ТРЕБИЊСКА ХИМЕРА Јована Дучића (ФОТО)

У Легату Јована Дучића, који је смјештен у Народној библиотеци Града Требиња, налази се приватна и службена преписка Јована Дучића, као и неки лични предмети – али и Дучићеви ликовни скицемблокови са преко 126 цртежа, скица, вињета и пројеката.

Из тог дијела његове заоставштине широј јавности је најмање познат па овом приликом објављујемо избор из тог материјала, којег смо насловили под заједничким именом Требињска химера.

У припреми за објављивање скица, цртежа и пројеката намијењених за урбанизацију и просторно уређење Града Требиња, Требињску химеру смо сврстали у три дијела: први дио је скицемблок I са 50 цртежа, затим скицемблок II са 54 цртежа и каталог појединачних листова са 22 цртежа.

Циљ нам је био одвојити најбитније мотиве који се директно односе на град Требиње. Из тих мотива види се велика носталгија и жеља пјесникова да се мала варошица Требиње, с краја XIX и с почетком XX вијека, еманципује и оплемени хортикутуром, парковима, трговима, чесмама, улицама, алејама и другим архитектонским садржајима из богате историје нашег града и ширег завичаја.

Његове оригиналне цртеже, скице и пројекте смо понудили Матици српској у Новом Саду да их електронски обраде (ретуширају, рестаурирају и адаптирају) како би били припремљени за објављивање у савременој офсет штампи.

Матица српска је сачинила најкомпентетнији тим за поменуту припрему којег је водила Емица Милошевић, кустос и историчар Матице српске. По њеним ријечима ова Требињска химера представља „химерична промишљања Јована Дучића“.

Посматрајући у градовима у којима је боравио градске тргове и уличне проспекте, раскошне палате, зграде јавне намјене, градску и вртну скулптуру, алеје и паркове, Дучић је покушао да понуди рјешења за уређење родног града.

У настојању да сачува аутохтоне архитектонске и специфично завичајне вриједности, не само појединачних грађевина већ и урбаних цјелина и амбијенталних група, студиозно је приступао својој замисли. Првобитно химерична промишљања, послије забиљешки на папиру, постала су могућа и остварива.

У духу времена у којем је живио, прихватио је тзв. архитектуру историјских стилова, која у ширем смислу подразумијева комплетан развој принципа и стилова грађења, галиматијас стилских карактеристика, тумачен са једне стране, као банални еклектицизам, а са друге, као вјештина архитектонског компонавања која се служи богатим историјским искуством. У свјетским метрополама виђао је објекте на којима су коришћени дијелови архитектонских и скулптурних елемената, отргнутих из рушевина старијих грађевина (стубови, капители, декоративне плоче и сл.), уклопљене у млађе објекте.

За вријеме службовања у Риму, обилазио је антикварнице, куповао камену пластику и архитектонске фрагменте са намјером да монументалније комаде уклопи у споменике Алеје великана, а мање фрагменте поклони Требињском музеју, који је намјеравао да оснује.

Планирао је да дуж Алеје великана постави споменике знаменитим српским књижевницима и умјетницима. Када је такву замисао изложио познаницима, познати вајар Тома Росандић је израдио скулптуру Петра II Петровића Његоша, а откривање ове скултуре (1934) прва је реализација Дучићевих замисли о уређењу његовог Требиња.

Два блока са скицама и појединачни цртежи, радне скице и забиљешке на њима, депоновани у Народној библиотеци у Требињу потврда су систематског рада који укључује посматрање, опажање и елаборисање детаља, који као крајњи исход имају реализацију архитектонског објекта или споменичког комплекса.

Предрадње са разрађеним детаљима нижу се на бројним цртежима, скицама и студијама на којима су забиљежене варијације са детаљима. Као „алат“ најчешће је користио оловку, која има могућност градирања свијетло-тамних ефеката и постизања илузије волумена. Скице, које су у служби идеје, настале у почетним фазама рада на одређеној замисли, највјерније показују ауторки потенцијал.

Репродуковање садржаја Дучићевих блокова за скицирање и појединачних листова документарни је прилог реализованим пројектима који красе Требиње, али и подсјећање на његове идеје које нису доживјеле своју материјализацију и остају као залеђена слика у потрази за реализацијом.

Из ове Требињске химере очигледно је намјера великог пјесника да Требиње, по његовим ријечима, буде „јужна српска Атина“ не само по богатој историји и култури већ и по архитектонским рјешењима. Познато је да је пред крај живота док је био амбасадор по други пут у Риму наручио 16.000 садница са намјером да их пошаље у Требиње и да се формира алеја дрвореда од његове родне куће у Подгљивљу до куће његовог дједа Петра у Хрупјелима и да се преко Царине настави та алеја до Цркве Светог Преображења у граду и коначно заврши на Црквини гдје је тестаментарно пожелио своје вјечно почивалиште.

Саднице је послао из Напуља у Бари и биле су укрцане на брод који је требао да их превезе преко Јадрана на нашу обалу. Међутим, погоршале су се међународне прилике и политички односи између Мусолинијеве Италије и Краља Југославије те је саднице посада бацила са брода у море и тако нису дошле у његово Требиње.

Нису то његове једине неостварене жеље, што се види и из ове Требињске химере, но на срећу ипак је један број његових поклона и пројеката реализовано на добробит нашег града и краја.

Већ се у нашој градској управи размишља да се обиљежи описани Дучићев пут, од његове родне куће до Црквине.

Очекујемо да ће се то осмислити и остварити користећи и његове идеје из ове Требињске химере.

За Глас Требиња: проф. др Радослав Милошевић/мр Милован Росић