Требињкама на поклон: КЊИЖЕВНО ДРУЖЕЊЕ СА БРАНКИЦОМ ДАМЈАНОВИЋ

ТРЕБИЊЕ │ Поводом 8. марта, Међународног дана жена, вечерас је у препуној биоскопској сали требињског Културног центра одржано књижевно вече Бранкице Дамјановић, списатељице која живи и ради у Београду.

Отварајући вече, које је као осмомартовски поклон нашим суграђанкама организовала Туристичка организација града Требиња, популарна књижевница истакла је да се радовала сусрету са требињском публиком јер су јој сви када је пошла за Херцеговину казали исто – долазиш у град добрих људи.

„И ја то вечерас осјећам – град пун добрих људи. Увијек волим да долазим на мјеста гдје ме чекају дивни људи“ , каже она и посебно истиче да јој је драго што људи знају о чему пише, осјећају и реагују на њене књиге – али не знају ништа о њој.

„Тако ми је једна жена недавно написала поруку: Бранкице, ти си писац новог доба и баш ће ми бити драго да дођеш у Београд. А не зна да ја већ 12 година живим у Београду. Људи чак и не знају које сам националности, вјере… али знају да ми кажу – па како си баш погодила шта ме мучи, шта ми треба, која ријеч ми је баш потребна…“, напомиње Дамјановићева.

На друштвеним мрежама врло често се могу видјети подјељене мисли и цитати из књига Бранкице Дамјановић.

Једна од њених најпопуларнијих књига је „Рукопис мога брата“, која је одмах по изласку на тржиште је задобила пажњу читалаца. Поред ње издала је још седам и све што је остављала на папир, каже, било је из личног искуства.

„Мој отац је осморо дјеце с једном платом школовао и било му је веома важно да будемо образовани. Он је радио и трећу смјену да бисмо били испуњени. А онда се разболио. И то је било тешко гледати. Он је говорио ‘Подај ми Боже још мало, нисам живео’. Од тада се водим тиме да морамо бити свјесни да кад- тад нас крај очекује и да морамо живјети сто садржајније. Да не кажемо на крају – нисам живио, већ – имао сам испуњен живот“, прича Дамјановић која је дуго радила као новинар на РТС-у и – како додаје – увијек је вољела да пише о оном што је добро међу нама, поготово о талентованој дјеци, а никад о оном лошем, макар то доносило већу популарност.

„Током једног интервјуа са једним успешним младим талентом, питала сам – шта би волио да ради за десет година, он је одговорио ‘Па, да имам жену и дете’, а то је мени био диван и савршен одговор. Међутим, послије интервјуа пришао је опет и рекао: ‘Можете ли, молим Вас искинути оно за жену и дијете?’“, каже она и истиче да јој је тада кроз главу само прошло колико ми пред околином нисмо искрени.

„Момак је сигурно размислио да би могао да налети на осуду, критику – јер је био геније, сви су очекивали медаље, награде а не тако једну на изглед обичну жељу“.

Њен живот је прожет тугом, борбом и болом: као мала је изгубила мајку, а касније је са мужем новинаром  и двоје дјеце са Косова избјегла у Пирот, али упркос томе, како сама истиче, кроз њене књиге види се жеља за радошћу и срећом.

„Снови су мртви само када ми од њих одустанемо. Рад и вјера су важни и све ће бити добро и онако како желимо и негдје заслужујемо“, закључује она.

Њена дјеца су данас веома успјешна а написала је и књигу коју је поклонила свом сину за 18. рођендан „Мој син Јован“.

„Када сам му поклонила књигу, брада му је заиграла и само ми је рекао: Хвала ти мајко, ово је побједа’“.

Бранкица каже да је то побједа добра на свим лошим, побједа што су се успјели извући из избјеглиштва и свега лошег.

„Занимљиво је да је моја кћерка Меланија рекла ‘А кад ће та књига о мени, Јован је има – а ја немам’. И кроз прикупљање за њену књигу која се зове КЋИ сам схватила колико је свако дијете генијално“.

Казала је да је најбољи савјет који је у животу добила био БУДИ СВОЈЕ ДИЈЕТЕ.

„Увијек ми себи нешто пребацујемо. Ајде да мало себи дамо одушка, да се радујемо, волимо. И то је оно што је била прекретница у мом животу“, поручила је књижевница.

Књижевној вечери присуствовали су и градоначелник Требиња Мирко Ћурић и начелник Одјељења за друштвене дјелатности Града Требиња Зоран Милошевић.

С.П.