У вријеме када се рађало много дјеце: 150 потомака Аћима и Маре Ратковић

Мара Ратковић са дјецом фотографисано послије Другог свјетског рата

„Аћим Ратковић, од оца Паја и мајке Анице, рођен је 1884. године у Бањевцима. Завршио је Основну школу, а потом изучио обућарски занат. Године 1908. оженио је Мару Шкеро из Хрупјела, која је тада имала свега 16 година. Марин отац звао се Мијо, а мајка Савета. Имала је сестру Јованку и брата Трипа. Аћим је имао једног брата и три сестре Петра, Анђу, Милу и Мару…..“. Овако је забиљешке о родитељима и породичном стаблу почео њихов син Слободан, тринаесто по реду дијете од укупно четрнаесторо, колико су их имали Аћим и Мара.

Слободан, који је умро 2010. године, оставио је свједочанство о великој породици Ратковића. Можда није забиљежио све детаље, али онолико колико је написао, сасвим је довољно да се не заборави прича о одважности њихове мајке и трагичној судбини оца.

Потомци Аћима и Маре Ратковић, данас се могу похвалити да је њихово породично стабло у Требињу међу, ако не и најбројније. Од 14. дјеце, колико су имали, до данас се може набројати око 150 потомака. Још увијек је живо њихово троје дјеце Жарко Ратковић (90), Ковиљка Мијановић (84) и Слободанка Рајковић (77). Најстарији од Ратковића тренутно је Жарко, док се међу најмлађе убрајају унучад Мариних праунука, који већ припадају петом кољену.

Аћим и Мара вјенчали су се 1908. године. Њему 24, а њој свега 16. Имали су девет синова и пет кћерки: Спасо, Бранко, Радослав, Мирко, Светозар, Павле, Жарко, Рајко и Слободан, те Зорка, Надежда, Смиљка, Ковиљка и Слободанка.

Најстарија Зорка рођена је 1909, Спасо 1912. (несретним случајем настрадао 1939.у 27. години), Бранко 1914, Ратко 1916, Мирко 1918 (умро као дјечак са 2 године), Надежда 1920, Светозар 1924, Павле 1926, Жарко 1927, Рајко 1929, Смиљка 1931, Ковиљка 1933, Слободан 1936. и најмлађа Слободанка рођена је 1939. Кад се Зорка удала Мара је родила још четворо дјеце послије, тако да је истовремено добила унучад и своју дјецу. Рађала је пуних 30 година.

Ковиљка Мијановић

Двије од сестара, Надежда и Ковиљка удале су се за Мијановиће, Бранка и Радослава, Смиљка, која је радила као учитељица, за Славка Крагуљевића из Приједора, Зорка за Васа Јеремића, а Слободанка за Вељка Рајковића.

У кућу Ратковића у Бањевцима, почетком 20. вијека, са само 16 година удала се Мара Шкеро. Како прича једна од њених кћерки, Ковиљка Кова Мијановић, Мара је одрасла у градској породици, уз брата и сестру.

„Мајка ми је причала да је у вријеме Аустроугарске завршила Вишу стручну школу, нешто попут домаћинске, гдје су се образовали за ручне радове. На мјесту данашње Градске управе, у то вријеме био је хотел „Наглић“, гдје су се окупљали официри Аустроугарске. Мајка је са сестром правила букете од љубичица, висибаба и циклама које су продавле официрима за њихове супруге. Знала је дивно да везе и кува. Надалеко је била позната по пријеснацу и питама, које је често спремала комшиницама за неко весеље или свадбе. Увијек су је звале, а њој никад није било тешко да им помогне“, присјећа се Кова док евоцира успомене на мајку.

И без обзира на пуну кућу дјеце и живот испуњен страхотама Првог и Другог свјетског рата, прича Кова, Мара је била изузетно храбра, а упоредо и тиха жена.

„Мајка је живјела 93 године. Преживјела оба рата, хапсили је Италијани, била у затвору, остала удовица са много дјеце када су нам усташе 1941. године убили оца. Њен син Ратко, а мој брат био је носилац партизанске споменице, док је Жарко одликован медаљама за храброст и заслуге за народ као малољетни борац за ослобођење у Другом рату. Бранко је био на Голом отоку двије године. Мајка је једног сина, Мирка, изгубила кад је имао двије године, а другог несретним случајем, кад му је било 27 година. Тешко јој је то све било, али је подносила како је морала. Кад је она ухапшена о нама млађима бринули су старији. Само је она знала како је све то издржала“.

