epruvete, biću mali dio tih radova, gledaću kako se radi. I opet slučajnost je odlučila da dobiješ veću ulogu od čišćenja eruveta? Tadašnji profesor, a sada moj mentor me pitao znam li da uradim elektroforezu, metod koji se između ostalog koristi u genetici. Uradila sam to odlično jer sam naučila cijeli proces u naučnom centru u Petnici gdje sam boravila kao srednjoškolka. A onda sam obavila još neke zadatke i se zadobila njegovo povjerenje. Uklјučena sam u projekat vezan za dijabetes i već mi je izašao jedan naučni rad na ruskom jeziku. Uskoro idemo na druge oblasti. A u Voronjež si došla znajući svega jednu riječ i jednu frazu na ruskom jeziku. Gotovo ništa nisam znala ruski jezik. Jako mi je teško bilo snaći se, mimikom, crtanjem...Pronašla sam jednu prijatelјicu sa njom kontaktirala na Italijanskom. Tada je već sve bilo lakše. Najteže je bilo u početku kada bih nešto kupovala u prodavnici. Mimikom sam pokazivala, ali sam bila uporna. Mnogo sam učila ruski jezik. I naučila poprilično dobro. Još imam taj akcenat koji me „odaje“ da nisam Ruskinja. Pretpostavlјam da je Voronjež lijep grad. Predivan. On je jedan od rijetkih gradova kome je sovjetski savez dao naziv grad slave. Blizu je i poznati Don. Čitav dio grada je u potpunosti sravnjen sa zemlјom. Nјemci su izgradili čitavu jednu obalu koju su porušili za svega dvije godine. Ima dosta pozorišta. Kulturni je centar tog dijela Rusije. Slušala sam i Emira Kusturicu i No smoking orkestra. Tu bi me tek ubijala nostalgija. Ipak bilo je i lošijih strana? Jedina lošija strana, pored nostalgije, je smještaj u Studentskom domu. Kada se loši uslovi spoje sa ruskom zimom, onda Vam je sve jasno. Veoma je hladno. Prozori propuštaju hladan zrak. Lijepili smo prozore slotejpom. Malo je toplije bilo, ali ipak hladno. Ali kada imate svoj cilј sve je lakše. Sada sam našla privatni smještaj. Toplije je i lјepše.
Kako su te Rusi prihvatili? Otvorenog srca. Imaju Rusi veliko, toplo, slovensko srce, prelijepe običaje. Jako mnogo jedu tijesta. Imaju neke kiflice sa krompirom. Jedu mnogo salata. Imaju ih 50 vrsta. I svaka salata ima majonez u sastavu. Ja sam im jednom prilikom napravila našu „Rusku“ salatu. Bili su oduševlјeni. Rusi mnogo znaju o nama. Prošlogodišnje Bogojavlјenje je bilo interesantno i uzbudlјivo? Prošle godine, na moj rođendan, na Bogojavlјenje neko iz mog društva sa Fakulteta predložio je da se okupamo u Donu. „Plivači su svi od reda bili muškarci. Ja sam se pobunila i rekla da i ja hoću da se kupam u Donu. Napolјu je bilo minus 21 a mi smo se okupili na Donu. Izbušili rupu na Donu, okupali se. Na sebe sam bila jako ponosna. Ni prehladila se nisam. Šta bi poručila mladim Trebinjcima koji se dvoume : Škola ili politika? Školu nikada nemojte zapostavlјati. U školi u obrazovanju je budućnost. Sve ostalo je kratkotrajno. Tata mi je uvijek goovorio da je znanje jedina stvar na koju se životu možeš osloniti. I stvarno je tako. Učenje jeste teško i mukotrpno. Ali znanje je blago. Znanje i radne navike iz Gimnazije „Jovan Dučić“ su mi mnogo pomogli. Gimnazija mi je dala sve. Iako sam imala plan kako i šta dalјe. Gimnazija mi je pružila najpire opšte obrazovanje. Jeste teško, ali sve što naučiš prije ili kasnije ti zatreba. Porodica je bila i još uvijek je veliki oslonac. Nikada me i ni u čemu nisu sputavali. Na mom obrazovanju nikada nisu štedili i nikada im se neću moći dovolјno zahvaliti. Šta dalјe? Ako Bog da nastaviću i dalјe sa radom. I poslije završetka fakulteta. Interesuje me genska terapija. Izuzetno me privlači. Uvjerena sam da ću se tim baviti.
Ratomir Mijanović
