Вечерас игра: ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ ТРЕБИЊЕ

Играју:

Весна ЂУРИЋ – Соланж

Дарко КУРТОВИЋ – Жан

Јефимија ОТ – Газдарица

Костим, сцена и шминка: Милица Јеремић

Аутор музике: Божидар Бобо Вучур

Монтажа звука: Зоран Бегенишић

Израда костима: „Стар“ с.п. Требиње

Сценска дорада декора: Драган Милићевић

Визеуелни идентитет: Јован Видаковић

Техничка подршка: Митар Милићевић

Трајање представе: 75 минута

Представа има ознаку „Родитељска пажња 15+“

О ПРЕДСТАВИ

Жан Жене своје стваралаштво започиње као авангардни писац, али данас његово стваралаштво, а тиме и комад „Слушкиње“ можемо посматрати као неокласицистички комад у коме, као и у његовом свеукупном стваралаштву, убица и жртва прожимају мисаону структуру драматургије.

Ексцентризам данас живи у различитим и најневјероватнијим облицима, у нашој свакодневици, у нестварној симбиози подтекста и радње, као нешто што би се могло „стандардизовати“, „патентирати“, „брендирати“ у својеврсну норму контекста живљења савременог човјека.

Одсјецање главе у ТВ програмима, грађански ратови и терористички напади, ратови, улични обрачуни, немилосрдност поступака у тежњи за материјалним – слике зла - наша су свакодневница.

Зло је присутно на сваком кораку и у нашем микро свијету, због услова у којима се налазимо, распада друштва, због непостојања чврстих и објективних мјера на релацији награда – казна, због опште девалвације мјере вриједности. Чини се да живимо у идеалној ситуацији за развој зла у човеку, јер смо незадовољни својом ситуацијом, а као кључна одлика зла данас и овдје намеће се егоизам. Зло, при том, има снагу да се мултипликује, нараста, а ми као да желимо да га хранимо одсуством емпатије, присуством предрасуда, непостојањем здраве комуникације, свеприсутношћу  парадоксалних и двоструких стандарда.

Чак и наша, људска жеља за признањем у раду, науци, политици, умјетности... не доводи нужно до добрих међуљудских односа. Напротив: „Људи су спремни за углед, поштовање и осјећај припадања учинити зло“, кажу научници.

Због свега наведеног, питамо се, налази ли се, у крајњој линији, сјеме насиља, зла у свима нама? Вјерујемо да да, и да се о њему треба говорити.

„Слушкиње“ Жана Женеа, у нашој инсценацији под називом „Слуге“, су прича о чежњи да се буде неко други, да се по сваку цијену превазиђу окови сопствене егзистенције, идентитета, социјалног статуса. То је и прича о неморалу, блуду, а уједно и прича о дисфункционалним породичним односима, о хладноћи срца и празнини душе обманутим да постоји права срећа и испуњење живота, негдје иза златних врата до којих се „мора“ доћи.

О ПОЗОРИШТУ

Требиње има богату позоришну традицију. У једном историјском моменту, тачније педесетих година XX вијека, ту је дјеловало и професионално Народно позориште.

Позоришно стваралаштво, са редовним радом, наставља се под окриљем КУД-а “Васо Мискин Црни” све до 1992. године. У овом периоду, тадашњи требињски аматери, Момо Бркић, а нешто касније и Наташа Нинковић, доносе Требињу најзначајније награде тог времена, Златне маске за глумачка остварења, добијене на Савезном фестивалу драмских аматера Југославије.

Занимљиво је поменути да се у другој половини осамдесетих година, на извјестан начин ствара и дешава требињски култ позоришта. Интезивира се позоришни живот града. Значајно се умножава продукција, а поред позоришта при КУД-у “Васо Мискин Црни”, интезивно дјелују независне трупе “Риноцервус” и “Вирус”, окупљајући велики број ентузијаста и постављајући значајан број драмских дијела. Играју се представе најразличитих жанрова, приређују разноврсни, у то вријеме називани колажни програми, као и програми поетског и невербалног театра, музичко сценски перформанси, поетски матинеи… Док се представе, перформанси уопште програми изводе, поред Дома културе и Дома омладине, у галерији Веритас, башти ресторана Бежиград, Беговој кући, градском парку, купалишту Бање и другим просторима.