Ова осамдесет четворогодишња жена, данас бака троје унучади и прабака једног Давида, очију пуних живота као да јој је тек двадесета и да јој је дјетињство подарило само изобиље, није заборавила колико се тешко живјело. Упркос немаштини, понекад и глади, каже, оно битно није им недостајало.

„Вољели смо се! И дивно је било расти са толико браће и сестара. Ја сам у мајке дванаеста по реду и сјећам се како је свако имао своју игру коју би онда претворили у заједничку. Увијек сам плакала кад ће ми се нека сестра вратити из града да видим шта ми је донијела, јер сам као дијете била свега жељна. У нашој кући у Бањевцима кад би се окупили да ручамо и нас млађе и старије „ухватио“ би смијех па не можемо ни да једемо. Онда нас мајка потјера вани, а ми се сви и даље смијемо. Нису нам родитељи били строги. Колико се сјећам, никад ме мајка није истукла. А и ми смо били послушни. Свако је знао своје обавезе и никад се нисмо љутили једни на друге, никад потукли ни ружну ријеч рекли. Ево, данас нас је остало троје и даље се фино слажемо, пазимо се и чујемо сваког дана“.

Док говори о мајци, Кова не може да сузбије сузе. Истиче да је мајка Мара свој дјеци била светиња.

„Држали смо је као заклетву! И данас ми је мило кад је сањам, а сањам је често. Много ми недостаје. Кад су тату одвеле усташе ми смо остали сирочад. Имала сам девет година, а Слободанка три. Оца слабо памтим, али се сјећам тог дана кад је одведен и убијен. Сједио је испред куће и низао дуван кад су дошли по њега. Ја почела да плачем, а он ми рекао: „ Донеси ми Кове опанке да не идем бос, па ако се тата икад врати донијеће ти нешто фино“….. Оде тада и никад се није вратио. Дуго нисмо знали гдје је и шта је било с њим.“

О том догађају, али и неизмјерној мајчиној храбрости, упркос томе што је ризиковала властити живот, најбоље говори Жарко Ратковић, девето по реду дијете Аћима и Маре.

„Кад сам завршио Основну школу почео је Други свјетски рат. Имао сам 14 година. Та 1941. година донијела нам је велико зло. Наше комшије муслимани који су тада живјели на Арсланагића мосту (тада је у том насељу било преко 30 домаћинстава углавном муслиманског) са угледнијим међу њима мој се отац лијепо слагао. Они су долазили код нас на Божић и крсну славу Ђурђевдан, а ми код њих за Бајрам. Нас дјецу отац је често слао да им помогнемо у неким пословима. Али с доласком 41. године све се промијенило. Случајно сам се нашао на једном нашем имању близу моста баш у вријеме кад су двојица комшија муслимана изашли из села и пошли према Нецвијећу са четири униформисана војника. Сакрио сам се и чекао да прођу, надајући се да ће кренути околним путем. Међутим, они су кренули краћим, кроз шуму, куда сам ја планирао да идем и упозорим моје кући. Нисам ништа могао, него да идем полако за њима и да се кријем“, свједочи Жарко о немилом догађају који му је заувијек промијенио живот.

Онако сакривен, стајао је и гледао. До данас све му је каже остало свјеже у сјећању.

„Видио сам да износе униформу, која потиче од извањег шуре мог оца, мајчиног рођака, официра у Боки Которској, који ју је због окупације оставио у нашој кући. Та униформа неко вријеме је стајала ван куће у једној пећиници, а кад се прочуло да ће се официри опет примати, мајка је рекла оцу да је донесе и сачува. По несрећи он ју је донио два дана прије овог догађаја. Ја ипак мислим да није она била пресудна, исто би они дошли и одвели га, то им је само требало да наведу као разлог. Мајка као да није имала страха. Била је одлучна у намјери да моли надлежне да пусте оца. Ишао сам с њом кад је молила комшије да га пусте. И сад се сјећам њихове грубости кад су јој рекли да могу али неће! Мајку, која је увијек била храбра ни то није поколебало, па је и тада једном од њих рекла: „Ја имам седам живих синова, ако и један остане жив осветиће Аћима!“ Али ни то није помогло. Оца су одвели у затвор и са 27 Срба из требињских брда натоварили у један вагон, на Хуму додали још тројицу и на звјерски начин убили на жељезничкој станици у Чапљини. Сахранили су их у непосредној близини станице на мјесту гдје се изгртао пепео….“

Жарко Ратковић

Жарко даље прича да дуго нису знали гдје је отац сахрањен. Деценијама су безуспјешно покушавали да сазнају гдје почивају кости Аћима Ратковића.

