„Кад сам ја био дијете у Требињу је сваки мушкарац играо лопте, фудбала. То си морао. Просто је било тако. Могао си ти шта хоћеш и како хоћеш, али то си морао. Несхватљиво ми је да данас дјеца иду у приватне школе фудбала, да родитељи плаћају тренинге, а некад је свака ливадица, свако двориште било пуно. Свуда се играо фудбал па и на улицама, јер су аутомобили ријетко пролазили. Како би ти дјечаци стасавали, талентоване би 'купили' у фудбалски клуб, а данас  кад прођеш кроз Хрупјела, Полице... као да нико не живи. Нити има дјеце с лоптом, нити се чује граја, нити се цијепају дрва.... не личи ово Требиње на некадашње“, с носталгијом у гласу започео је наш разговор примаријус др Угљеша Анђелић, познати требињски ортодонт присјећајући се дјетињства и одрастања у Кршу, дјечачких несташлука у основној школи и гимназији и дана на Стоматолошком факултету у Београду...

„Рођен сам у требињском насељу Крш 1937. године. Овдје сам завршио основну школу и гимназију, а Стоматолошки факултет у Београду 1962. године. Био сам стипендиста Индустрије алата и ту сам радио као стоматолог  до 1976. године када сам конкурисао за специјализацију. Изабрао сам ортодонцију. Послије 13- 14 година рада у Индустрији алата, специјализирао сам и 1979. године прешао сам да радим у Дом здравља. Радио сам и као  стоматолог, али и као директор Дома здравља у нашем граду“, наставља др Анђелић чије име Требињце асоцира на апаратиће за исправљање зуба, али и спорт, јер је освједочени спортиста нашег града.

Још у гимназијским данима почео је пливати у Пливачком клубу „Леотар“, а онда се прикључио и ватерполистима.

„ Не сјећам се тачно кад је основан пливачки клуб. Није то почело с мојом генерацијом. Мислим да је мој рођак Љубиша, а он је старији, био прва генерација. Ја сам почео пливати у завршним разредима гимназије 1954-55. године, а затим смо наредних десетак година играли и ватерполо“, с осмијехом на лицу евоцира успомене на „борилиште“ како он зове пливалиште и чувени „Старт“, који је, гле, случајности данас јако близу његовог стана и показује нам „ноћну“ фотографију препуних трибина и публике у чамцима. Заиста, грандиозно изгледа под свјетлима.

„Морам вам рећи да нас је публика некад охрабривала, а некад нам се и ругала. Такође, треба да знате, да на фудбалске трибине нису ишле дјевојке или можда ријетко, а на пливалишту је врвило од њих. Ово кажем објективно. Такође, пливањем се већ тада бавило доста дјевојака у Требињу. И шта је занимљиво, у пливању нам је главни ривал био мостарски „Вележ“. Они су одлично пливали, али њихов тренер, неки Говедарица из Невесиња, није знао да плива. Замислите тренер пливача није знао да плива, али је био врло дисциплинован и све их је научио да пливају по прописима, сви су пливали једнако и врло брзо су били један од најбољих клубова у Југославији, а код нас у „Леотар“ су долазили дјечаци и дјевојчице који су већ знали да пливају. Научили су у својим махалама. Сваки дио града је имао своје купалиште. Нпр. ја из Крша се нисам купао у Бреговима. Ми смо се купали код Куле. Нисмо ратовали, али нисмо се ни мијешали. Кад би се заљубљивали онда би тек ишли на 'комшијско' купање“, наставља да нам приповједа овај свједок раста и развоја Требиња колико су чаробна била купалишта на модрозеленој љепотици и искрено признаје да су Бање биле најелитније купалиште.

Смије се др Анђелић док нам прича да у његовим успоменама Требишњица није хладна, али да су се њихови ривали често жалили на температуру воде. Нарочито они са мора, са Јадрана док су по његовим ријечима Босанци били прекаљени.

