Успутни сусрети: ВЕЛИМИР ИЗ ВЕЛИЧАНА

Велемир и Сања Ћук: За Малу госпојину, на малом сајму у Љубињу

Одвајкада на херцеговачком југу, самим тим и Поповом пољу, нема, кажу, љепшег периода године од овог, кад жарко љето посустаје, а у необране шачице презрелих смокава и случајно заборављене гроздове по виногорјима увлачи се меки дах ране јесени, испуњавајући душу складом и пријатношћу, а потискујући на тајанствен, посве необјашњив начин, сезонске муке, напоре и непријатности у заборав.

Јер, ево, све је опет добро док се сладер са гроздова лијепи за прсте, док се спрам пријатног сунца сребри шећер из распуклих уста црних и бијелих смокава, док се дивљи шипци налијевају јарким бојама, а повјетарац на лаким крилима доноси мирисе вријеска, жалфије и дивље метвице са сурих, наоко пустих и сивих крашких падина, па  њима купа мирна села у подножју брда.

Идила! Права, ранојесења. Вријеме кад природа, ипак, враћа пољођелцу неку надокнаду за каснопрољећне мразеве, ненадне крупе, дуге жеге, оморине и суше, за похлепу избезумљених врабаца, косовића, те друге „пернате“ и „инсектне“ авијације – за које се љетос на рубу очаја шаптало да ниједну бобу у грозду неће оставити – а на крају није тако било; дотекло је сваком за живот,  човјеку и за живот и за скромно уживање!

У, отприлике, такав панорамски оквир да се уђенути цртица о 34 – годишњем Велемиру Ћуку из Величана, села са двадесетак живих кућа, на двадесетом километру из Љубиња или на четрдесетом из Требиња, зависно с које му стране прилазите; о Велемиру, најмлађем пољопривреднику тога села – у коме је послије  Другог свјетског рата озидана прва велика школска зграда у Босни и Херцеговини, која је, стицајем потоњих миграторних и демографских кретања, сада тек остатак споменика великом поратном полету и великом надалишту! У ближој и даљој величанској околини има, наравно, још призора и појава које би да га поколебају, да му планове и наде отупе,  међутим Велемир се не да.

Велемир Ћук, смокве, вино, грожђе и ракија из Поповог поља

Вјерује у грожђе, у смокве, и како истиче стогодишњу традицију имања (газдинства), што га је наслиједио од ђеда – који се исто звао Велемир и који се исто бавио грожђем и смоквама – оним, дакле, по чему је Попово било надалеко чувено! Но, за разлику од ђеда, он је чвршће осмислио свој програм, има бољу механизацију, с производима наступа на сајмовима:

„Био сам два – три пута у Требињу, једном у Мостару, учествовао и у пољопривредној емисији Радио телевизије Србије „Знање – имање“, а трећу годину заредом наступам и на сајму у Љубињу, на Малу Госпојину, поводом Дана општине“, објашњава нам док разговарамо у хладу стогодишњих, али прилично поткресаних љубињских кестенова, гдје се ове године појавило десетак излагача. Потом нам, са супругом Сањом, показује штанд и цијене:

„Имамо грожђе стоно – 2 марке килограм, суве смокве – 10 марака килограм, црно вино „вранац“ – рефузно 4, на боце – 5 марака за литар, ракију лозовачу, имамо само у боцама на литар – по 8 марака… По овим цијенама производе можете купити и код нас у Величанима. С тим што нас требате потражити код куће, јер ми у Величанима немамо ни продају робе крај пута М6, нити евентуални киоск у ком би неко од нас двоје продавао смокве, грожђе, вино и ракију“.

У селу, гдје осим Ћукова живе људи и жене с презименима: Оро, Милић, Дерикучка, Лакић, Пендо, Иванишевић, Цимирот, Јовановић… лако ћете их наћи. Само питајте ко су вам овдје најмлађи становници – и сви ће вас упутити на Велемира и Сању! Двоје младих људи који у свом винограду, у пољу, на хектару површине, узгајају стоне сорте: кардинал, мускат хамбург, афус али и винске: вранац, мерло, прокупац и смедеревку.

Недалеко од куће имају врло квалитетне смокве, свјеже плодове нуде у сезони по 4, суве – током цијеле године – по 10 марака за килограм!

Ћукови су једна од свега десетак породица дуж цијелог Поповог поља која продаје суве смокве! И који знају стару истину о њима: они који су их једном куповали, доћи ће опет, и то на кућни праг!

Између осталог и зато Велемир и Сања вјерују да у Величанима за њих има будућности… И ове их слике нове и благе ране јесени у том увјерењу учвршћују.

Жарко Јањић/Глас Требиња

Фото: Жарко Јањић