„Тек када су извођени радови на реконструкцији пруге и пута у Чапљини, преживјели Пребиловчани су ексхумирали укупно 35 лешева из те гробнице. Тада су с њима убијене и неколике дјевојке из Пребиловаца. Пребиловчани су их све заједно ексхумирали и пренијели у привремену гробницу у гробљу у Пребиловцима. Све њих, заједно са пребиловачким мученицима, касније је у крипту сахранио блаженопочивши патријарх Павле. Сазнао сам за ексхумацију и присуствовао ископавању и преносу. Пребиловчани су уредно извадили све кости за идентификацију. Нашао сам остатке еполета и опанке које је отац правио и какве није имао нико други, и по томе сам био сигуран да је то он. Сви су заједно сахрањени 1991. године, али с почетком 1992. гробница је минирана. 2015. године направљен је храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима и остаци њихових костију су поново сахрањени како доликује“.

А како се живот морао наставити након 1941. године најбоље су знали они који су остали, Мара и њено дванаесторо дјеце. Сјећања, видно болна и данас дијеле троје њих који су још увијек живи, Жарко, Ковиљка и Слободанка.

Иако му је 90 година, Жарко се до детаља сјећа свега што је услиједило по убиству његовог оца.

„Мој покојни брат Бранко, тада најстарији од браће, све је преузео на себе. За вријеме рата било је свега, понајвише глади и стрепње за сву породицу. Кад је мајка ухапшена, одвели су је на Мамулу, гдје је била затворена неколико мјесеци. Срећа у несрећи је била да су прије рата, мог брата Павла родитељи послали код тетка и тетке у Автовац да учи за столара. С доласком 1941. године усташе су у Автовцу све попалиле и побиле. Павле, тада тек четрнаестогодишњак, имао је срећу јер је успио да се сакрије у некаквој омеђини и остане жив. Потом су дошли Италијани, нашли га и како је био малољетан италијанска војска га је водила са собом. Догодило се да се Павле затекао на Мамули, баш у вријеме кад је мајка била тамо у затвору, а да он то није ни знао. Кад га је мајка угледала кроз прозор, са све италијанском униформом позвала га је, а он је успио од Италијана да измоли да је ослободе. Тада је сазнао да смо и ми остали живи. Тако се десило, игром случаја да је мајка пуштена“.

Присјећа се Жарко и мајчиних прича о свој њеној дјеци, како их је рађала, о њима бринула, колико је уз живот препун тешкоћа, имала времена за свако од њих.

„Ако би се некоме требала дати медаља хероја мајке то би сигурно била наша Мара, она ју је и те како заслужила. Мене је родила у појати и то док је музла овце. Након тога одмах је наставила са кућним пословима. Уз све нас, још је бринула и о свекрви Аници ( родом од Имшира, умрла 1935. у 96. години). И осталу дјецу је рађала сама, ријетко би јој у помоћ притекла нека комшиница, јер су тада у Бањевцима, уз нашу, биле још само двије куће. Сјећам се, да се 1929. године удала моја настарија сестра, њено прво дијете Зорка. Убрзо потом и сестра и мајка рађају (те године родио се Рајко, звали смо га Мајор), а у то вријеме је сестра Зорка већ рађала Јеремиће. Мени никако није било јасно кога је мајка родила, мог брата или њено прво унуче“, с осмијехом прича Жарко, који иза себе има 70 година брака са супругом Зорком, из кога су добили троје дјеце, те су данас поносни на четворо унучади и петоро праунучади.

Аћим и Мара са дјецом

И док су Жарко и Кова, као и старија им браћа и сестре, те по које млађе, добро упамтили рат и глад, дјетињство и школовање без обуће са тек по којим комадом одјеће, дотле се најмлађа од свих, Слободанка, како каже, тога уопште не сјећа.