„У Требињу није постојао базен, а ни у већини градова у Југославији, а на Требишњици се није могло тренирати зими. То је био наш највећи проблем. Ми бисмо почели тренирати кад заврше испитни рокови у јуну, а ривали са мора су већ тада увелико било уиграни. Нас пет шест из клуба који смо тренирали у Београду, ишли смо на базен да тренирамо, али треба поменути да ни у Београду тада није било много базена. Међутим, имали смо одличне тренере који би нас брзо вратили у форму“, додаје доктор и као да је јуче било, памти сваки детаљ немилог догађаја кад су на једној утакмици попустиле трибине и публика највећим дијелом пропала у Требишњицу. Сва срећа, повријеђених није било.

Др Угљеша Анђелић кроз цијели наш разговор се пита какав ентузијазам је био у то вријеме, јер сваке године кад би надошла вода, старт је требало склонити, а онда опет у јуну поново направити. По његовим ријечима, толика воља и упорност су били знак јаке и квалитетне управе клуба.

„Данас се врло често спомињу само играчи, такмичари, пливачи и ватерполисти, али ја мислим да су веће звијезде били ти који су то правили и одржавали“, баца свјетло на оне који су били иза трибина и око пливалишта др Анђелић.

Још као студент Стоматолошког факултета у Београду, Угљеша је заволио борилачке спортове. На првом мјесту џудо. Данас звучи чудно, али тада се за ове спортове у Требињу није знало, а по Анђелићевим ријечима ни у Београду, ни у Југославији. Средином педесетих полако су се почели формирати борилачки клубови у Београду па је и он почео тренирати нови и до тада непознати спорт. Приоритет му је био факултет, врло захтјеван, али је улагао велике напоре и прелазио с једног на други дио престонице не би ли савладао што више џудо техника. Након дипломирања вратио се у родни град и схватио да му фали тај спорт.

„У граду више није било пливања и за већину нас је настајала празнина, спортска празнина. Тада смо, група ентузијаста и ја, формирали џудо клуб „Леотар“. Незахвално је причати о именима. Плашим се да ћу некога заборавити, а то никако не желим, јер је прошло 5о година, а и многи више нису међу живима. Оно што желим поменути је чињеница да није било сале, струњача, ... а и зими би сви који би могли тренирати одлазили на факултет. Тако смо кубурили до 1966. када су се, што би рекли, све коцкице поклопиле. Било је професора који су жељели да раде с дјецом, прирасла је групица младих који су се загријали за борилачке спортове и онда смо почели са тренинзима у школи код цркве. Професор Селимовић нам је давао кључ, а потрефило се и да је у касарни био један заставник Власта, који је био задужен за полицијску чету.  Он је имао кимона, струњаче, разумио се у спорт. Опет, с друге стране била је група њих који су студирали у Сарајеву и тамо тренирали џудо као ја у Београду. Онда, што је најбитније имали су везу са Џудо савезом Босне и Херцеговине. То се није могло прескочити. Предњачио је Еши – Есад Арнаутовић. Он је успоставио контакт са Савезом, а ми смо имали везу са Београдом и тако почиње Џудо клуб „Леотар“. И посебно желим да поменем новинаре, који су срећом били у у управи и пливачког, а касније и џудо клуба, попут Ранка Андрића, Сеја Демировића и бројних других окупљених углавном око 'Гласа Требиња'. Први предсједник нам је био Ранко Андрић, проф. француског језика. Стално смо били „његовани“ од „Гласа Требиња“. Сјећам се да сам клуб водио као тренер десет година и кад сам одлазио на специјализацију, покупио сам старе бројеве „Гласа“ који нам је редовним извјештајима чинио архиву и мислим да имам сваки број и све џудо извјештаје. Сад је посебно задовољство прочитати их, погледати фотографије и присјетити се дивних времена. Кад боље размислим испашће да је редакција „Гласа“ формирала ове клубове, јер су својим извјештајима, вијестима, текстовима, фотографијама... забиљежили битне и мање битне тренутке у дугој историји ових клубова“, с највећим ријечима хвале истиче ентузијазам ових својих суграђана у развоју спорта у Требињу.

