Упознавање: РИМЕЈК СЈЕТОМ ОБОЈЕН

Upoznavanje_01

Температуре се у бифеу Дома младих подизала из два разлога. Метеоролошког и кладионичарског.

Треба ми гол и „Звездина“ побједа и ето „шушки“. И док се мрежа око „Напретковог“ гола плела, Жељкова дружина је завршила министарку. Нема, готово. За*би утакмицу. Идемо на рад. Ноге вуку ка „Округлом столу“ а глава код екрана. Ништа, ваљда Вијера и погоди.

Високо, Театар „Тотал“ – наши добро познати саговорници.

Височани – као и обично. Највеселији и уз „пивски“ сто!

„Добро вече господине Фаик. Како сте? Ако може пар ријечи за фестивалски Билтен“, рекох човјеку окруженом колегама из Театра „Тотал“.

Знате га – Владимир из представе „Чекајући Годоа“, био је и Ибијев отац у „Краљу Ибију“и још га добро знамо из неких ранијих представа. Е, тај. Бркица. Ма ја, тај.

Погледао ме је и замолио: “Е немој мене, свега ти. Досадио сам ја. Ево има млађих. Ево Емине. Хајд, свега ти“

Како Владимира да одбијем? Оно јест, да сам у неким млађим годинама, не бих ја „бркицу“ ни молио него бих одмах рекао –„Дену Емина да мало проћакуламо“. Али, стижу године…

Елем, Емина Карамехић, лијепа дјевојка, рекоше одличан глумац, а увјерих се прави професионалац. Без замуцкивања, јасно, гласно, одмјерено исприча нам своју верзију, односно како је она видјела „Хасанагиницу“.

„Радимо драматизацију Алије Исаковића која баш и није толико често играна. Приоритет је до сада имала Огризовићева драматизација. Ову представу смо практично радили прије неких двадесетак година, ја тада нисам ни ходала. Представа је тада побрала одличне критике. Уосталом, како и не би када су играле глумачке величине из нашег града. Ова наша представа је омаж Заиму, Гордани и Вери Музаферији, који нажалост нису више са нама. Ову Хасанагиницу дефинитивно треба видјети“ каже нам Емина.

Она истиче да су болне емоције пратиле рад на „Хасанагиници“.

„Покојна Вера је била мој учитељ глуме. И мени и мојим младим колегама. Али ипак, успјели смо да ту тугу претворимо у меланхолију. И имамо успјеха. И када добијемо награде, прво су нам пред очима ликови тих драгих људи који нису са нама“, говори Емина.

Ми смо је у разговору информисали да су чланови тадашњег Аматерског позоришта „Васо Мискин Црни“ у отвореном амбијенту тадашње Бегове куће играли њихову „Хасанагиницу“ што је читавој игри дало велике предности уз неизбјежну аутентичност атмосфере.

„Да знате, управо смо сада говорили о могућности да играмо овдје на отвореној сцени. Има ту нечег јако интересантног, али Јесенко ће свакако одлучити“, са осмјехом нам рече Емина.

Рече Емина и оде.

„Јел ово доста Муфа“, рекох.

Муфа је само, као револвераш из „шпагети вестерна“ климнуо главом, узео торбу са фото апаратом и одјездио у ноћ.

Али за мене ноћ није била завршена.

Морао сам поентирати.

„Фаик, извини, да ти захвалим. И нећу те више звати за разговор“, рекох „бркици“ са почетка текста.

„Што?“, кроз смијех ће Фаик.

„Три су разлога. Емина је цура, много је љепша од тебе и нема бркове“, одговорих.

Три „стола“ су се смијала.

И Фаик, наравно.

У међувремену, Хубач је „раздужио“ још један Округли сто, Марко је угасио расвјету, Таса покупио озвучење, руководство је већ било у дну улице.

А ја? Пред аутором текста је била још једна дуга врела ноћ. Писање текста за фестивалски Билтен и још једна кладионичарска „кукумавка“.

Да је Вијера забио гол у продужетку, сад би у џепу биле четири „стоје“.

Мало ли је на ово вријеме!

Р.М.

(Фото: Јован Видаковић)