Упознавање: НА КЉУЧНИМ МЈЕСТИМА ЊИХОВИ ЉУДИ… МАЛОГРАЂАНИ

“Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад ни у чему не показује ни величине ни љепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота, до у осмејак са којим човек човеку каже: Добро јутро!, до у брачну постељу, до на самртнички лог. А та рачуница није само бездушна него и потпуно погрешна”.

Ако сте читали Андрићеве “Знакове поред пута” препознаћете и ове ријечи. Малограђанштина, малограђани… Како то савремено, како тужно, како то болно звучи.

“Малограђанску свадбу” Бертолда Брехта вечерас ће на позоришној сцени Културног центра Требиње извести чланови Позоришта Стеван Сремац. Екипа, више-мање, добро позната.

Ријеч је о драми која је прије свега обрачун с поновним успостављањем конзервативних грађанских вредности, лажног морала и лицемерја. Брехт у свом комаду критикује брак као формалну институцију малограђанског друштва и представља га као легитимну институцију лажног морала.

Фаворит је позориште “Стеван Сремац”, неки су склони да кажу. Екипа из Црвенке је тим можда и помало, оптерећена.

Мени је то драго чути, мада је то доста оптерећујуће, та фаворизација може да изда понекад. Важно је да они само лепо одиграју вечерас, онако како треба и све ће бити у реду. Шта ће бити са наградама, то је већ ствар жирија, на нама је само да се добро одради посао.Веселим се зато што ја нисам био прошли пут, када је моја представа „Покондирена тиква“ понијела више награда те године. Јако ми је жао што сам био заузет, али ево ове године указала се прилика и баш ми је драго што сам ту, каже редитељ представе Радоје Чупић.

Брехт је поприлично захтјеван?

– Мислим да ће то бити добро и разумљиво свима, судећи по ономе како је наша представа пролазила свуда где је гостовала и ван Црвенке. Ово су озбиљни глумци, вредни и посвећени, тако да могу да одговоре и неким другачијим и већим задацима него што су то радили до сада. Ова представа је нешто другачија од уобичајеног репертоара аматерских позоришта,односно стил игре је нешто другачији и они су се тога здушно прихватили и урадили, по мом мишљењу, сјајан посао, каже Чупић.

Неминовно је да „падају маске“ малограђанштине!

Јесте, падају маске, да не падају – ништа се не би догодило. Падају маске и тако излази та нека права природа малограђанскога духа који није само наш специјалитет, него је то планетарна појава. Из тог лошег малограђанског духа се увек рађају лоше и погубне ствари јер је тај дух граничан, не воли таленте и оне који су успешнији, јер се увек наша неуспешност мери са нечијим талентом и тако покушавају да све задрже у својим оквирима, у контроли свега онога што их окружује.

Малограђанштина изазива и реакцију. Понекад?

Када неко покуша да се побуни против тога, буде враћен назад и заустављен у неком свом узлету, тако да се ту јављају разна изобличења, видећемо вечерас. Видеће се у ком правцу је отишло то лудило до које доведе тако једно ограничење малограђанске средине. Ја се искрено надам да ће бити добро и да сваки пут када Црвенка дође овде може да покаже нешто ново, нешто што је изнад те лествице што је показала претходни пут кад је била овде, каже Чупић.

Цвијета Јовановић Мучалица, ове године, тако нам се учинило, а осјећај нас ријетко превари, у Требиње је дошла са помијешаним осјећањима. О томе више у наставку.

Ми смо пети пут овде, од 2005. године, тако да смо сваке друге године овде. Прва представа је била ,,Конкурс“ у режији Сава Радовића, потом смо играли ,,Дивље месо“, ту је била и „Штефица Цвек у раљама живота“, ,,Покондирена тиква“ и ево сад ,,Малограђанска свадба“, исто у режији Радоја Чупића као и ,,Покондирена тиква“, која је сјајно прошла на фестивалу те године. Ми смо прошле године у октобру прославили 70 година постојања нашег друштва у континуитету, и то без прекида.То је заиста велики и леп јубилеј за аматерско позориште, тако да смо се некако све ове године трудили да неколико година радимо са истим редитељем,као што је сада Радоје Чупић. Трудили смо се да се не понављамо, ни он као редитељ, ни ми као глумци и наравно да имамо један озбиљан и професионалан рад и приступ. За време мог мандата као директора радили смо ,,Малограђанску свадбу“.

