Играју:

Александар Саша СТОШИЋ – Ала Ивановна

Дејан ГЛИГОРИЈЕВИЋ – Дијана Раскољникова

Марија ЈОЗИЋ – Нона Дубовицка

Радоје ЂУРЂЕВИЋ – Фјодор Иљич

Слађан СТАНИЋ – Василиј Всеволдович

Јован СТОЈАНОВИЋ - комшија

Вук МИЛАНОВИЋ - комшија

Ана КАРАПАНЏИЋ ВУКОВИЋ - комшиница

Дијана ВЛАЈИЋ - комшиница

Сања ДОЈЧИНОВИЋ – комшиница

Стефан ЛАЗАРЕВИЋ - комшија

Калитехнис:

Саша СРДИЋ

Александра ЧЕКАНАЦ ВРЦАКОВСКА

Катарина АЛЕКСИЋ

Мајстор тона: Владица ТАНАСИЈЕВИЋ

Мајстор светла и израда декора: Предраг ЈОКИЋ

Асистент редитеља: Јордана АВРАМОВИЋ

Инспицијент и реквизитер: Биљана ПЕТРОВИЋ ТОШИЋ

О ПРЕДСТАВИ

РЕЧ НА ПРВИ ПОГЛЕД: С ТУЂИМ ЛИКОМ У СВОМ ОГЛЕДАЛУ

(Николај Кољада: Кокошка; режија: Павле Јозић; Градско позориште Смедеревска Паланка)

На самом почетку, погледом на позорницу и током ослушкивања првог „квоцања“ у свему, а тек у љубомори тако моћне (и само име јој то предочава) Але Ивановне (- Ко- ко-ко-ко; ко-ко-ко; устај кокошко. Ти инжењерко људских душа и туђих мужева...), захваљујући маштовитој, показаће се и веома функционалној сценографији, јавља се готово наглас изговорена слутања, или је то тако добром ликовношћу пробуђена нада: - Права позоришна представа! Нада с предлошком у оном што нам је и до сада било знано захваљујући креацијама које су на Републички фестивал аматерских позоришта Србије у Кули стизале са сцене Градског позоришта из Смедеревске Паланке („Заточеници из Алтоне“, „Максим Црнојевић“, „Краљ Иби“, „Сумњиво лице“, а у новије време и награђиване представе „Жак или покорност“, „Тетовиране душе“ и „Атентат“).

Поставком „Кокошке“, најпре радикалније оствареном адаптацијом овог Кољадиног готово култног дела, сценографијом, избором музике, бригом о костимима, млади драматург и редитељ Павле Јозић успео је да нам обелодани/предочи и нешто више не само не само када је реч о могућностима које за глумцима нуди овај мелодрамски комад са причом у маниру „све округло па на ћоше“, него и о самосвопјности свог редитељског концепта. Сценска прича, час мелодрама, час, макар и фрагментом/цитатом из неке друге представе, чиста драма, али тако уверљива сценска прича о позоришним људима какви они све могу бити посвећујући се више своме детиње-наивном сну о успеху и о срећи него оном суштинском. До крајности болном и непревазиђеном у себи самима. Више туђим животима које играју (читај: живе) на сцени у жудњи да игром у свему и што је могуће боље удовоље тим „мистичним“ бићима који их прате очима из позоришне таме. Са лицем увек неког другог, а никад стварно својим лицем, оним које је без шминке. Лицем које је уствари маска од свих најсавршенија, по захтеву пресне јаве, ваља им преживети од једне до друге, а увек неизвесне игре за хлеб. Игре за своје место у животима позоришних воајера, који и не маре за њихов стварни живот, живот иза кулиса.

