Упознавање: КРИВО ОДРАСТАЊЕ НА СРПСКИ НАЧИН

Уз Божју помоћ, вечерас пут Требиња. Није свеједно у грудима – велики Фестивал, јака конкуренција, респективни стручни жири, захтевна публика… А, ипак, једва чекамо да испричамо, да опоменемо, да се препознамо, да прелијемо емоције из нас у све њих тамо, да срце из груди ишчупамо и на сцену га бацимо…и да не жалимо!!!

Оваквом објавом глумци, чланови Студија глума Театар 011 из Београда најавили су одлазак на Фестивал Фестивала у Требиње.

Па и да то нису најавили, по њиховим осмијесима и добром расположењу, одлазак у Требиње је велико признање.

„Суочавање“ са публиком и жиријем је вечерас, а представа „Драги тата“ комад о пропадању средње класе, о  урушавању свих вредносних система у Србији, током деведесетих и послије, комад о одсуству ауторитета, разарању породице, о немогућности да се мјесто звано дом сачува од улице је у средишту приче.

„У центру тог комада налази се дјевојчица у потрази за идентитетом. „Драги тата“, је прије свега, комад о одрастању. Комад о младима и за младе, реалан, истинит, личан… Једном приликом, у публици је била моја кћерка, дијете од 12 година и питали су ме – „Да ли је то заиста представа за њу?“ Ја сам им одговорила да јесте, управо за њу и њене другаре и све остале. Ово је један од начина да, када се сусретну са злом, препознају га и побјегну главом без обзира. Дјецу не можемо затварати у крлетке, када се нађу са злом, они морају да га препознају и да се спасу“, каже редитељ Наташа Радоњић.

Задовољство што игра управо на Фестивалу фестивала не крије ни тумач главне улоге Јована Петровић.

„Осмијех и задовољство су ту јер овај фестивал чекамо пет,шест година. Пресретна сам, вјерујте да бих у Требињу остала да живим. Ко зна, можда осмијеси наслућују и неки добар резултат. Лик Милице, кога тумачим, доста је тежак и помало трагичан. Милица је дјевојчица од 15 година, преживљава сурово одрастање. Такав начин живота може да се назове и ноћном мором. Све ће то видјети публика вечерас“, наводи Јована.

Прича прати њену потрагу за идентитетом у распаднутој породици и уз брата криминалца, а драматични и тешки догађаји у Србији су остављали публику без даха. Тетар као театар, и овај пут за тему има дио, буквално „откинут“ из наше свакодневнице.

Понекад се (оправдано) запитам јесу ли узалуд сви дјечији вапаји из таме пропраћени ехом улице и потрошачког друштва? Могу ли наша дјеца да проходају без нас, могу ли да се при паду не повриједе, да не оставе, далеко било, крвав траг?