„Сестра Зорка, најстарије мамино дијете, од мене је старија пуних 30 година. Чак је и троје њене дјеце старије од мене, а ја сам њима тетка. Ту сестру, некако тако дође, нисам ни знала као сестру, јер је имала своју породицу и обавезе, па није могла много да се посвати нама. Остали су ме пазили сви. Била сам им мезимица. Иако сам одрастала у рату, ничега се не сјећам. Имала сам двије године кад су одвели тату и нисам га запамтила. Могу рећи да ме послужила срећа, за разлику од осталих нисам упамтила ни немаштину“.

У прилог томе, сјећа се Слободанка и анегдоте из 1951. године када је похађала Гимназију.

„У то вријеме браћа су се већ била запослила, живјело се добро. Имала сам свега, стално су ми нешто доносили. Купе они мени гумене чизмице. Нас било десетак дјеце из села и сви заједно у школу. Пада киша или снијег, њима обућа пропушта и мокре им ноге. Ја дошла кући, па ми криво што су мени ноге суве. Узела неко жељезо и пробушила ђон, хоћу и ја да ми буде као осталој дјеци. Ето, како сам одрастала ја, а како остала браћа и сестре“.

Мара Ратковић и према сјећању њеног најмлађег дјетета, кћери Слободанке била је тиха жена, одмјерена у боли и срећи. Знала је да трпи и да се носи са недаћама. А знала је и да воли и чува породицу.

„Мама је била херој мајка! Много нас је лијепо одгојила. Никад свађа код нас није било. Уз њен тежак живот и патњу, радује ме што је доживјела лијепу старост. Под старе дане живјела је са најмлађим сином Слободаном и снахом Јањом, који су је дивно пазили. Истина је, нашу снаху Јању мајка никад није раздвајала од нас кћерки. Иначе, мама је имала срећу да је поженила седам синова и пет кћери, те имала дивне снахе и зетове. Поносна сам на мајку и цијелу породицу. А све је то њена заслуга“.

Настављајући да „тражи“ по сјећањима, из срца Слободанка извлачи и појединост како је Мари требало много времена да се навикне на нови живот.

 „Младој, са 16 година, причала ми је мама касније, долазило је да се врати својима. Стајала би на гомили испред куће у Бањевцима и одатле могла да види дио града гдје је била кућа њених родитеља, између Царина и Хрупјела. Тај дио града тада је био освјетљен, уведена је била прва јавна расвјета у Требињу ( гасне лампе). Гледала би мајка тако и плакала. У себи је мислила – да се иједна прије мене вратила и ја бих сада отрчала кући! Али није отишла, него је остала. Издржала много тога, подигла сву дјецу, све нас ишколовала и док је год могла искупљала је фамилију“, прича Слободанка и додаје да је Мара за живота изгубила четири сина и кћерку, те да се уз бројну породицу и такве несреће колико- толико лакше преброде.

Слободанка Рајковић

Најмлађа од све дјеце, ова жена ведрог лика и под утиском сјећања која носе снажно емотивно бреме, присјећа се још једног важног момента у животу породице Ратковић.

„Наша породична окупљања увијек су била догађај! Кад бисмо се сви искупили то је било као велико славље. И сада памтим радост и срећу толике фамилије на једном мјесту. Са братом Слободаном, старијим од мене три године, била сам јако блиска, расли смо као близанци. Кад су се остали поженили и поудали ми смо живјели с мајком. Рекао ми је једном приликом да га много подсјећам на маму. То ми је најљепши комплимент! Удала сам се млада, са 18 година, па је онда мама често долазила код мене. Све нас је наша Мара обилазила. Док је могла вољела је да путује. Ишла код брата у Македонију, код другог у Сарајево, онда кад се врати зареда по Требињу. И ми смо редовно ишли код ње у Бањевце, а касније код брата Слободана и снахе Јање да се с њом радо попричамо“, додаје Слободанка, којој су, како прича сва браћа била попут оца, те са братом Жарком настоји редовно да се чује и види. С поносом каже да уз двије кћерке и два унука, дан не може замислити и да не поразговара са сестром Ковом.

Ријетко је наћи фамилије које опстају као наша, истовјетно су рекли Жарко, Ковиљка и Слободанка, преостало троје од 14. дјеце Аћима и Маре Ратковић. Кажу да кад год се састану с радошћу и неком фином сјетом листају албуме, како из љубави према онима којих више нема, тако и због оних који су ту. Не могу а да се не врате у вријеме када су у старој кући у Бањевцима расли окружени мајчином љубављу и заштитом. Важно је, потребно је, да се шта не заборави, не отргне из срца и душе.

