Вечерас игра: КУЛТУРНИ ЦЕНТАР КУЛА

ЛИЦА:

Жутилов, бивши некада нотарош

ЗОРАН РАДУЛОВИЋ

Нанчика, његова супруга

ДРАГИЦА ЈОТАНОВИЋ

Милчика, њихова ћерка

ЕДИТА ЛИКО

Шандор Лепршић, млади стиходеља

СЛОБОДАН НОГАВИЦА

Госпођа Зеленићка, његова ујна

МИЉАНА НИНИЋ

Шербулић, банкротни трговац

КАМЕНКО БЕРТИЋ

Смрдић

БРАНИСЛАВ УНГИНОВИЋ

Гавриловић

СЕКУЛЕ АНЂЕЛИЋ

Нађ Пал

СТРАХИЊА ШЋЕКИЋ

(Трајање 90 мин.)

сценографија, избор костима, избор музике

ДРАГАН ОСТОЈИЋ

музика

Western Traditional

дизајн светла, израда декора, светло мајстор

ПЕРИЦА САМАЦ

израда костима, гардаробер, реквизитер

ЗОРА ЈОВОВИЋ

тон

СВЕТЛАНА МИЛЕТИЋ

сценска маска

МИЛАН ВУЈИЋ

шминка

СНЕЖАНА ДАВИДОВИЋ

дизајн плаката и афише

КАМЕНКО БЕРТИЋ

О РЕДИТЕЉУ, онолико колико треба…

Драган Остојић, глумац и редитељ

Рођен 4.7.1961. у Новим Козарцима, а у Народном позоришту Кикинда је од 1983. године.

Значајније улоге: Иларион Руварац (Је ли било кнежеве вечере?), Мек Дејвис (Настојник), Алфред Ил (Посета старе даме), Хансвурст (Каролина Нојбер)…

Добитник је награде за најбољу мушку улогу на Јоаким Интер-фесту, награде “Никола Милић” за најбољу епизодну улогу на фестивалу Дани комедије у Јагодини, као и више глумачких, редитељских и сценографских награда на аматерским и професионалним фестивалима…

Добитник награде Зраци културе општине Кула.

Поред глуме, бави се и позоришном режијом, преко 50 режија… (представе у зрењанинском позоришту, Новом Бечеју, Кули, Сенти, Бачкој Паланци, Новом Саду, Алексинцу, Кикинди, Бања Луци, Лозници…)

Тренутно игра у сљедећим представама: Зеко Зеко, Славуј и кинески цар, Сироти мали хрчки, Настојник, Мирандолина, Црко без тог, Три украдена романа, Каубоји, Мрешћење шарана, Миргород…

О ПОЗОРИШТУ, сасвим кратко…

Шестог јуна 1945. године основано је позориште у Кули, било га је и раније, још 1928. игране су представе…

Носила је ова кућа разна имена, идеолошка, фразеолошка… али публика нас зове једноставно: ПОЗОРИШТЕ…

Награђивани свим постојећим и измишљеним наградама, одликовани и… није пристојно хвалити се толико…

Више од пола вијека добри смо домаћини непрофесионалним представама цијеле Србије…

У времену опште естрадизације, свеопште деградације вриједности, постојимо још увијек и само ријетки знају колика је то срећа…

Много богатије и веће средине од наше, не могу се похвалити ничим сличним…

ПОЗОРИШТЕ СТАНУЈЕ КОД НАС…

 

РОДОЉУПЦИ на 60. Фестивалу аматерских позоришта Србије

– награда за костим Драгану Остојићу

– награда за епизодну улогу Зорану Радуловићу

– награда за епизодну улогу Слободану Ногавици

– награда за епизодну улогу Браниславу Унгиновићу

– Сребрна плакета Савеза аматера Србије за друго мјесто

МАНИЈАЧНА РОДОЉУБИЈА

(Јован Стерија Поповић: РОДОЉУПЦИ; режија: Драган Остојић; ансамбл Културног центра Кула)

На сцени више није она безброј пута виђена Стеријина увек ововремена комедија која се зове „Родољупци“, већ „Родољупци“ као жестока трагикомедија са мучним, метафорично убојитим завршетком: након смрти Гавриловића (зналачки остварена улога Секуле Анђелића), у родољубљу доиста искреношћу, српској слободарској идеји најдоследнији у тој скупини, гаси се она животодарна светлост која би Србима могла да осветли пут у време будуће. Сваки лик је уобличен тако да има метафоричко, дубоко симболично значење. Скупина је то од све самих Жутиловића (Зоран Радуловић), Лепршића (Слободан Ногавица), Шербулића (Каменко Бертић), Смрдића (Бранислав Унгиновић). У том групном портрету са идеалним Родољубом такође психолошки лепо изнијансирани су и ликови српских „родољубица“: Нанчика (Драгица Јотановић), Госпођа Зеленићка (Миљана Нинић). Са печатом самосвојности остварена и епизода перверзног Нађ Пала, у тумачењу Страхиње Шћекића.

Захваљући Остојићевом радикалнијем, свежијем приступу најпре самом тексту, драматуршком поступку коме је доследно и до крајности примерена режија, на сцени је представа која је сва у знаку метафоричности, комедија постепено прераста у сатиру, а на крају и у жестоки сарказам. Веома је изражајна динамичност у игри, брза промена сценских призора у којима је наглашена сценска ликовност као средство за изказивање оног што је у самој представи речима тешко досежно и без такве, иначе, дубоке илустративности, увек је садржајност представе у нечем „закинута“. Веома су упечатљиви ликови родољубаца који су намерно „прављени“ на исти калуп, по истој „мустри“, а разлика је само у нијансама, јер сваком је „у фаци“ апликацијом назначено (до хиперболичности тиме доведено) оно најбитније у његовом психолошком профилу. Неком ненормално велико ухо (знак: увек на опрезу) (Шербулић, банкротни трговац,); неком велико чело (Лепршић, млади, дрчни стиходеља који би само да ратује, али по цену туђих глава); неком превелики бркови (Смрдић, који би увек неком под кожу, с неким да се и телом и дахом/устима да се (при)љуби; неком временом прерасле, густе обрве од којих се не виде очи, чело (Гавриловић); неком од гордости, од сујете и осионости изобличена брада (Жутилов, некадашњи нотарош, „срастао са фотељом, с влашћу било чијом), а на лицима жена превелики нос, апликацијама истакнуте јагодице боје усирене крви (Нанчика, Милчика, Зеленићка)… Кад би се све те апликације скупиле у једно, био би то њихов заједнички портрет, било би то лице чудовишта. Да, веома успела гротеска остварена на начин какве их до сада нисмо видели на сцени. Родољупци-прелетачи различитог типа, а порука редитеља Драгана Остојића је да су сви плод од истог семена, сви су од „зла оца и још горе мајке“. И маска је ту да нас на прави начин упозори и упути на –самопреиспитивање пред властитим огледалом.

Кулски „Родољупци“, сва та гротеска од манијачне опседности влашћу, политиком за свој свој џеп, ал’по цени која се плаћа туђом главом, преображена у трагикомедију не само наших дана – редитељски је искорак Драгана Остојића. Представа остварена на професионалном нивоу, а са снагом оних који се својим даром до граница властитих могућности приклањају шапату Талије. Веома успело остварење.

селектор: Давид Кецман Дако