Окупили су се након вишегодишње паузе и без икаквих амбиција за наградама и успјесима на фестивалима, урадили представу „Кокошка“, која је на Регионалном фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули освојила прво мјесто и златну плакету, награду за најбољу режију, сценографију, епизодну улогу и најбољу главну улогу.

Сачували су њихово позориште и „довели“ га на југ Херцеговине, на престижни Фестивал фестивала.

Љубав и жеља за опстанком и рађањем новог старог позоришта била је јача од свега!

ПАВЛЕ ЈОЗИЋ, режија

- Ово је другачије читање Кољаде, зато што је такво - каквим смо ми имали намеру да се бавимо - било резултат потребе да лечимо сопствено позориште. Кољада се бави позориштем изнутра, а ми смо се бавили својим позориштем изнутра и у цревима нашег позоришта, тог једног старог организма, решили смо да неке ствари подмладимо. Тај организам је подмлађен, овај ансамбл је подмлађен и то је почело да даје резултате.

МУШКАРЦИ ИГРАЈУ ЖЕНЕ

- Они који се баве позориштем знају да је мала разлика и веома тешко уочљива одредити где престаје живот, а где почиње позориште. Неколико крпица што чине костим, мало шминке - то би требало да је други човек, а заправо, сам глумац је тај који треба да зна како му је када покушава да буде неко други. А, онда се ствари преокрену па је тешко да и у приватном животу буде оно што јесте - човек са именом и презименом, јединственог матичног броја, својом историјом...

Тамна страна је у позадини, у првом плану је комичност заплета.

- Настаје проблем када се замислимо због чега нема потребе за позориштем. У Требињу је то другачије, баш зато што постоји овакав фестивал. У Паланци је раније нешто слично постојало, а онда се неко добро потрудио да престане потреба за позориштем, тако да смо имали празне позоришне сале, а представе феноменалне. Зато је потреба била да на репертоару имамо једну овакву представу, комедију, у суштини, да би вратила публику у позориште. Нисмо имали амбиције да са овом представом путујемо, да је пријављујемо на фестивале, жеља и потреба је била да вратимо публику, што нам је и пошло за руком, а онда се догодило чак и то да селектори препознају ову представу као ваљану да се изводи на фестивалима и ето нас сада у Требињу.

Послије вишегодишње паузе на сцени је САША СТОШИЋ, кажу, бољи него икада, у улози жене, Але Ивановне.

- Павле ме у септембру позвао и „бацио црва“ да размишљам о томе да ли, уопште, имам снаге и енергије да се вратим на „даске које живот значе“. Размишљао сам дуго, неколико месеци. Оно што је значајно, после свега, након неколико играња и нашег тромесечног рада је то да смо, заправо, добили један сјајан ансамбл. Од прве наше пробе, ми смо приступили тако да смо били искрени једни према другима. Нема доброга посла уколико људи тако не приступе стварима. То је нешто што је значајно. Значајне су и награде за наше позориште, али је ово друго много важније. Ми смо покушали и успели да излечимо наше позориште од многих ствари.

Вратио сам се овом улогом. За мене је био велики комплимент, то што сам доживео у Лозници. Пришла ми је жена, мислим да је она професор књижевности и рекла ми: „Знате шта, преварили сте ме, ја сам првих десет минута мислила да сте жена“! Дакле, шта смо ми постигли овде!? Постигли смо да не говоримо женским гласом, а да су људи поверовали да смо жене. Та сирота Ала, која је сањала о Москви, Петровграду, а завршила у провинцијском позоришту у Душчатову, њена амбиција не може бити другачија од амбиције глумца, мислим мушкарца. Тако да ту није било тешко да препознате њену драму. А са чим сам се ја борио? То сам врло често говорио и са Павлом коментарисао, шта је данас драма – ако падне бомба и убије 100 ирачке деце, да ли је онда драма једне провинцијске глумице, ипак, драма? Е, ту је врло тешко кренути из те приватне позиције!

ДА АМАТЕРИЗАМ ЖИВИ У СРБИЈИ

- Веома је значајно да аматеризам живи. Моје колеге са посла су имали предрасуде пре него што сам их позвао на нашу премијеру, као - не могу да гледају аматерско позориште то им је, испод нивоа. Мени је значајно то што смо успели неке људе да доведемо у позориште и да они после одигране премијере кажу: „Уф, шта се догодило“? А, догодило се! Догодила се један искрена енергија и тако аматери приступају свом послу! Зато аматеризам треба да живи!

За Стошићем, у глумачким бравурама, не заостаје ни ДЕЈАН ГЛИГОРИЈЕВИЋ, који тумачи, такође, жену, Дијану Раскољникову.

- Играти жену у представи је, негде, био главни изазов зашто сам већ „на прву лопту“ прихватио да у овој представи радим са Павлом. Ми се годинама познајемо, ми смо из мале средине. У једном делу паланачког позоришта је живела једна идеја да се ослањамо на сопствене снаге. Када у једној паланачкој средини имате потребу да једна група храбрих људи, који желе да ствари називају правим именом, желе да разбијају табуе, и да коначно, покушају да поставе ствари на право место, онда се јави жеља да се ради са човеком који је имао прилике да професионално научи нешто и о театру и глуми и позоришту.Тако да смо ми, неколико година, имали идеју да радимо са Павлом, али не да радимо да нешто урадимо него да се уради нека права ствар. Сада када се осврнем на све то време са ове дистанце и какав смо пут прешли док смо радили ову представу, тек сада сагледавам и уобличавам ту целину. Ми ни дан-данас нисмо свесни шта смо, заправо, урадили. Почели смо да радимо без икакавих амбиција. Највећа награда нам је била што се већина нас, након вишегодишње паузе, враћа на сцену. Зашто је то важно поменути?

Видели смо у једном тренутку да у том позоришту нисмо били довољно у могућности да се размахнемо, покажемо шта умемо, желимо... Макнули смо се привремено и желели да се вратимо, баш онда када смо имали шта да кажемо.

Сматрам да смо победили што смо се вратили на сцену, што нам је редитељ Павле Јозић, што свака награда који год колега је добио је награда свих нас. Победа је у томе што, међу нама, нема трунке сујете, негативности, екипа дише једном душом и једним срцем и мени је то највећа сатисфакција.

У сат и пет минута, колико траје вечерашња представа, уживајмо у једном од најбољих остварења одиграних на паланачкој сцени посљедњих година.