Вечерас игра: ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ ТРЕБИЊЕ

ВЕЧЕРАС ИГРА

Културни центар, 20:30

ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ ТРЕБИЊЕ

Љубомир Ђурковић

ПИСАЦ ПОРОДИЧНЕ ИСТОРИЈЕ

Режија: Слободан Маруновић

Играју:

Дарко Куртовић/Стеван Милошић

Жељко Милошевић/Блажо Милошић

Весна Ђурић/Јованка Милошић

Игор Сврлдин/Слободан Милошић

Марко Ковач/Лазар Милошић

Митар Милићевић/Мирко Милошић

Јефимија От/Дања Милошић

Давид Попадић/Никола Милошић

Милена Бокун/Милева Кокотовић

Асистент режије:  Жељко Милошевић

Костим и сцена: Милица Јеремић & Слободан Маруновић

Музика: Бобо Вучур

Лектор: Олгица Цице

Визуелни идентитет: Јован Видаковић

Инспицијент: Милица Јеремић

Тон и свјетло: Огњен Грубач

 

О ПРЕДСТАВИ:

Драмски текст Љубомира Ђурковића „Писац породичне историје“ је трагична фарса у десет слика која говори на хуморан и универзалан начин о обезличењу које су наметнули ратни и послијератни догађаји у којима је брат дигао руку на брата и чије посљедице више не могу надокнадити ни славни преци, ни медаље, ни алкохол.

То је драма о распаду породице у којој дјеци трну зуби због родитељских гријехова. То је прича о маргиналцима који страсно желе да узлете, али сваки такав покушај бива још дубљи и још трагичнији пад, изражен кроз контраст између традиционалних вриједносних норми, које повремено одјекну кроз новокомпоновани десетерачки сан, и онога што је стварни живот: немаштина, шверц италијанском бофл робом, нежељена трудноћа, криминал.

Сви ликови у овој представи носе свој аутентичан знак, бреме неприлагођености свијету који је немилосрдан према обичајним, фолклором обојеним илузијама. Они као да лебде у вакууму празног хода националних историја ових простора.

О РЕДИТЕЉУ:

Слободан Маруновић – глумац Црногорског народног позоришта, рођен је 4. јула 1957. године у Мојковцу, Црна Гора. Основну школу и гимназију завршио је у Даниловграду а српско-хрватски језик и књижевност студирао у Никшићу и Београду. У матичном позоришту, на Барском љетопису, Граду театру, Краљевском позористу „Зетски дом“, Никшићком позоришту, на филму и телевизији остварио близу сто улога. Са својим представама гостовао на сценама широм свијета (Париз, Рим, Брисел, Лондон, Цирих, Беч, Штутгарт, Луксембург, Москва, Таскент, Кастрома, Њујорк, Чикаго, Лос Анђелес, Сан Франциско, Детроит, Торонто, Монтреал, Мелбурн, Сиднеј, Бризбејн, итд…).

Монодраму „Потоња ура Његошева“, која је премијерно изведена 19. мај 1988. године у ЦНП одиграо преко 1.500 пута. Са студентским,алтернативним и ад хок групама, режирао преко 20 представа. Добитник је више друштвених и струковних награда и признања.

 

О ПОЗОРИШТУ:

Требиње има богату позоришну традицију. У једном историјском моменту, тачније педесетих година XX вијека, ту је дјеловало и професионално Народно позориште.

Позоришно стваралаштво, са редовним радом, наставља се под окриљем КУД-а „Васо Мискин Црни“ све до 1992. године. У овом периоду, тадашњи требињски аматери, Момо Бркић, а нешто касније и Наташа Нинковић, доносе Требињу најзначајније награде тог времена, Златне маске за глумачка остварења, добијене на Савезном фестивалу драмских аматера Југославије.

Занимљиво је поменути да се у другој половини осамдесетих година, на извјестан начин ствара и дешава требињски култ позоришта. Интезивира се позоришни живот града. Значајно се умножава продукција, а поред позоришта при КУД-у В. Мискин, интезивно дјелују независне трупе Риноцервус и Вирус, окупљајући велики број ентузијаста и постављајући значајан број драмских дијела. Играју се представе најразличитих жанрова, приређују разноврсни, у то вријеме називани колажни програми, као и програми поетског и невербалног театра, музичко сценски перформанси, поетски матинеи… Док се представе, перформанси уопште програми изводе, поред Дома културе и Дома омладине, у галерији Веритас, башти ресторана Бежиград, Беговој кући, градском парку, купалишту Бање и другим просторима.

Ни са несрећним догађајима деведесетих година није у потпуности утихнуо глас позоришта у Требињу. У тим, ратним годинама, активно ради позоришна трупа“ Позориште Слово“, а у складу са могућностима организују се и гостовања.

„Слово“ ствара и у поратним годинама, а у стваралаштву им се придружује Културна сцену Мале ствари која почетком XXИ вијека и постепеним гашењем „Позоришта Слово“, у периоду до формирања Градског позоришта, потпуно преузима и веома успјешно дјелује остварујући до тада највеће и најзначајне успјехе требињског аматерског позоришног стваралаштва.

Резултат њиховог рада нарочито се огледа у представи Дон Кихот (Михаил Булгаков), у режији Мирослава Трифуновића, која уз четири награде осваја и Златну маску за најбољу представу 2007. године на Фестивалу Фестивала (насљедник Фестивала драмских аматера Југославије), као и до тада првој побједи неког требињског позоришта на БиХ фестивалу ФЕДРА, 2008. године, са представом Ухо, око, образ, тртица… (Муза Павлова), у режији Жељка Милошевића.

Градско позориште Требиње је основано 2009. године при ЈУ Центру за информисање и културу, а од 2013. године дјелује у оквиру ЈУ Културни центар Требиње.

Градско позориште Требиње, с обзиром на кратак вијек постојања под овим именом, добитник је више престижних награда међу којима су и побједничке награде на републичким и регионалним аматерским фестивалима. Најзначајнији успјех, када су награде у питању, остварен је са представом Шева или славуј (Ефраим Кишон) у режији Жељка Милошевића, која је освојила пет Златних маски, а овјенчала се и оном најзначајнијом, Златном маском за најбољу представу у цјелини 2009. године, на Фестивалу Фестивала.

Од 2014. године, на темељима богате историје и нових искустава, те великог ентузијазма, поред аматерске, Градско позориште ствара и организационо сазријева па се поред аматерске настоји развијати и професионалну сцену. У том правцу и циљу развоја и постепеног устоличења професионалне сцене, коју Требиње сигурно заслужује, од 2014. године до данас у продукцији Градског позоришта реализована су четири професионална позоришна пројекта, а надамо се ускоро и новим подухватима.

Свакако, Градско позориште не одустаје и даље ће поклањати велику пажњу и његовати и драмски аматеризам као полазишну основу рада и стваралаштва.