„Давно некад мислио сам се откуд је Црнач, кад није нимало црњи него ова друга села. Онда сам се сјетио Биоча, Бјелача. Руски истраживачи су забиљежили по разним странама словенског простора низове топонима названих по старом словенском тројству – Бјелобогу, Црнобогу и Триглаву/Троглаву. Бјелобог је био бог свјетлости и сунца, Црнобог – таме и подземља, док је Триглав приказиван у балтичкој митологији са три главе, које су представљале – земљу, подземље и небо. Затим сам узео географску карту, линијаром спојио Бјелач и Црнач и тачно на средини – била је Тројчина главица…“
Топоми нису плод пуке случајности. Нису само произвољан скуп гласова, без значења и своје историје. У имену града, области, села или засеока увијек је сачувано понешто од препознатљивих својстава и некадашњег живота тог мјеста, прошлости наших предака, раду и занимањима, култовима и обичајима, виђењу свијета и језику, њиховом етничком или породичном поријеклу. Другачије није ни са топонимијом нашег подручја.
Својим прилозима на тему топонимије требињског краја, најзначајнији допринос изучавању овог нашег насљеђа дао је филолог Саво Пујић.
Међу требињским топономима велики је број оних чија основа упућује на нека природно-географска или својства која је у том крају створила људска рука. Са њима је, каже нам Пујић, најлакше излазио на крај, посебно ако су те у имену окамењене посебности – и данас у том мјесту присутне и очигледне.
Врх поља је Врпоље, Завала је за поповском валом, Загора за гором, Запланик иза брда Планика, а Зачула из брда Чуле. Ушће, Хум, ова или она гора, груда, бара, главица, њива, луг, лука или поље, затим по стијенама – Шћеница, љубомирска и бобанска, од рупа су Рапти, Рупе и Рупни до, по водојажама Јазина по вододјелници или расу – Расовац и Расина, а по карактеристичним уским и издуженим ораницама – Дужи. Има и оних чије се поријекло не да ишчитати из прве јер је ријеч у основи давно изгубљена у сјећању. По земљишним наборима, од прасловенског бор, име је добила Брова, а због влажности или честог плављења земљишта, од прасловенског тухал, у значењу влажан – настало је Туље.
По доминантном растињу – грму, драчи или дријену су Грмљани, Драчево и Дријењани, а по врсти шуме – Јасен, Граб, Врбно, Церовац, Дубљани, али и Горогаше, по шуми чије дрво није за огријев јер не држи ватру, него је гаси.
Ораховац или Оровац?
Да ли је у основи имена Оровац/Ораховац орао или орах – историји и лингвистика још немају одговор. У народном говору обичније је Оровац, али се у службеним документима употребљава Ораховац.
„То је велико питање. Село је старо, има и старо гробље – стећке. Има и цркву направљену на још старијој цркви. Али нигдје се село не спомиње до средине 19. вијека. Када бисмо знали како се раније изговарало, прије него што је изгубљен глас х у нашем језику, када бисмо имали из средњег вијека који помен – онда бисмо били ближи одговору. Изнад села има брдо Оро, а ако би се изводило из тог имена – назив села био би Орловац, као што постоје Орловати или Орловине, јер је л лабилан глас и може се изгубити. Ако је у основи ријеч орах, сасвим се лако гласовно може објаснити настанак имена Оровац – губљењем гласа х и стапањем самогласника. Остаје, дакле, непознаница – на путоказима је Оровац, а у службеним документима остаје Ораховац“, појашњава филолог Саво Пујић.
Занимљив је и за машту инспиративан сложенички склоп у имену Скочигрм, али нам Саво Пујић даје објашњење које овај топоним чини сасвим произаичним.
„Варијаната имена тог села има доста, а најстарији познати је онај турски – Скрозигрм. А скрози значи – кроз. А ко је био у Скочигрму и данас зна да је тамо шума извандредна и густа. Према томе – кроз грм, туда се пролазило. Тек негдје од половине прошлог вијека превладало је данашње Скочигрм. Нема ту никаквог скакања, како се можда неком чини – већ то име значи да се тим простором иде кроз грм“, каже Пујић.
Породице и њихова занимања
Велики је број села и заселака са именом садашњег или давно изгубљеног породичног имена или надимка – Анђелићи, Богојевић Село, Вуковићи, Галичићи, Диклићи, Драпићи, Ждријеловићи, Јанковићи, Крајковићи, Наранчићи, Петровићи, Славогостићи, Струјићи, Спарожићи, Укшићи, па Бодироге, Бокуни, Гркавци, Ламбете, Мисите, Мумали. У основи многих топонима је и нечије властито име, као у примјеру Алексина Међа, која је по предању име добила по неком Алекси – неимару велике подзиде која је преградила корито пресахле ријечне отоке. Или пак Чичево, названо по неком Чичоју, можда Чичоју Поповићу, требињском властелину који се помиње 1420. године.
