Уникатни накит Требињке Оље Дабић: ОГРЛИЦЕ ПРЕШЛЕ ОКЕАН

Перлице, нити, шарени каменчићи, материјали попут чипке, сатена и слично, често остану тек предмети понекад или никад употријебљени. Ствари које скупљају прашину. Међутим, кад се нађе неко ко у њима препозна више од обичности, онда настају уникатни комади накита. Вјешто спојени, рађени ручно и са много љубави прави су доказ да се од, условно речено ничега, може направити све и свашта, уколико постоје идеја и воља.

С посебним жаром овакве материјале из фиока је, прије седам година, извукла наша суграђанка Оља Дабић. Била је то њена потребе да се креативно изрази. Причу је започела брошевима. У међувремену се преоријентисала на накит. Данас иза себе има читаве колекције огрлица и минђуша под заједничким именом „Наш калеидоскоп“, како је одлучила да назове своје шарене стаклиће од којих ствара права умјетничка дјела.

Рукотворине продаје искључиво преко фејсбука и инстаграма. До сада су њени уникатни комади стигли и до Санкт Петербурга, Кубе, Лас Вегаса… А све је почело као хоби.

„У почетку, као и сваки хоби, циљ је да то само опстане неко вријеме. Онда је циљ да прикупите што више материјала, јер се тада јављају и нове идеје. Тако сам од брошева прешла на накит. Мој сљедећи циљ је био да одем на апсолвентску екскурзију у Русију од новца зарађеног из хобија, што сам и успјела. А касније, остваривши задато, то је био показатељ да морам да се борим да и даље трајем. Наравно, новац који зарадим није нека велика цифра, али је свакако довољна за развијање других идеје, да сваки мјесец остварим неку нову жељу или да ми понекад плати кирију и режије“, уз смијех појашњава ова двадесет седмогодишња дјевојка, по занимању дипломирани просторни планер.

За себе каже да је одувијек вољела да истражује своју креативну страну личности, те да је знала да ће студирати нешто посве другачије од својих вршњака. Након средње економске школе у Требињу, уписује ПМФ у Бањалуци, одсјек за просторно планирање, а касније и мастер студије у Новом Саду. За све вријеме студирања, ради себе, али и допуне буџета, хоби је развијала и унаприједила до те мјере да може пристојно да заради. Иако је запослена у струци, након посла просторног планера, њен радни дан се не завршава. Слиједи нови посао, креативни рад који јој причињава праву релаксацију.

„Кад дођем са посла одрађујем поруџбине и правим нове комаде накита, и то ми је истински одмор. За све што радим и сада ме држи љубав, моја највећа мотивација и покретач. Кад се нешто заиста воли онда то можете радити временски доста дуго, а да вам никада не досади и да вас не умори. Неке једноставне ствари могу да направим брзо, док ми за неке комаде треба и по три дана, ако је потребно лакирање и сушење. Такође, комади који се праве од ситних перли су јако захтјевни, јер сваку перлу ушивам ручно, па то зна да потраје до касно у ноћ. Зарада ми није приоритет, али јесте могућност да се идеја развија у нешто веће и озбиљније. Новац условљава маркетинг, амбалажу и слично, али свакако не може бити покретач једне креативне идеје која проистекне из моје главе“.

Ова млада дама, и сама љубитељ бижутерије, израђује све врсте накита. Истиче да највише воли да се посвети огрлицама, које су уједно биле први комади њене калеидоскоп приче.

„Правим их и сада са посебном емоцијом. То су они модели који су увијек модерни и носиви. Постоје, наравно, неки сезонски трендови, који буду и прођу, али ти комади које и данас правим су можда најбољи доказ да оно што направим има своју чар и ноту која омогућује да калеидоскоп траје овако дуго. Срећна сам и што инспирације увијек имам, чак и у залихама, с обзиром да понекад физички и временски не могу да реализујем све што ми падне на ум“, каже ова власница на стотине уникатних ланчића, минђуша и наруквица.

Да би их толико направила и да би били квалитетни, морала је да научи и бројне детаље око њихове израде. У томе јој је највише помогло истраживање путем интернета. Али, без њене маште и жеље, ничега од калеидоскоп накита не би ни било. Зато не изненађује да је оно чему се посвети јединствено и непоновљиво.

„Поједине комаде накита правим сличне, али никада идентичне. Нијансе су у питању. Промијеним увијек неки детаљ, па макар биле двије перле. Трудим се да ово што радим не буде нека серијска производња, већ да свему дам извјесну дозу шарма и елеганције како би све што правим имало неку своју причу и тежину. Могу слободно рећи да је углавном ријеч о уникатном и ручно рађеном накиту. Морам понекад испоштовати и оно што ми диктира тражња, мада настојим да и тада дам ноту нечег свог и препознатљивог. Колекције избацујем отприлике једном до два пута годишње. Има их много да их више ни сама не могу попамтити. Углавном се трудим да сортирам накит по групама које би посјетиоцу моје фејсбук странице олакшале да нађе одговарајући комад за себе“, прича ова Херцеговка, досљедна циљу да сваки комад накита задржи извјесну оригиналност, иако читаве колекције израђује сама.

