Упознавање: „ПРЛИЧКОВЦИ“ У СОЦИЈАЛНО АНГАЖОВАНОЈ ПРЕДСТАВИ

veles upoznavanje

Давно је то било.

Негдје средином осамдесетих.

Чика Жарко, а тада је бројио око 80 љета, питао је нас клинце шта бисмо вољели да будемо кад одрастемо.

„Доктор“, рече Сике.

“Полицајац“, надовеза се Цоа.

Ја рекох – „Фудбалер“.

 „А ти, Зоки?“, упита најмањег међу нама Жарко.

„Ја бих волио да будем Македонац“, рече из пуних уста Зоки.

„А зашто?“, рече му чича.

„Они су добри, весели, стално пјевају и…“

„Шта и?“

„И довозе лубенице“, рече Зоки.

Дуго смо се смијали овој анегдоти.

У тој дјечијој анегдоти заиста има доста истине.

Живот ме је увјерио да се ни на једног Македонца, а дружио сам се са многим, нисам наљутио.

Управо тај ведар дух, позитивну енергију, расположење, донијели су ових дана у Требиње глумци из Македоније.

Публика, које је буквално „окупирала“ Дом младих, видјеће представу  „Дома“ Младинског драмског студија „Прличко“ из Велеса, по тексту Људмиле Разумовске, а у режији Слободанке Чичевске. Младе глумце који носе име барда глумишта Петра Прличка.

Треба ли рећи да ме је разоружала осмијехом. Не треба. То се код Македонаца и Македонки подразумјева.

„Требињска публика видјеће комад о деци која немају родитеље и дом а то је узнемиравајућа чињеница и опомена на то у каквом свету живимо. Све оно што чини данашњи свет, тера нас да упутимо искрен поглед у оно што је ова велика списатељица написала деведесетих година прошлог века у Русији. Чини се да од тада до данас свет није постао ништа више кућа а свака тежња да се она пронађе или сагради је обесмишљена егзистенцијалном кризом, ратовима и политиком. Ова прича, у којој су се наши глумци, уверена сам одлично снашли, ће, убеђена сам, наићи на одличан пријем публике. Деца, суочена са одласком одраслих, праве своју властиту имитацију живота. Те мале људе, њихове судбине, ми пратимо у нашем комаду“, каже Слободанка Чичевска.

Она истиче да се и у Велесу догађа сценарио, као из представе „Дома“ Људмиле Разумовске.

„И код нас је присутан масован одлазак родитеља за новцем широм света. Код нас то је превазишло чињеницу да је то социјално ангажован комад. То је истина. Сушта истина“, не без горчине у гласу каже Слободанка.

Нема шта, шаролика је позоришна понуда овогодишњег Фестивала фестивала. Након сјајне али и за обичну публику поприлично необичне представе глумаца из Старе Пазове, видјели смо два позоришна класика „Госпођу министарку“ и „Хасанагиницу“ глумаца из Требиња и Високог. А вечерас, видјећемо једну социјално ангажовану, представу са јаком поруком.

Почели смо са дјечијим анегдотама, са најмлађим ћемо и завршити.

Синоћ је било примјетно присуство великог броја млађих, па и оних најмлађих (од 10 до 12 година) љубитеља позоришта.

И ја сам повео двије „приколице“, двије добре другарице… Миу, мог најстаријег клинца (која се родила десетак дана послије Фестивала фестивала 2003. године) и Нађу (тек нешто млађу од Мие).

И сат времена нису трепнуле.

А вечерас на сцени глумци из Велеса, коју годину старији од њих двије.

Ипак овај Фестивал његује публику.

И има будућност.

Итекакву.

Р.М.

Фото: Јован Видаковић