Ни са несрећним догађајима деведесетих година није у потпуности утихнуо глас позоришта у Требињу. У тим, ратним годинама, активно ради позоришна трупа “Позориште Слово“, а у складу са могућностима организују се и гостовања.

“Слово” ствара и у поратним годинама, а у стваралаштву им се придружује “Културна сцену Мале ствари”, која почетком XXI вијека и постепеним гашењем “Позоришта Слово”, у периоду до формирања Градског позоришта, потпуно преузима и веома успјешно дјелује остварујући до тада највеће и најзначајне успјехе требињског аматерског позоришног стваралаштва.

Резултат њиховог рада нарочито се огледа у представи „Дон Кихот“ (Михаил Булгаков), у режији Мирослава Трифуновића, која уз четири награде осваја и Златну маску за најбољу представу 2007. године на Фестивалу Фестивала (насљедник Фестивала драмских аматера Југославије), као и до тада првој побједи неког требињског позоришта на БиХ фестивалу ФЕДРА, 2008. године, са представом „Ухо, око, образ, тртица…“ (Муза Павлова), у режији Жељка Милошевића.

Градско позориште Требиње је основано 2009. године при ЈУ Центру за информисање и културу, а од 2013. године дјелује у оквиру ЈУ Културни центар Требиње.

Градско позориште Требиње, с обзиром на кратак вијек постојања под овим именом, добитник је више престижних награда, међу којима су и побједничке награде на републичким и регионалним аматерским фестивалима. Најзначајнији успјех, када су награде у питању, остварен је са представом „Шева или славуј“ (Ефраим Кишон) у режији Жељка Милошевића, која је освојила пет Златних маски, а овјенчала се и оном најзначајнијом, Златном маском за најбољу представу у цјелини 2009. године, на Фестивалу Фестивала.

Од 2014. године, на темељима богате историје и нових искустава, те великог ентузијазма, поред аматерске, Градско позориште ствара и организационо сазријева па се поред аматерске настоји развијати и професионалну сцену. У том правцу и циљу развоја и постепеног устоличења професионалне сцене, коју Требиње сигурно заслужује, од 2014. године до данас у продукцији Градског позоришта реализована су четири професионална позоришна пројекта, а надамо се ускоро и новим подухватима.

Свакако, Градско позориште не одустаје те и даље велику пажњу поклања и његује драмски аматеризам, као полазишну основу рада и стваралаштва, а то потврђују резултати остварени у прошлој години на фестивалу ФЕДРА: Најбоља представа, најбоља режија, глумица, епизодна и дебитантска улога; те по двије награде – Златне маске на 60. Фестивалу фестивала, односно награде „Раша Плаовић“ на 10. REPASSAGE фестивалу, оба пута за најбољег глумца и глумицу.

О РЕДИТЕЉУ

ЖЕЉКО МИЛОШЕВИЋ (Требиње, 15. мај 1965.) Дипломирани комуниколог.

Студирао журналистику на сарајевском универзитету до 1992. године, те општу књижевност и театрологију на Филозофском факултету универзитета у И. Сарајеву.

Добитник међународне награде за допринос развоју драмског одгоја у БиХ  “Грозданин кикот” за 2016. годину.

До сада је режирао 26 представа по текстовима Нушића, Стефановског, Ромчевића, Б. Србљановић, Борхеса, Булгакова, Јонеска, Кољаде, Музе Павлове, Мрожека, Марка Камелотија, Ефраима Кишона и других, те 19 представа за дјецу.

Радио је и као асистент режије са редитељима: Димитријем Јовановићем, Мирославом Трифуновићем, Сашом Латиновић, Сашом Волићем и Филипом Гајићем.

Као актер на сцени иза себе има готово 40 премијера, а играо је и неколико мањих улога у ТВ и филмским остварењима.

Идејни је творац, сценариста и водитељ ТВ серијала “Херцологија” и ТВ квиза “Галиот”, те више радио емисија.

