Упознавање: КОМАД „ОТКИНУТ“ ИЗ ЖИВОТА

„Ваздух трепти као да небо гори. Спрема се олуја“, паде ми на памет цитат из култног филма „Валтер брани Сарајево“.

С том разликом што се не спрема олуја, већ класични јулски требињски „челопек“.

Ипак, и под ужареном сунчаном куглом, неко мора да ради.

И аутор овог текста и фотограф Муфа, али и марљиви чланови Театра „Федра“ из Бугојна, који ће вечерас на лицима публике изазвати осмијех. Али не онај широки, ведри, заразни већ кисели, рески, цинични, свакодневни.

Бугојанци ће извести „Посљедњу породицу“ савремену комедију о породици која безуспјешно покушава да преживи на Земљи. Односно – да преживи у овом свакодневном потрошачком друштву. Друштву гдје је породица посљедња по слиједу ствари и посљедња као уточиште.

„Драмски текст ‘Посљедња породица‘ сам написао крајем 2013. године а премијеру смо имали 25.маја. Породица је неупитно полазиште и почивалиште цивилизације. И као концепт и као изведба, у форми у којој се појављује посљедњих пар стотина хиљада година, она је патријархална, по себи конзервативна и самодовољна творевина. На један начин – она штити, на други начин она манипулира и гуши своје чланове. Како год било, и ма колико она била концептуално стара људска измишљотина, питања која поставља својим члановима увијек су нова и увијек су етичког, односно, моралног поријекла: ко доноси одлуке, како се оне реализирају, ко се брине, ко је унутар ње и за њу бољи, ко је нарушава итд, итд“, каже Вахид Дураковић, аутор и режисер ове представе.

Зашто баш посљедња породица?

„Породица је посљедње уточишта али породица је и у проблемима због савременог потрошачког друштва, због похлепе. Нема ту међусобне емпатије, од нас се стварају роботи а породица страда.  С обзиром да се ради о савременом тексту, који је комедија са тужним завршетком, вјеровао сам да ће представа имати комуникацију са публиком због актуелности али и због сатиричног погледа на нашу друштвену збиљу. Друштво је корпумпирано и примитивизирано и на Балкану и шире. Популизам постаје мјера политичке каријере  и свега осталог а исконске вриједности, као што је љубав – више готово и да не постоје“, истиче Вахид.

И тумач главне улоге Суад Велагић, идентично размишља.

Уз неизбјежне позитивне оцјене о Требињу.

„У Требињу се заиста осјећам као код куће, сарађивали смо доста са ‘Малим стварима‘. Позориште не може мијењати свијет али може постављати питања. Ово је модеран текст о савременим проблемима, универзална је то прича. Говоримо о отуђености у свијету, како моћници владају малим људима који су сведени на број. Прича, која као да је откинута од свакодневнице и поставља бројна питања“, каже Суад.

Одлазећи из Културног центра, а са Вахидом и Суадом смо разговарали у паузи постављања сценографије, увјерили смо се зашто је позоришни аматеризам неуништив.

На сцени сви раде све, нема прве и друге виолине. Када представа почне, то је већ нешто друго.

Актери представе паузу су искористили за доручак. И са осмијехом нас испратили.

И са осмијехом дочекују наступ у Требињу.

И публика ће их, са осмијехом, наградити аплаузом.

Осмијех…

То је сигурно једно од убојитих оружја да нам породица не буде посљедње већ НАЈСИГУРНИЈЕ уточиште.