„…. Поред изузетно тешких услова живота и четрнаесторо дјеце, петоро које је сахранила, мајка Мара дочекала је 93.рођендан потпуно чисте памети. Умрла је 8. априла 1983. године и дочекала је свих 34. унучади. Мислим да је мало ко имао такву мајку. Она је нас патријархално одгојила, усадила у нас љубав према ближњем свом и увијек говорила да нема нико ближи од брата и сестре, да су несрећна она браћа и сестре који се свађају. И заиста, између нас никад се није десило да међусобно не говоримо или да смо били посвађани. Мајка је и са снахама имала диван однос. Ни на једну од њих седам никад није рекла ружну ријеч. Са снахом Јањом живјела је посљедњих 18 година и вољела ју је као властиту кћер. Окупљала је фамилију и била омиљена код свих. Ми, њена дјеца заувијек смо јој захвални за све што је за нас учинила“.

Кућа са 100 прозора

„Мама је, као градско дијете, одрасла у Хрупјелима. Имали су, за то вријеме, велику кућу, приземницу, са баштом и цвјетњаком. Кућа им се налазила код данашњег полигона у Сјеверном логору. Кад је требало да се уда за Аћима, питала га је каква је његова кућа. Он јој је рекао: „То је кућа са 100 прозора!“ Кад ју је довео, ушла мама у кућу, а тамо двије просторије, собица и кухиња са огњиштем и један минијатурни прозор. Кућа покривена плочом, кроз коју пролазе зраке сунца. Пита га мама: „А гдје ти је Аћиме тих 100 прозора?“А отац јој одговара: „Погледај горе зар не видиш како сунце пролази кроз толике прозоре!“

Матичар дао погрешан родни лист

„Кад је требала да се уда Мара Шкеро имала је 16 година. Отишла је код матичара да извади родни лист, а он јој грешком дао документ њене старије сестре, која је умрла од годину дана, а по којој је Мара, рођена двије године касније и добила име. Како је баба Мара рођена 1892, а сестра јој 1890. овим документом стекла је услов за брак. Због тога јој је у родном листу касније писало да је рођена 1890. Говорила је да јој је било добро у браку, вољела је Аћима, а каже и он је њу. Аћим је волио друштво, одласке у кафану и лијепо је пјевао. Што је било необично за то доба Мару је понекад водио са собом. Мара не би попила ни капи алкохола, али су вољели да проводе вријеме заједно“, прича Јања, Марина омиљена снаха, супруга покојног Слободана, са којима је баба живјела посљедњих 18 година свог живота.

Свако мало нови брат и сестра

„Ја мала била, пробудим се једно јутро, кад поред мене нешто мало, замотано, миче се. Видим беба. Гледам у чуду, а мајка каже, спавај Кове ово мало нам је ноћас донијела кума Гајовица. Никад се мама није породила у болници, него све сама. Понекад ако се затекне ту која комшиница да јој помогне, мада ријетко. Како је све успјевала, не знам. Нисмо имали пара, али мајка би увијек нешто спремила да једемо. Пекла би велики хљеб, некад и два дневно да нас прехрани и тако сваки дан, ујутру и навече. Била нека велика шерпа пуна кромпира, било је и меса, јер смо држали стоку. Највише што нас је било за столом по седам – осам, јер су се старији поженили и поудали“, присјећа се Кова Мијановић.

Безброј бабина и свадби

Сва дјеца Маре и Аћима имали су властите породице. Највише дјеце имали су Надежда шесторо, Ратко петоро, те Рајко четворо. Остали углавном по двоје, троје. У ђедово име назван је најстарији унук од сина Радослава,   Аћим – Ацо који живи у Канади, док бабино име поносно носи њена праунука Мара Ратковић (ћерка Горана и Бранке, а унука Рајка Ратковића). Иако их има много, кажу, није се десило да се двоје упозна а да не знају да су род. Кад је свадба или неко окупљање, на једном мјесту буде их стотину и то само фамилије. Упркос бројности, истичу, сви се редовно обилазе, те у шали додају да је тешко избројати колико су свадби и бабина до сада испратили!

Маја БЕГЕНИШИЋ/Глас Требиња