У посљедње вријеме ријетко одлази у џудо салу, али га често посјећују бивши ученици. Кад га сретну у граду обавезно му се обрате са „Док“, питају да је ли још у животу бицикл којим је долазио на тренинге, да ли се сјећа љетњег кампа у Зоастрогу гдје су ишли сваке године, као и да ли зна ишта о „Јапанцу“.

„Године 1967.  на Брекани смо презентовали џудо у сарадњи са џудо клубом „Нацуи“ из Дубровника. Дубровчани су довели једног јапанског џудо мајстора који је у кимону изазвао велику пажњу. Не памтим пунију Брекану. Вјерујте да се тако радило и у Београду. Није још било ни тренинга ни такмичења него презентације. Био је амфитеатар на патологији Универзитетске клинике и један тренер рвача, мислим да се презивао Јовановић или Ивановић. Био је грдосија од човјека. Њега су представили као шампиона. И он је демонстрирао до тада непознате борилачке вјештине. Послије наступа тог „Јапанца“ у Требињу је завладало велико интересовање за џудо и од тада до данас Џудо клуб „Леотар“ је изњедрио бројне шампионе“, с видним поносом нам показује, овај носилац црног појаса, бројне фотографије раздраганих дјечијих лица свих категорија и признаје да га је недавно посебно обрадовао један телефонски позив. Из асоцијације Балканског џудо савеза су га позвали на Балканско првенство у Бихаћу како би му уручили плакету за допринос и развој џудо спорта на Балкану. То је прва плакета коју је Асоцијација додијелила неком појединцу за допринос развоју џудо спорта, а плакету му је лично уручио Драгомир Бечановић, некадашњи првак свијета и предсједник Балканске џудо асоцијације.

„Почаствован сам. Срећан што су сјетили. И дан данас живим спортски. Читав живот сам посветио спорту. Цијела моја породица је спортска. Са супругом Марином  сам добио двоје дјеце: Мају и Игора од којих данас имам четворо унучади (двије унуке и два унука) и три праунука. И моја дјеца су се бавила спортом. Пливали су и Маја и Игор, а Игор, који је нажалост прерано преминуо бавио се свим спортовима. Био је џудиста. Мој наследник у Џудо клубу „Леотар“. Волио је и да скија и да планинари, а његова кћи Марина је првак Босне и Херцеговине у бацању кладива и као некад ја, студент београдског Стоматолошког факултета“, полако приводи наш разговор крају овај на првом мјесту господин, по професији стоматолог, први специјалиста ортодонт у Требињу, а дуго је то био и у цијелој Херцеговини.

Драгомир Бечановић уручује плакету др Угљеши Анђелићу

Симбол Требиња – корзо

„Било је несхватљимо прескочити једно вече и не отићи на корзо. Тамо сам упознао и супругу. Таман сам завршио факултет, а моја Марина гимназију. Корзо је било мјесто сусрета. Од Дучића до данашњег хотела Централ парк и тамо се окретало. Ако хоћеш да се више срећеш с неким онда се прије окрећеш и тако. На корзо су ишли и млади и стари. Као гимназијалци на корзу смо могли бити најдаље до 20 часова. Нисмо смјели бити даље од 20 часова вани и нисмо смјели ићи у кино, на представу у 20 часова него само од 18 до 20.

Требињско здравство

Угљеша Анђелић на интернету има блог под називом „Требињско здравство“ у коме млади могу погледати фотографије првих здравствених радника у нашем граду, те видјети како су некад изгледале болнице и прочитати биографије и најзанимљивије детаље из живота љекара и фармацеута.

Неке раније награде

Поводом прославе 25. маја 1970. године - Дана младости, Савез организација за физичку културу Босне и Херцеговине додијелио је  Др Угљеши Анђелићу Мајску награду за нарочито успјешан рад на унапређењу физичке културе у 1969. години.