По људским занимањима имена су добила Седлари, Месари, Ковачине, па и Ђедићи, ако се у обзир узме да је код средњевјековних Срба називом ђедић означаван племић или насљедни земљопосједник. Гранчарево је данас познато по истоименој хидроелектрани на Требишњици, а некада – по грнчарима, мајсторима који су од глине израђивали посуђе и друге употребне предмете.
„Јер, сви најранији записи до Млечана казују – Грнчар или Грнчарево. А ваљда су први Млечени забиљежили управо Гранчарево. Не могу други народи лако изговорити вокално р кад се нађе између два сугласника. Осјећају га као вокал, па му додају а или е приликом записивања“, појашњава Пујић.
Придворци и хлапи
Древни мјештани Придвораца са једне, те Лапје и Згоњева са друге стране, у различитим временима и историјским невременима нису уживали ни исти социјални статус. Јер живјети уз двор и, с друге стране – бити згоњен као хлап на тежачки рад за туђи рачун – посве су различите повијесне судбине, на које је успомена остала још само у именима ових села.
„У доба средњевјековне српске државе било је више сталежа зависних сељака. Једни су били полуслободни, једни слободни, па су придворци опет они који су опслуживали двор, са најмање обавеза за тешке работе у пољу или у брду. У првом турском попису записано је Хлапја, а тако су до назад сто година, како је записао Стеван Делић, мјесни муслимани изговарали име овога села. Дакле, ту је био глас х на почетку, који се у нашем народном говору изгубио. А хлапи су били полуробови, сталеж зависних сељака у најтежем социјалном положају. Они су били у Лапјој, а Згоњево је било мјесто гдје су згоњени зависни сељаци хлапи на имања властелина на тежачки рад“, појашњава Пујић.
Трагом трговачких каравана
Имена села Турменти, Моско и Волујац посве су различитог значења, али су блиска својим поријеклом и мотивацијом. Она свједоче о времену када је наш крај био незаобилазно транзитно мјесто за трговачке караване, који су из унутрашњости ишли према приморју.
„Караван се раније називао турма, а караванџије, они који су превозили робу – турменти. Формант – ент је романског поријекла и означава вршиоца радње. Сви који су истраживали то име претпостављали су да је предсловенског поријекла, али нису знали која је ријеч у основи. Ја сам је довео у везу са старим називом за караван – турма“, каже Пујић. Додаје да се веома дуго мучио са одгонетањем имена Моско.
„Наилазио сам на исте или сличне називе за врсту биљке, али нема тих биљака код нас. Затим сам довео у везу Убоско у Љубињу и Моско. Убоско је настало од ријечи убла, што би требало да значи да је мол у основи ријечи Моско. Покушао сам са глаголом помолити, повирити. Преко Моска пролазио је стари каравански пут – Виа Дрина. Пут се увијек чувао од разбојника, којима су трговачки каравани били слатка мета. На многим мјестима имамо данас имена попут Варда или Вардиште, од ромаског гледати, па претпостављам да је негдје око Моска било мјесто одакле се посматрало кад помоле каравани. Име се јавља 1434. године, али ако би се нашао какав ранији помен, из 14. вијека, када л на крају није прешло у о – онда би било Молско, а и моја теза би се могла потврдити“, појашњава Пујић.
У имену села Волујац лако је ишчитати појам у основи, а ни прича о поријеклу овог топонима не измиче свакоме вољном да у народу сазна понешто о историји овог мјеста.
„Волујац се раније звао Чесвиница. По народном предању, када је гоњена стока из Босне и Србије на дубровачку скелу, она би изгладњела и ослабила данима путујући, па су постојала стајалишта прије Дубровника – да се та стока мало опорави прије продаје. Волујац је био њима згодан јер ту има испаше, а близу је и ријека за појење. У Волујцу су три велики густријине. Према предању, мјесни муслимани су заустављали те џелепе стоке и док не би поорали са воловима своје њиве оранице, ни би их пуштали. Тако барем народ прича. Вјероватно су заузврат нудили да стоку напасају и поје на њиховим посједима прије него што крене на пазар“.
Трагом тих џелепа стоке стижемо – до Иванице, на прву далеко и од помисли да би поријекло имена овог мјеста надомак Дубровника могло такође бити везано за живот и послове сточара. У тумачењу Сава Пујића – и непојмљиво постаје посве логично, чак очигледно.
„Иваница је Јовањдан љетњи, иначе сточарски празник. На Иваници је дуго био сточни пазар, на који су Херцеговци догонили стоку и продавали Дубровчанима. Постоји и другачије објашњење. Крајем 17. вијека на Иваници је направљена црква. Тада је забиљежено да је неки тада познат човјек из Кртола допремио цријеп, најприје га довезао лађом у Груж, и ту га претоварио на коње – за цркву на Царинама, како се некад звала данашња Иваница. Можда је и та црква била названа по Ивањдану, па отуда и назив мјеста“, каже Пујић.
