Трећина запослених у РС једе буџетски хљеб: Сви би у фотељу, а нико да засуче

iverex_kanc

БАЊАЛУKА | Док се за градске управе, разне државне институције и друга ухљебљења тражи мјесто вишка, а на конкурс за неколико десетина радника пријави њих више од 1.000, у реални сектор, гђе би требало засукати рукаве, неће нико.

Тако је недавно више од 1.100 захтјева потенцијалних кандидата пристигло на конкурс Градске управе града Бањалука којим се тражио 41 нови радник. У исто вријеме фирма „Приједорчанка“, која се годинама бави производњом ракија, воћних дестилата, концентрисаних сокова од воћа и поврћа, на свој конкурс за нове раднике није добила ниједну пријаву.

„Тражили смо четворицу тракториста и неколико воћара, нико нам се није јавио. Џаба редовна плата, пријава, смјештај и храна“, прича Никола Вукелић, власник, и додаје да ни инжењери неће у воћњак и они чекају канцеларију.

„Да тек видите како то изгледа у сезони брања, то су све људи са 60 па и више година, нигђе младог човјека нема. За коју годину ми нећемо имати радника и мајстора, шта са воћњацима када нема ко радити у њима“, каже он.

У Заводу за запошљавање Републике Српске тренутни број незапослених на евиденцији је 134.527 особа, а у исто вријеме процјене стручњака кажу да око трећина запослених у РС једе буџетски хљеб. Овако стање неповољно утиче на двије ствари, прво што оптерећује ионако преоптерећене и празне буџете, а друго што све мање радника у реалном сектору, то јест производњи, привреди, грађевини и сличним гранама, значи и све мање профита, уплате ПДВ-а, раст БДП-а и на крају економског раста и јачања.

Перо Ћорић, директор Сектора гранских удружења у Привредној комори РС, каже како је суштина проблема у томе да је преоптерећен систем награђивања, јер су плате у јавној управи далеко веће него у јавном сектору.

„У привредним субјектима се не плаћа диплома, него рад и знање, а овамо знања не мораш имати превише, али се плата обрачунава по степену. Тако да није риједак случај да у одређеној фирми имате радника који има већу плату од инжењера. Зашто? Па зато јер је газда процијенио да он радом, знањем и искуством више доприноси фирми него овај други“, каже Ћорић.

Истини за вољу, на конкурсе у Творници обуће „Бема“ увијек стиже довољно пријава, али не струке које би требало. Kако каже Маринко Умичевић, директор, обућара нема па да га платиш сувим златом.

„Сад примамо 50 радника, али нема обућара. Ниједан се није јавио, а ја више не могу да плаћам преквалификације. Немам ни инжењера да га златом платим. Поред ових 50 радника треба ми и десет моделара и креатора које хоћу да пошаљем у Италију да науче како се ради, да виде нове трендове, али ниједног нема, и шта сада да радим и с ким“, прича Умичевић.

Он је истакао и чињеницу да и поред тога што град сваког ђака који упише средњу обућарску стипендира са 150, а „Бема“ са 100 KМ, дјеца ову школу заобилазе у широком луку.

„То је одраз стања у друштву, код нас је мисао живота да се заврши факултет, а ако нема посла послије, као што обично и нема, онда дођеш до доктората без дана искуства и рада“, огорчено говори Умичевић.

Спасоје Албијанић, директор фирме „Монтинг-монтажа“ из Бијељине, потврђује ријечи претходних саговорника.

„Ми имамо невјероватну појаву, а то је да би сви млади да раде, али да у ствари не раде ништа. Сви маштају о канцеларији, фотељи и ако може како, у 11 да се дође на посао, а у реалном сектору мораш радити да би опстао“, каже Албијанић.

Независне