Иако се пред нама остварује „само једна“ у низу проба будуће представе која ће се, сазнајемо при њеном крају, звати „Кокошка“, ову креацију аматера из Смедеревске Паланке доживљавамо као стварни живот позоришних бића. Живот који је највећим делом доиста сав на позорници а само је привид од живота који се сценском магијом постварује под светлошћу рефлектора, под само привидно плавим (сценографским) небом, а она жута светлост иза једног јединог (сценског) прозора ваљда је сунце. Њихов, глумачки живот, и сами то казују крајем своје приче о себи, један и једини живот који им је од Бога дат, за разлику од позоришне представе, нема репризе,  испуњен је туђим животима, остварују га ангажманом/игром у делима које својим именом/идентитетом потписује неко други. Чехов, например, или Достојевски, Булгаков, поменимо само писце именима својих главних „јунака“, Ала Ивановна (Александар Саша Стошић), Дијана Раскољникова (Дејан Глигоријевић), Нона Дубовицка (Марија Јозић), Фјодор Иљич (Радоје Ђурђевић), Василиј Всеволдович (Слађан Станић), алудира Николај Кољада. Сјајан, добро уигран глумачки ансамбл предвођен тандемом Стошић - Глигоријевић, у нимало лаким, али и захвалним улогама травестита- времешних глумица (Але и Дијане) које се боре за своје место и на сцени и на округлој (као да је арена, као да је вртешка) постељи главног позоришног редитеља Фјодора Иљича (Радоје Ђурђевић). Прецизност и доследност у тумачњу ових, до крајности комплексних, превејаних, свим мастима премазаних ликова. Речи похвале достојни: Марија Јозић (Нона Дубовицка, и Слађан Станић (Василиј Всеволдович).  Сценом представа о раду на представи, у којој би, као и у животима изван/мимо сцене, свако да буде и лепши, и јачи, да има моћ над другим, над оним до кога му је стало, да га укроти, да га има само за себе, а у тренуцима предаха реч незгасле наде под плавим, лепршавим сценским сводом: - Видећемо ми још небо у драгом камену!

„Кокошка“ – још једна представа за незаборав са сцене посвећеника Талијине уметности у Смедеревској Паланци.

Давид КЕЦМАН ДАКО (*текст  је објављен у Билтену 60. републичког Фестивала аматерског позоришта у Кули)

Позоришна критика „МИ СМО СЛОБОДНИ ЉУДИ!“

(Градско позориште Културног центра у Смедеревској Паланци: Николај Кољада, Кокошка, адаптација и режија Павле Јозић; премијера 23. марта 2018.)

Из собе радничког хотела, у којој борави млада глумица Нона, чује се жестока канонада гласова. Рани су јутарњи сати, и други станари хотела гласно негодују, не наслућујући да је у соби из које долази бука на делу театрална рапсправа познатих провинцијских глумаца. Један од протагониста овог театра уживо, одговарајући на псовке и претње суседа, између осталог каже: „ми смо слободни људи“ (у неким преводима: „шта нам је воља, то и радимо“). Ова реченица израња из мноштва гласова који у истом часу допиру са сцене, и зато је, на први поглед, само узгредна дисонанца свеопштег сагласја неразмрсиве буке. Николај Кољада, међутим, у овој успутној реплици указује на један од путева ка разумевању необичног и слојевитог комада „Кокошка“, приче о провинцијским глумцима, који се затичу у трагикомичној игри такозваног обичног живота.

Да ли су протагонистри овог „реалног“ заплета, који осликава Кољада, уистину слободни? Да ли доиста раде шта им је воља? Или су координате које одређују њихов положај и кретање унапред постављене, па они, у ствари, ма колико желели, не могу да прекораче рампу, да постану живи, да изађу из додељене им улоге?

Николај Кољада, као савремени трагички песник, у својим делима предочава  социјалну промену која се, не много поетски, учено и колоквијално назива – транзицијом. Представљајући нам Русију у време када умире један тоталитаризам, чији друштвени сценослед постаје неуверљив и досадан, Кољада показује како ни ново доба не доноси обећану слободу; у том смислу, протагонисти његових дела (посебно „Кокошке“ и комада „Мурлин Мунро“), и даље су само ликови, а не личности, носиоци улога у однекуд испостављеном заплету, који одређује њихове реплике и мизансцен. Набацујући ове теме суптилно и ненаметљиво, из Кољадиних текстова на послетку се помаља питање: није ли сваки кутак овога света једна провинција, односно постоји ли под капом небеском место где ће повик „ми смо слободни људи“ бити аутентична потврда неспутаности правилима приче и потребама фабуле.

