Туризам овдје има будућност: ПЛАН – ДЕСЕТ ЗАПОСЛЕНИХ!

Свето Станић рођен је овдје у Требињу. Ту је растао, школовао се…, а онда је у потрази за послом, са оцем, кренуо пут далеког Казахстана, а затим и Русије. На другом крају Европе, у њемачком граду Есену, у породици херцеговачких исељеника, рођена је Невена Шешлија. Ту, у центру рударске области Рур расла је, завршила факултет и запослила се. Иако се нису знали, заправо, иако се никад нису срели, имали су исту жељу. Да живе и раде у Требињу.

И та жеља им се прије двије године и обистинила. Шта више, постала им је заједничка. Баш те зиме, Свето је дошао у родни град на кратак одмор, а Невена је мјесец дана раније одлучила да се пресели у Требиње. Било је то почетком јануара, а већ у фебруару упознала је Света. Срели су се у Underground бару и сковали планове за будућност. Данас су супружници. Имају сина Алексу. Свето је власник „Спортског бара“ у Кастелу, а његова супруга Невена руководи хостелом „The red door“ у Горици.

Долазећи на распусте код фамилије сањала сам да се преселим у Херцеговину. Можда звучи невјероватно, али је истинито. Моји родитељи и даље живе у Њемачкој, а брат ми тренутно живи у Бечу, у Аустрији. Међутим, ја од малих ногу обожавам овај град, климу, људе… У једном тренутку ми се пружила прилика да дођем на дуже у Херцеговину. У том периоду упознала сам и Света и остала у Херцеговини. Надам се за сва времена“, ријечи су којима Невена Станић са широким осмијехом на лицу почиње објашњавати зашто је одлучила да живи у Требињу, а није Света убиједила да селе за Њемачку. Интересовало нас је то понајвише, јер ових дана у мору вијести слушамо и гледамо ко је све отишао за послом у земље Европске уније.

Признаје Невена да није прекинула све пословне везе са Њемачком. Повремено одлази, јер ради као консултант у једној фирми, али сви планови и жеље ових младих родитеља уско су везани за Требиње и Херцеговину, мјесто Световог рођења и Невениног поријекла. А зашто баш туризам и угоститељство?

„Знаш како?Ја сам хтјела отворити хостел чим сам се вратила. Међутим искрсла ми је нека понуда да и даље радим у Њемачкој па сам идеју о хостелу оставила по страни. Просто је било немогуће дати свој максимум на оба мјеста. То је било нереално. И тако је идеја одбачена. А до преузимања овог хостела је дошло сасвим случајно. Тек у априлу прошле године. Што је, реално, било прекасно за ову туристичку сезону. Нешто сам „чачкала“ по интернету и налетила на оглас да се овај хостел изнајмљује. Свето је одмах рекао:’Невена, заборави! Немамо пара!’ А ја сам га молила ријечима: ‘Па нема везе. Хајде само да погледамо, да одемо да видимо’. Мада сам и ја мислила да је то нереално. Отишли смо из чисте знатижеље“, наставља да нам прича Невена, очигледно за нијансу отворенија према медијима од свог супруга и напомиње да су били убијеђени да је хостел већ закупио неко много моћнији, јер су сви око њих причали: „Нисте у странци. Морате бити уз овога, уз онога…“

Тек нешто више од мјесец дана је прошло, а Станићи су изнајмили хостел у Горици и започели реновирање. У глас се смију док се присјећају како им је дошла прва група туриста, а пола хостела било у рушевини. Сад, на крају туристичке сезоне, презадовољни су. Ставили су у функцију већи дио објекта, оспособили су ресторански дио у који може да сједне 100 особа. Тај дио изнајмљују за ручкове послије сахрана, за матуре, јубилеје, рођендане…. Искуства су им позитивна. Упознали су много нових људи, занимљивих на свој начин. Покушавају побројати Кинезе, Русе, Канађане, Нијемце,…. али и оне из Шри Ланке или оне који су у хостел стигли на бициклу из нпр. Холандије.