Селектовао, био члан и предсједавао у више састава жирија позоришних фестивала аматерског и професионалног нивоа.

Добитник више награда на домаћим и међународним фестивалима, како за глумачка тако и за редитељска, драматуршка и сценографска остварења.

Аутор је седам драма, од чега пет за дјецу; три су објављене у књизи “Њежни снови” у издању “Задужбина Петар Кочић” Бања Лука- Београд, а поезија му је објављивана у више листова и часописа, док су неке пјесме превођене на македонски, словеначки и албански језик.

Оснивач је Културне сцене “Мале ствари” у оквиру које 2006. покреће и интердисциплинарни фест Дани Малих ствари, фестивал професионалног позоришног стваралаштва малих форми/малих сцена.

Такође, суоснивач је једне од првих независних културних сцена БиХ Алтернативе “Rhinocervus”, 1986. године. Ова сцена је окупљала више од 50 младих стваралаца из различитих области умјетничког израза и интезивно је дјеловала до 1990. године.

Ради у ЈУ Културни центар Требиње као управник Градског позоришта Требиње.

ЖАН ЖЕНЕ

Жан Жене је био истакнути и контроверзни француски писац, есејиста, драматичар, пјесник и политички активиста. Његов живот може да се подели на три дела. У првом је био скитница и лопов, у другом се бавио писањем, а у трећем борбом за права угрожених људи широм света.

Он је засигурно једна од најзанимљивијих личности француске и свјетске књижевности XX вијека. Рођен је у Паризу 1910. године. Мајка му је била спремачица по кућама и оставила је малог Женеа у једном дому за нежељену дјецу кад му је било само осам мјесеци. Одбачено дијете је тек у осмој години збринуто у једном селу у унутрашњости Француске. Жене је био даровит ученик, заљубљеник у књижевности и, повремено, лопов. Као петнаестогодишњак је доспио у једну казнено-поправну колонију и у њој остао три године. Као осамнаестогодишњак је приступио Легији странаца, али убрзо је дезертирао и отпочео једногодишње лутање по Европи, с привременим заустављањем у Тангеру, Барселони, Марсеју, Бресту, Анверсу, Напуљу, Риму, Ужичкој Пожеги, Београду...

Путује као луталица и ситни лопов, због чега често доспјева у затворе. Тако у Ужичкој Пожеги проводи мјесец дана у “кућном притвору”, а у Београду га хапсе, протјерују и шаљу у затворском вагону у Сушак, до италијанске границе. Воз на путовању по тадашњој Југославији застаје код сваког затвора крај пруге, па Жене у сваком од њих проводи по два-три дана. Ово путешествије из 1936/37, укључујући и југословенску епизоду, описаће касније у чувеном роману Дневник лопова.

Године 1937. враћа се у Париз, гдје га убрзо хапсе, овога пута због крађе књига по књижарама (крађа књига је била његово често злодјело). Жене тако доспјева у тамницу у Френу, и ту почиње своју списатељску каријеру.

Прво дјело које је у затвору написао била је поема “Осуђеник на смрт”. Излази из затвора, краде у једној књижари Прустов роман “У сјенци дјевојака у цвету”, и поново доспјева у затвор у коме пише чувени роман “Богородица од Цвијећа”. Убрзо по његовом објављивању 1943. Жене постаје славан. Жан Кокто је одушевљен његовим романескним првјенцем, у коме се Жене на дотад невиђен начин поигравао формом, језиком и садржајем, експлицитно приказујући хомосексуалност и насиље и раскринкавајући морално лицемерје друштва, и узима га у заштиту. Након објављивања романа “Чудо руже” (1946) и “Дневник лопова” (1949), међу његове поштоваоце уписују се Пикасо и Сартр, затим Дерида, Фуко, Дејвид Боуви и многи други, и Жене с временом стиче култни статус.

Након литерарног успјеха више се није враћао у затвор, али је зато од шездесетих година до краја живота био политички веома ангажован – поред осталог, подржавао је Палестинце, Црне пантере, Црвене бригаде и групу Бадер–Мајнхоф.

Умро је 1986. године.