Večeras igra: KULTURNI CENTAR KULA

LICA:

Žutilov, bivši nekada notaroš

ZORAN RADULOVIĆ

Nančika, njegova supruga

DRAGICA JOTANOVIĆ

Milčika, njihova ćerka

EDITA LIKO

Šandor Lepršić, mladi stihodelja

SLOBODAN NOGAVICA

Gospođa Zelenićka, njegova ujna

MILJANA NINIĆ

Šerbulić, bankrotni trgovac

KAMENKO BERTIĆ

Smrdić

BRANISLAV UNGINOVIĆ

Gavrilović

SEKULE ANĐELIĆ

Nađ Pal

STRAHINJA ŠĆEKIĆ

(Trajanje 90 min.)

scenografija, izbor kostima, izbor muzike

DRAGAN OSTOJIĆ

muzika

Western Traditional

dizajn svetla, izrada dekora, svetlo majstor

PERICA SAMAC

izrada kostima, gardarober, rekviziter

ZORA JOVOVIĆ

ton

SVETLANA MILETIĆ

scenska maska

MILAN VUJIĆ

šminka

SNEŽANA DAVIDOVIĆ

dizajn plakata i afiše

KAMENKO BERTIĆ

O REDITELJU, onoliko koliko treba…

Dragan Ostojić, glumac i reditelj

Rođen 4.7.1961. u Novim Kozarcima, a u Narodnom pozorištu Kikinda je od 1983. godine.

Značajnije uloge: Ilarion Ruvarac (Je li bilo kneževe večere?), Mek Dejvis (Nastojnik), Alfred Il (Poseta stare dame), Hansvurst (Karolina Nojber)…

Dobitnik je nagrade za najbolju mušku ulogu na Joakim Inter-festu, nagrade “Nikola Milić” za najbolju epizodnu ulogu na festivalu Dani komedije u Jagodini, kao i više glumačkih, rediteljskih i scenografskih nagrada na amaterskim i profesionalnim festivalima…

Dobitnik nagrade Zraci kulture opštine Kula.

Pored glume, bavi se i pozorišnom režijom, preko 50 režija… (predstave u zrenjaninskom pozorištu, Novom Bečeju, Kuli, Senti, Bačkoj Palanci, Novom Sadu, Aleksincu, Kikindi, Banja Luci, Loznici…)

Trenutno igra u sljedećim predstavama: Zeko Zeko, Slavuj i kineski car, Siroti mali hrčki, Nastojnik, Mirandolina, Crko bez tog, Tri ukradena romana, Kauboji, Mrešćenje šarana, Mirgorod…

O POZORIŠTU, sasvim kratko…

Šestog juna 1945. godine osnovano je pozorište u Kuli, bilo ga je i ranije, još 1928. igrane su predstave…

Nosila je ova kuća razna imena, ideološka, frazeološka… ali publika nas zove jednostavno: POZORIŠTE…

Nagrađivani svim postojećim i izmišljenim nagradama, odlikovani i… nije pristojno hvaliti se toliko…

Više od pola vijeka dobri smo domaćini neprofesionalnim predstavama cijele Srbije…

U vremenu opšte estradizacije, sveopšte degradacije vrijednosti, postojimo još uvijek i samo rijetki znaju kolika je to sreća…

Mnogo bogatije i veće sredine od naše, ne mogu se pohvaliti ničim sličnim…

POZORIŠTE STANUJE KOD NAS…

 

RODOLJUPCI na 60. Festivalu amaterskih pozorišta Srbije

– nagrada za kostim Draganu Ostojiću

– nagrada za epizodnu ulogu Zoranu Raduloviću

– nagrada za epizodnu ulogu Slobodanu Nogavici

– nagrada za epizodnu ulogu Branislavu Unginoviću

– Srebrna plaketa Saveza amatera Srbije za drugo mjesto

MANIJAČNA RODOLJUBIJA

(Jovan Sterija Popović: RODOLJUPCI; režija: Dragan Ostojić; ansambl Kulturnog centra Kula)