„Никад нећу заборавити Холанђанина који је стигао бициклом. Само је желио преспавати и одморити се на путу за Дубровник. Међутим, ми смо му толико причали о Требињу да је он на растанку само рекао: ‘Обећавам да ћу доћи у августу са женом!’ Наравно, мислили смо да он то говори из чисте куртоазије, али он је стварно дошао у августу са женом. Били су неколико дана и обишли већину наших знаменитости. И наравно отишли су одушевљени“, преузима ријеч Свето који сматра да туристички субјекти нашег града нису увезани те да већина нас прави грешку. Грешку, у смислу ако неки туриста тражи програм за три – четири дана, ми обавезно нудимо излет у Херцег Нови или Дубровник, а не падне нам на ум да направимо излет у Бијелу Гору или Ластву или на Билећко језеро.

Станићи са жаљењем признају да им велика већина посјетилаца хостела не тражи никакав обилазак, јер Требиње доживљавају као преноћиште. На интернету налазе рекламе за Требиње као мјесто јефтиног смјештаја у близини Дубровника и Котора. Зато сматрају да то под хитно морамо промијенити.

„Тек кад им почнеш причати, постају заинтересовани. Много се интересују за планинарење, кајак, параглајдинг, манастир Тврдош…, а ми им покушавамо бити на услузи и у сарадњи са локалним партнерима организовати и rent a car, и вожњу кводовима по Моринама и Невесињу, параглајдинг… те баш то што траже – добар, а јефтин смјештај и то са одличним оброцима“.

Посебна понуда породице Станић, Спортског бара и хостела „The red door“ је крафт пиво. Затекли смо их у процесу регистрације мини пиваре. За сад кувају свијетло пиво, а од 29. децембра крећу са његовом званичном продајом. Почетна идеја им је да обезбјеђују кафић и хостел, а како се посао буде ширио и они ће повећавати капацитет. За сада на 15 дана праве од 150 до 200 литара, а у тренутно у Спортском бару нуде 55 врста пива. Не мањка Станићима планова већ за наредну туристичку сезону.

Напомињу да је и Градска управа препознала њихову жељу за радом као и добре идеје. Контакт је успостављен и пријавили су се на програм самозапошљавања. Од добијених средстава већ су купили машину за прање суђа.

„Много смо срећни што смо успјели наћи одличне раднике у којима видимо перспективу за будуће послове“, истиче Невена и поносно додаје да имају шест стално запослених, три у кафићу и три у хостелу, али кад „загужва“ прискачу и остали чланови породице.

Открива Невена и жеље за 2019. годину – минимално десет стално запослених!

 

Проблем су бициклистичке стазе!

Пошто је велики број њихових туриста дошао бициклом или код њих изнајмио бицикл за вожњу, Станићи кажу да су скоро сви прокоментарисали како нема бициклистичких стаза. То их је изненадило.

Немој бона плакат’!

„Једна дјевојка са Новог Зеланда нам је дошла уплакана, на граници хистерије… Букирала је наш хостел преко сајта „airbnb.com“. Међутим кад књижиш на том сајту, покаже ти објекте у радијусу од 30 километара. Дакле, она је жељела у Дубровник, али јој је најниже цијене показало у Требињу. Први пут је стигла у Европу и кад је схватила да ово не да није Дубровник, него да је друга држава, јако се препала. Још, таксиста који је довезао, сво вријеме је тјешио на српском језику: „Немој бона плакат’. Срби су гуд, вери гуд!“, а моја родица која се сасвим случајно ту задесила, почне се смијати таксисти, а ова дјевојка помисли да се њој смије и почне још више хистерисати. Једва смо је смирили. Била је баш непријатна ситуација, али је на крају отишла одушевљена. Чим је обишла Требиње, продужила је боравак на два дана и на крају нам баш на том сајту оставила супер оцјене“, прича Невена једну од бројних анегдота.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња

Фото: Приватна архива