Адаптирајући „Кокошку“, редитељ Павле Јозић није пренаглашавао овај поетско-филозофски слој Кољадиног текста. Следећи интенције аутора, Јозић је тамне тонове оставио у позадини, док је првом плану комичност заплета. Истовремено, редитељ карикатурално представља карактере, чему свакако доприноси оригинална подела, у којој двојица глумаца играју две главне женске роле, глумице Алу и Дијану. Трагички слој искрсава тек на моменте, да би убрзо изнова био затрпан комедијом, говорећи нам, у пола тона и готово нечујно  –  да је немогућност актера овог комада да буду аутентично трагични и тужни (а не тек само театрални), оно што надилази сваку тугу и трагедију.

Квалитет  режије огледа се у томе што у оваквој постави нема исклизнућа, нити кокетирања са публиком. Комични пасажи звуче као позоришне роле, у којима препознајемо шмирање, глуматање, потребу за пренаглашавањем, чиме се истиче поменути позадински лајт-мотив Кољадиног текста.

Савладан је и занатски изазов: иако се радња одвија у једном једином чину, редитељске ампитуде ову монолитну сцену, без много светлосних ефеката, чине визуелено разноврсном, живом и динамичном.

После вишегодишње паузе, на сцени је поново Саша Стошић, бољи него икада. Тумачећи лик глумице Але, Стошић, који је на позорници од првог до последњег минута представе, духовито, на моменте фуриозно, а сасвим у духу Јозићевог читања Кољаде, игра физички и ментално изузетно захтевну улогу – чудесно постојано, као првак неке велике професионалне сцене. За Стошићем нимало не заостаје Дејан Глигоријевић, такође у женској улози, чија је Дијана, иако карикатура, више него уверљив женски лик, обогаћен микромизансценом који може да одигра само истински талентован глумац. Ова је представа вратила на сцену и надарену Марију Јозић, једину глумицу у ансамблу, која прави успешан контрапункт квазиженствености Аве и Дијане, остајући у истом театралном миљеу који поставља Кољада. Њена интерпретација младе Ноне је сигурна и зрела, са фином мером, између комедије и пататике. Радоје Ђурђевић и Слађан Станић, стандардно добри, заокружују ударну петорку комада, чијој позоришној раскоши доприносе и глумци из позадине, радници-станари: Јован Стојановић, Вук Милановић, Ана Карапанџић Вуковић, Дијана Влајић и Сања Дојчиновић.

Одлична маска, чија је недореченост у функцији осликавања „привида реалности“,  оригиналне фризуре и костими, функционалан декор и адекватна музичка кулиса, ову представу чине једним од најбољих остварења одиграног на паланачкој сцени током последњих неколико година. А оно што посебно импонује је чињеница да представа „Кокошка“ потврђује како је, за разлику од позоришта у Дошчатову, у коме се одиграва Кољадина трагикомедија, у Паланци, после много покушаја, коначно оформљен млад и свеж ансамбл, који ће убудуће бити носилац ударног репертоара Градског позоришта.

Свеједно да ли смо из позоришта изашли насмејани или дубоко замишљени, весели или резигнирани, „Кокошка“ Николаја Кољаде, у адаптацији и режији Павла Јозића је, свакако – значајан театарски догађај, представа која публику позива да ја одгледа више пута.

Владимир Ђурђевић (*текст је објављен 24. марта 2018. године, на порталу „Недељник“)

 Награде за ансамбл представе „Кокошка” на 60. РФАПС у Кули:

-  награда за сценографију Павлу Јозићу за сценографију у представи „Кокошка“ Николаја Кољаде, у режији Павла Јозића и извођењу Градског позоришта Смедеревске Паланке;

- награда за сценску маску, шминку и фризуре Саши Срдићу, Александри Цеканац Врцаковској и Катарини Алексић, за представу „Кокошка“, извођењу Градског позоришта Смедеревске Паланке;

- награда за епизодну улогу Радоју Ђорђевићу, за улогу Фјодора Илича, у представи „Кокошка“, у извођењу Градског позоришта Смедеревска Паланка;

-  награда за најбољу главну улогу Александру Саши Стошићу, за улогу Але Ивановне, у представи „Кокошка“, у извођењу Градског позоришта Смедеревска Паланка;

-  награда за најбољу режију Павлу Јозићу за режију представе „Кокошка“, Николаја Кољаде и извођењу Градског позоришта из Смедеревске Паланке;

- награда за освојено прво место и Златна плакета представи „Кокошка“ Николаја Кољаде, у режији Павла Јозића, у извођењу Градског позоришта из Смедеревске Паланке.