Na sceni više nije ona bezbroj puta viđena Sterijina uvek ovovremena komedija koja se zove „Rodoljupci“, već „Rodoljupci“ kao žestoka tragikomedija sa mučnim, metaforično ubojitim završetkom: nakon smrti Gavrilovića (znalački ostvarena uloga Sekule Anđelića), u rodoljublju doista iskrenošću, srpskoj slobodarskoj ideji najdosledniji u toj skupini, gasi se ona životodarna svetlost koja bi Srbima mogla da osvetli put u vreme buduće. Svaki lik je uobličen tako da ima metaforičko, duboko simbolično značenje. Skupina je to od sve samih Žutilovića (Zoran Radulović), Lepršića (Slobodan Nogavica), Šerbulića (Kamenko Bertić), Smrdića (Branislav Unginović). U tom grupnom portretu sa idealnim Rodoljubom takođe psihološki lepo iznijansirani su i likovi srpskih „rodoljubica“: Nančika (Dragica Jotanović), Gospođa Zelenićka (Miljana Ninić). Sa pečatom samosvojnosti ostvarena i epizoda perverznog Nađ Pala, u tumačenju Strahinje Šćekića.

Zahvaljući Ostojićevom radikalnijem, svežijem pristupu najpre samom tekstu, dramaturškom postupku kome je dosledno i do krajnosti primerena režija, na sceni je predstava koja je sva u znaku metaforičnosti, komedija postepeno prerasta u satiru, a na kraju i u žestoki sarkazam. Veoma je izražajna dinamičnost u igri, brza promena scenskih prizora u kojima je naglašena scenska likovnost kao sredstvo za izkazivanje onog što je u samoj predstavi rečima teško dosežno i bez takve, inače, duboke ilustrativnosti, uvek je sadržajnost predstave u nečem „zakinuta“. Veoma su upečatljivi likovi rodoljubaca koji su namerno „pravljeni“ na isti kalup, po istoj „mustri“, a razlika je samo u nijansama, jer svakom je „u faci“ aplikacijom naznačeno (do hiperboličnosti time dovedeno) ono najbitnije u njegovom psihološkom profilu. Nekom nenormalno veliko uho (znak: uvek na oprezu) (Šerbulić, bankrotni trgovac,); nekom veliko čelo (Lepršić, mladi, drčni stihodelja koji bi samo da ratuje, ali po cenu tuđih glava); nekom preveliki brkovi (Smrdić, koji bi uvek nekom pod kožu, s nekim da se i telom i dahom/ustima da se (pri)ljubi; nekom vremenom prerasle, guste obrve od kojih se ne vide oči, čelo (Gavrilović); nekom od gordosti, od sujete i osionosti izobličena brada (Žutilov, nekadašnji notaroš, „srastao sa foteljom, s vlašću bilo čijom), a na licima žena preveliki nos, aplikacijama istaknute jagodice boje usirene krvi (Nančika, Milčika, Zelenićka)… Kad bi se sve te aplikacije skupile u jedno, bio bi to njihov zajednički portret, bilo bi to lice čudovišta. Da, veoma uspela groteska ostvarena na način kakve ih do sada nismo videli na sceni. Rodoljupci-preletači različitog tipa, a poruka reditelja Dragana Ostojića je da su svi plod od istog semena, svi su od „zla oca i još gore majke“. I maska je tu da nas na pravi način upozori i uputi na –samopreispitivanje pred vlastitim ogledalom.

Kulski „Rodoljupci“, sva ta groteska od manijačne opsednosti vlašću, politikom za svoj svoj džep, al’po ceni koja se plaća tuđom glavom, preobražena u tragikomediju ne samo naših dana – rediteljski je iskorak Dragana Ostojića. Predstava ostvarena na profesionalnom nivou, a sa snagom onih koji se svojim darom do granica vlastitih mogućnosti priklanjaju šapatu Talije. Veoma uspelo ostvarenje.

selektor: David Kecman Dako