У каквим условима српски хашки осуђеници издржавају казне

Image: 0152999584, License: Royalty free, Restrictions: Not available for license to or for use in the following territories: Argentina, Brazil, Chile, Costa Rica, Ecuador, Japan, Mexico, Peru, Spain, Uruguay and Venezuela. For multi-territory license please contact your Corbis Account Representative. Not available for use in Corbis Merchandise., Property Release: No or not aplicable, Model Release: No or not aplicable, Credit line: Profimedia.com, Corbis

ХАГ/БЕОГРАД  │ Због упале нерва у рамену, Милан Мартић не може да мрдне руку. То затворским службеницима не може да објасни, па га они стрпају у самицу по казни, јер није обрисао ходник. Ово је само један од примера какву тортуру Мартић трпи у затвору у Естонији, где издржава казну од 35 година робије, на коју га је осудио Хашки трибунал.

Мартићев адвокат Предраг Милованчевић каже да бивши председник Републике Српске Крајине у естонском затвору једино још што није носио „оне металне кугле везане ланцима за ноге“.

„Када је пребачен из Схевенингена, три месеца је провео у некаквом подруму у изолацији и немогућим условима“, каже Милованчевић.

„Контрола здравља у естонском затвору је катастрофална. Месецима није могао да поправи зуб, а да не причам о другим озбиљнијим здравственим проблемима. Чувари га шиканирају, однос према њему је грозан, а он не зна језик и не може да комуницира с њима. Никоме ништа не може да објасни, нити се тамо било ко труди да га разуме или му неки проблем реши“, додаје он.

Милованчевић указује на то да су у Естонији услови катастрофални у односу на оне у којима су хашки осуђеници на издржавању казни у другим земљама.

„У Француској, Данској или Немачкој је потпуно другачији приступ затвореницима. Тамо имају и неко занимање и добијају новчану накнаду за то што раде, а Мартић може само да риба онај ходник кад на њега дође ред“, прича Милованчевић.

„Буквално је изолован 23 сата, с тим што сат времена може да изађе напоље да удахне ваздух. Забранили су му и пушење. Затворска казна мора да подразумева рехабилитацију, а овде тога нема. По земљи у коју је упућен на издржавање казне види се да је у питању одмазда. Ни породица не може да дође да га види. Родитељи га нису видели од 2002, када се предао“ објашњава Милованчевић.

Мартићеве жалбе и захтеве за премештај у другу државу у Хашком трибуналу су игнорисали.

„У Хагу кажу да су у Естонији таква затворска правила. Али она се односе на естонске затворенике, а Мартић је на издржавање казне тамо послат на основу међународног уговора“, указује адвокат и додаје: „Не може да чита, да гледа телевизију. То је класично изгнанство, а не затвор. Психички га убијају. Према карактеру кривичних дела, затворске власти га третирају као најгорег злочинца, иако он није непосредни извршилац, већ је осуђен зато што је био председник Републике.“

Предраг Милованчевић каже да је потпуно иста прича и код друге двојице српских осуђеника у Естонији, Драгомира Милошевића и Милана Лукића.

У осталим европским земљама, српски осуђеници се не жале на третман. Бивши начелник ресора јавне безбедности МУП-а Србије генерал Властимир Ђорђевић казну издржава у Немачкој, код града Драмштата.

Његов адвокат Вељко Ђурђић каже нам да генерал полиције до сада није имао примедби.

„Коректни су према њему. Адвоката може да зове кад год хоће, а за породицу има сат времена месечно, које може да распореди како жели“, објашњава Ђурђић.

„За посете фамилије има три сата месечно. Ради нешто и за то прима ситну накнаду. У затвору учи и немачки језик.“

Прихватљиве услове, колико то затвор може да понуди, има и Небојша Павковић, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије, који казну издржава у Финској. Он може слободно да се шета по затворском кругу, пише књиге, слика, игра фудбал, коси траву…

„Павковић генерално нема примедаба, мада му је мало језик проблем“, прича његов бранилац Александар Алексић.

„Он је у Холандији тек почео да учи енглески, а фински је мало специфичанији. Ипак, тамо му преводе све што треба, нарочито кад иде код лекара. Има и неко занимање, које му је плаћено. Викендом има и компјутер и `Скајп`, па може да се види са породицом, а може и да зове породицу телефоном.“

Миодраг Стојановић бранилац Љубомира Боровчанина, раније заменика команданта Специјалне бригаде полиције Републике Српске, каже нам да је његов клијент у данском затвору имао сасвим коректне услове.

„Боровчанин би требало да изађе у августу или септембру. Син му је тамо, игра кошарку и да би био ближе оцу и виђао га, изабрао је да игра за клуб у Данској“, каже Стојановић.

Лукића муче светлом

Милану Лукићу у естонском затвору и дан и ноћ је упаљено светло у ћелији, па му је то потпуно пореметило спавање. Затворске власти су му тражиле чак да плаћа комуналије и храну, али одбијају да му дају неки посао да ради, јер не зна језик и јер је хашки осуђеник, па је оцењен као ризичан.

Ово каже Лукићев адвокат Драган Иветић, указујући на катастрофалан положај његовог брањеника у естонском затвору.

„Нема преводиоца са српског на естонски језик иако му је то обећано. Не може да објасни здравствене проблеме“, објашњава Иветић.

„Амерички психолог Џорџ Хју посетио је Лукића у затвору и дао мишљење да му је нанета огромна психолошка штета и да је језичка изолација у супротности са циљевима рехабилитације.“

Проблеме у затвору имали су и бивша председница Републике Српске Биљана Плавшић и генерал Радислав Крстић. Крстићу су у ћелију у Британији упала тројица муслимана од којих је један био Албанац, оборили га на земљу и покушали да му прережу врат. После тог инцидента Кристић је пребачен у Пољску, где до сада није имао проблема. Плавшићеву су у затвору у шведској такође малтретирале муслиманске затворенице, свашта јој гестикулирајући и узвикујући „Алаху екбар“. Док је једном од њих бежала, пала је и сломила руку.

Вечерње НОВОСТИ