Али…

Шта да се ради, од прошле недеље више нисам директор. Док сам била на тој функцији, трудила сам се да будем од помоћи. Кад редитељ дође и каже шта жели, да не кажем да то не може, због пара или неког другог разлога. Новац јесте јако битан. Без љубави, ентузијазма не може се ништа у аматерском позоришту, али је наравно потребан и новац да би редитељ ту своју идеју могао да спроведе.Тако смо радили и „Малограђанску свадбу“. Помало нас је и био страх што радимо Брехта, јер је то посебан жанр у позоришту и он је заиста другачији. Када смо ишчитавали текст,редитељ је знао шта хоће с тим, јако су кратке реплике а текст је кратак, има свега 25 страна.

Онда почиње прави рад, зар не?

Много смо радили, мучили се, причали. Питали смо се ко су малограђани? Какви су они? Гдје се они сада налазе у нашем животу? Да ли су глупи? Да ли су паметни? Да ли су зли? Доста смо се мучили, анализирали, док нисмо ушли у „прави воз“. А послије, када је то кренуло, на пробама и на премијери осјећаш да си ти то урадио добро. Ми смо премијеру имали 28.јануара, а вечерас нам је 21. извођење. Заиста смо гледали да је много играмо. Позориште мора да изазове неку емоцију, оно мора да продрма тог неког ко га гледа… Небитно која је тема или шта је у питању. Мислим да смо успели у тој намери.

Вечерас сте само глумица. Наступате први пут без директорске функције?

Вечерас малограђанску свадбу први пут играм само као глумица јер од прије пар дана више нисам директор. У Требињу сам, а то вјерујте осјећам, на свом терену пред својом публиком и вечерас ћу уживати 100 одсто. Једноставно, сви ми у Црвенки смо тако заволели Требиње… људе, имамо овде доста пријатеља … Фестивал и награде, све је то лепо и дивно, али публика, Требињци – то нас увек вуче у Требиње.

Малограђанштина остаје као велики проблем?

– Малограђанштине код нас има у огромним количинама. Малограђани су заузели све поре, налазе се на битним местима и свуда су око нас. То некако не слути на добро. Кроз представу смо покушали да покажемо да је малограђанштина најпогодније тло за бујање фашизма и данас, ако ниси истомишљеник са великом гомилом немаш право ни на шта. Ми смо се у представи доста с тим бавили зато што људи ћуте и трпе и иду линијом мањег отпора. Позориште је место где смо, барем још, не зна се колико дуго, заштићени. То је место где можеш да кажеш неке ствари. Мада има представа које се забрањују и скидају са репертоара из разноразних разлога. Ми смо се са овом представом некако „прогурали“. Ја сам увек била оптимиста, међутим више некако нисам и од када имам своју децу размишљам потпуно другачије. Мене су моји родитељи васпитали за свет који више не постоји, а ја своју децу више не знам како да васпитавам. И чему да их учим. Ако их учим правим вредностима, они ће бити аутсајдери, да их пустим да иду „низ воду“ са осталим – једноставно не могу. Волим их. Нажалост из Србије, из Црвенке, из Куле… млади одлазе. Ја сам увек била противник тога, али како време пролази – све више размишљам о томе. И то је по мени најстрашније од свега. Мислим да су ти малограђани увелико томе допринели, каже нам Цвијета са великом дозом туге и горчине у гласу.

А глумачка осјећања, глумачки бијес, незадовољство, револт… по правилу су стварали сјајне креације.

Нека тако буде и вечерас!