Друге награде:

Фестивал аматерских позоришта  у Лозници:

Дејан Глигоријевић , глумац вечери такмичарског програма (Дијана Раскољникова)

Александар Стошић , најбољи глумац Фестивала (Ала Ивановна)

Фестивал позоришних аматера у Плажану:

Слађан Станић, награда за најбољу епизодну улогу Фестивала (Василиј Всеволдович Костров)

О РЕДИТЕЉУ

ПАВЛЕ ЈОЗИЋ је рођен 1988. године у Смедеревској Паланци, где је завршио основну и средњу школу. Активни члан ансамбла локалног позоришта је од 1995. године (Бертолт Брехт, „Шта је урадио Мика Хитац звани нож, како је долијао и да ли је љубав на крају победила“ – ориг. „Опера за три гроша“; режија: Мирослав Јозић). Посвећен је позоришту и током школовања у Паланачкој гимназији, где са ансамблом Драмског студија бележи запажене резултате. На одсеку за драматургију, Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци, 2011. године стиче звање дипломираног драмског и аудио-визуелног уметника.

Током кратког аматерског и професионалног професионалног ангажмана, режирао је и стручно суделовао на двадесетак пројеката у Смедеревској Паланци, Смедереву, Великој Плани, Тузли, Бањој Луци, Требињу...

Оснивач је ансамбла „Сцена Лутка“ при позоришту у Смед. Паланци. Управник је позоришта у Смед. Паланци.

Реализоване су му две минијатуре у драмском програму Радио Београда. Пише и објављује. Члан је Председништва Удружења драмских писаца Србије.

О ПОЗОРИШТУ

Позоришни аматеризам у Паланци датира од почетка двадесетог века. Године 1905. изведена је представа „Јазавац пред судом“ и то је догађај који слови као почетак позоришног аматеризма у Паланци. Позориште је добитник многих друштвених признања и награда: три Вукове награде, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, три Октобарске награде града Смедеревске Паланке...

Паланка је била и дугогодишњи домаћин, а позориште организатор Фестивала драмских аматера Југославије, Фестивала драмских аматера Србије, Фестивала нових театарских форми аматера Србије. Од пре десет година, Градско позориште Паланка је организатор Фестивала драмског стваралаштва деце Враголасте позориштарије, а од ове године и Драмског меморијала у част Милану  Ђурђевићу Ђурђу, некадашњем глумцу и управнику паланачког позоришта.

Годишњи програм Градског позоришта обавља се кроз рад дечијег, луткарског, омладинског и сениорског ансамбла. Сваки од њих у току године реализује најмање по једну нову представу.  Паланачко позориште чест је учесник Фестивала аматерских позоришта Србије у Кули, а посебно запажене биле су представе „Заточеници из Алтоне“, Жан-Пол Сартра, у режији Јована Булајића, „Максим Црнојевић“, такође у Булајићевој режији, „Краљ Иби“, и „Сумњиво лице“, у режији Велимира Митровића, а у новије време награду у Кули освојила је и омладинска представа „Жак или покорност“ (Е. Јонеско), у режији Мирослава Јозића и „Тетовиране душе“ (Г. Стефановски) у режији ФуадаТабучића.

Омладинска сцена позоришта окупља известан број младих људи који се занимају за позоришни аматеризам и такође успешно функционише. Запаженим остварењима и бројним наградама на фестивалима омладинских представа у Белој Паланци, Јагодини, Лесковцу... позоришни живот у Паланци  обогатио је управо овај ансамбл.

Дечија сцена постоји већ дуги низ година и њено функционисање, поред такмичења, награда на фестивалима, увек прате нови, талентовани, млади нараштаји, вечито жељни праве, истинске, чисте позоришне игре и маште.

Године 2017. оформљен је луткарски ансамбл – Сцена Лутка, са циљем да привуче најмлађе гледаоце и приближи им лепоте луткарског позоришта. И овај ансамбл може се похвалити двема премијерама, а у плану је и трећа.

Установа културни центар Смедеревска Паланка