Реликти изгубљених етноса
У основи назива старог поповског села Корлати, каку су звали и тамошње житеље, такође је из сточарске терминологије, од мађарске ријечи корлат, која је означавала ограду или тор, наводи Пујић. Али на питање откуд мађарска ријеч у Поповом пољу – једини одговор може бити претпоставка да су га из Паноније донијели сточарски номади Власи. И ту долазимо до значајног броја топонима чији је значење и поријекло уско везано за овај народ, који је на простору словенског Балкана словенизован и стопљен са српском, хрватском или бугарском већином. Влашка, као име села или придјев у називу других микротопонима чува успомену на Влахе који су живјели у овом крају. Другу групу топонима, попут Зупци, Бобани, Угарци, Журовићи, Цицина, Спарожићи – филолози и историчари повезују са именима влашких породица и племена, а трећу групу – са ријечима романског поријекла општег значења, гдје су и већ поменути Турменти или заселак Невада, од ријечи вада-прелаз, што би значило непрелазно мјесто.
„Када су овдје Словени доселили, затекли су номадско влашко становништво, које је говорило неким својим латинско-романским дијалектом. Словени, који су били ратарски народ, потиснули су Влахе у горње дијелове, у планине, али су ипак живјели складно једни поред других и размјењивали своја добра и производе“, казује нам Пујић.
Занимљиви су и топоними несловенског поријекла који се не везују за Влахе.
„Дубровчани би звали Јеврејина – Жудоје. И данас постоји у Дубровнику Жудојевска улица. Дубровчани нису дозвољавали некатолицима улазак у град, јесу Јеврејима – али за њих је формиран посебан гето. Отуда су и Жудојевићи“, појашњава Пујић поријекло имена овог мјеста на путу према Билећи. Није упамћено да ли је у Жудојевићима некад живјела каква јеврејска породица.
„Врло тешко се изговара име Дврсница или Дврсно које постоји у Црној Гори, због сугласничке групе дв, па се често у говору народа изгуби почетно д. Ова имена потичу од назива илирског племена Даорси , које је управо на овом подручју некад живјело. Име овог племена спомиње се у разним варијацијама, а од једне је настала и Дврсница“, казује нам Пујић.
У заборављеном свијету паганских предака
Постоје и топоними који у свом називу и данас чувају успомену на некадашња или и данас жива паганска и хришћанска светилишта. Аранђелово је названо по цркви Светог Архангела, која се ту помиње у 12 вијеку. Село Цибријан доводи се у везу са старом црквом Светог Кипријана (Ципријана), а Варина груда са црквом Свете Варваре из средњег вијека. Поријекло имена села Турице на Загори, како наводи Пујић, везује се на назив ишчезлог говечета – тур, за које етнолози тврде да је код наших предака било отјелотворење неког старог словенског божанства.
Необична подударања Саво Пујић открива у именима локалитета Биоче/Бјелач- Тројчина главица-Црнач. Добрано већ загријани откриватељским узбуђењем, упијамо причу нашег саговорника, која нас враћа у древни свијет култова и вјеровања наших предака.
„Давно некад мислио сам се откуд је Црнач, кад није нимало црњи него ова друга села. Онда сам се сјетио Биоча, Бјелача. Притом, наставак –ач је веома стар у словенским језицима, својеврсни је реликт који се ријетко данас среће у словенском свијету. Дакле, указује на велику старину. Руски истраживачи су забиљежили по разним странама словенског простора низове топонима названих по старом словенском тројству – Бјелобогу, Црнобогу и Триглаву/Троглаву. Бјелобог је био бог свјетлости и сунца, Црнобог – таме и подземља, док је Триглав приказиван у балтичкој митологији са три главе, које су представљале – земљу, подземље и небо. Затим сам узео географску карту, линијаром спојио Бјелач и Црнач и тачно на средини – била је Тројчина главица“, каже Пујић.
Ни данас се, додаје он, не може отети утиску високог степена очигледности кад год размишља о свом открићу. У литератури су, подсјећа, описани бројни примјери сличних топонимских низова у словенском свијету, а у међусобном просторном распореду који открива извјесну правилност – обично су ова мјеста на супротним обалама ријека или супротним крајевима поља. Притом, у прилог овим подударањима је и чињеница да су остаци паганских и старих хришћанских светилишта неријетко смјештени једни уз друге.
„Интересантно је да су сва три ова мјеста уз стара хришћанска светилишта – стара црквица била је некад у Биочу, Петров манастир је у Црнчу, а на Тројчиној главици у Волујцу била је црква, за коју се зна да је више пута обнављана. Остаје неразјашњено – јесу ли словенска култна мјеста била формирана уз стара хришћанска из предсловенског периода, или су покрштавањем наших словенских предака њихова светилишта постала мјесто гдје ће они касније подизати и своја хришћанска. То је питање за историчаре...“
Раде Савић