Много је перипетија пратило јучерашњи долазак ансамбла Драмског студија ДАДА Казалишне дружине „Пинклец“ и Центра за младе Чаковец у Требиње.
И док су их сви очекивали у поподневним часовима, они се нису појављивали. Па чак ни у вечерњим.
У Требиње су дошли готово у праскозорје новог дана.
И јутрос су поранили у Дом младих.
Предвођени Давором Доклејом, режисером представе, припремали су се за вечерашње играње. А на средини сцене - огромне мердевине.
И одмах сјећање на неке давне дане. И пјесму, како би у Хрватској рекли - попевку: “Па по лојтрици гор, па по лојтрици дол…”
Такво им је јуче и било путовање. У стилу, “од граничног прелаза гор, до граничног прелаза дол….”
“Много смо се уморили јуче. Из Чаковца смо пошли око 10 сати и путовали… сада сам већ заборавила колико. Али важно је да смо дошли”, очигледно уморна али расположена за разговор је била млада глумица Ена Јагец.
“Је, али макар смо добро упознали Дубровачко приморје. Ишли смо са прелаза на прелаз”, на цијелу причу се надовезује њен колега Невен Матоша.
“Представа је рађена према мотивима романа Ми дјеца с колодвора ZОО проговара о тренутачним проблемима тинејџера у друштву које полако, али сигурно губи истинске вриједности. Друштво у којем с једне стране индустријски, технолошки и рачунални свијет узима маха и чини живот све лакшим, с друге стране друштвени, културни и здрави живот пропада. Друштво у којем заједница тинејџера своје постојање и остварење тражи у виртуалном свијету, у стварном га искривљује конзумирањем синтетских дрога и алкохола. Друштво у којем обитељ, школа, радна околина и виртуални свијет има заједнички називник – насиље”, каже Невен.
Упитан да прокоментарише да ли су се у представи дотакли, нове врсте зависности, такозване компјутерске зависности Невен позитивно одговара.
“Како да не. Уосталом, све ћете видјети вечерас”, додаје он.
У представи је важан елемент и бенд који је стално активан.
”Глазбено смо актуални, али се присјећамо и старих хитова. Биће ту и панка, рока и цајки. Дуго смо радили на представи и у Хрватској смо имали много успјеха”, додаје Ена.
И опет сјећања.
Тих осамдесетих, књига “Ми дјеца са станице ZОО” читала се са страхом, широм отворених очију. Дјеца наркомани била су табу тема у тадашњем друштву, а ликови из књиге су своје приче испричали отворено, дрско, храбро. Сви смо патили с њима и преко њихове приче закорачили у свијет пун изазова.
Да ли се данас нешто и у којој мјери промијенило?
Јесте, и то на горе!
Потписујем.
Тада је била једна станица ZОО, а данас су ЗООлошки вртови на сваком кораку!
Представу МОРАМО погледати. Ако због ничега другог, онда због поруке коју књига, али и глумци из Чаковца шаљу.
Поруке која се готово 40 година није промијенила.
Р.М.
Фото: Јован Видаковић