Оља се сјећа да јој је у почетку представљало проблем пронаћи материјал и све неопходно за рад. Данас су ствари другачије, јер како каже, само у Бањалуци постоје четири велике радње са свим потрепштинама. На њој је само да се препусти и идеје реализује.

„Сама чињеница да моја идеја траје овако дуго много ми значи и мотивише ме да истрајем. Такође, и кад ми неко да потврдан одговор, онда знам да оно што радим вриједи и да има смисла што сам у сваки комад накита уткала дио себе. Вријеме, како више одмиче, доказ је да инспирација постаје богатија и већа, што ме много радује“.

Ова иновативна дама каже да се у нашој средини може пристојно живјети и од хобија, уз услов да производе пласирате на страно тржиште. На питање да ли је размишљала и да накит брендира, те тако направи нови искорак на тржишту, одговара да је потребно много тога да се посложи, што није тако једноставно.

„Ја сам ову причу развила до одређеног нивоа. Да би све ишло још више треба много и времена и новца. Тренутно нисам у могућности због других обавеза да се посветим само томе. Наравно, код нас је и мало теже неке идеје реализовати, јер то захтијева одрицање од било ког другог посла. Ја се још увијек шетам између струке и хобија. Подједнако су ми драге обје стране, што наравно не значи да се у једном тренутку нећу опредијелити за ону која ми освоји више симпатија. За сада сам задовољна. Нарочито ми је драго што људи и сада препознају мој рад и издвајају га из масе као другачији и посебан. То ми даје снагу и вјеру да хоби још више развијам. Иако сам просторни планер, не волим да планирам будуће кораке. Нека ствари теку као и до сада и бићу пресрећна!“

Причи започетој на кафи са пријатељима 2011. године, Оља је, до данас, дала једну нову димензију. Потпуно сама произвела је колекцију накита, а радове под синонимом „Наш калеидоскоп“ до сада је излагала у Требињу и на Поп арт маркету у Бањалуци, те сарађивала са умјетничком галеријом у Мостару и екипом сајта квАРТ из Новог Сада. Нема намјеру да одустане, па је плејади маштовитих идеја креираних у задивљујуће комаде накита управо придружила и нову колекцију огрлица инспирисаних прољећем. Њени најновији, као и сви претходни модели показују да се од првобитног циља да само опстане неко вријеме, захваљујући константном усавршавању и жељи, може постићи много и више, те од хобија развити посао за који се живи.

Међу хобијима и фотографија и шивење

„У породици сам једина која има овакав хоби, мада је бака прије шила и бавила се везом, па сам можда од ње наслиједила дар и за то. Прије мјесец дана сам завршила курс кројења, тако да је то још једна љубав која се полако рађа. Иначе, моја прва љубав је фотографија, којом се бавим од средње школе. То познавање материје ми омогућава да сама фотографишем све радове, фотографије обрадим и покушам да их на најбољи начин представим будућем купцу. Оне дају још једну ноту препознатљивости калеидоскоп накиту. Као и фотографије, и лого и картице сам сама осмислила. То је уједно саставни дио ако мислите да развијате неки бренд. Кад се споје двије ствари које волите онда се добије једна лијепа цјелина. Жеља ми је да се озбиљније посветим и графичком дизајну, још једној области која и те како заокупља моју пажњу“, казала је Оља.

Ручни рад се слабо цијени

„Генерално гледајући ми смо једно апсурдно друштво које не цијени све оно што је нормално и лијепо. Тако је са цијелом домаћом производњом, а о ручним радовима да и не говорим. Нажалост, ручни рад није на цијени. Ево конкретно Требиње, као град који се труди да буде туристички, могао би да обезбиједи простор у којем би креативци могли да продају радове, те да се на тај начин промовише и град и његови суграђани. Могли би се чешће организовати разни сајмови креативаца и ноћни базари, чиме би се многе ствари могле и те како промијенити. Много је људи са изузетним талентима, а своје идеје немају гдје да представе или од њих да зараде“, рекла је Оља.

Накит редовно стиже у Требиње

„Имам доста муштерија из Требиња којима шаљем накит. С обзиром да накит наруче преко интернета, посебно ме радује кад ми кажу да су уживо још задовољнији. Кад на некоме угледам мојих руку дјело, осјећам се заиста поносно. Неко је препознао мој рад и комбинује га уз своје одјевне комбинације. Мислим да то много говори. Уопштено речено, драго ми је кад људи носе ручне радове. Поред хрпе кинеских производа којима смо затрпани, дивно је кад се опредијеле за домаћи производ који је направио њихов суграђанин или држављанин. Из тог разлога, поред свог, радо и поносно носим и накит од колега, јер је то прилика да их промовишем“.

Маја Бегенишић/Глас Требиња