Вечерњи лист: Љубиње – одметнути град у загрљају духана

111

С обзиром на величину, господарску снагу и данашње значење, Љубиње би било једно од мјеста “с краја свијета” да није… али…. Да не буде тако, брину се сами Љубињци који се повременим “акцијама” или специфичностима потруде остати у жижи.

Мјесташце се збило у питомој продолини с десне стране прометнице Столац – Требиње, на путу од Мостара према Дубровнику. Да је ријеч о источној Херцеговини, у којој су већинско становништво Срби, открива поглед на поља западно и источно од насеља. Једноставно, за разлику од западнохерцеговачких поља обраслих травом и шикаром или како Чапљинци кажу “капином”, љубињска поља су уредно обрађена.

Друга љубињска посебност уз обрађена поља, у односу на слике из западне Херцеговине, јест духан. Заузео је готово све кутке у мјесташцу и око њега. У западној Херцеговини, гдје је такођер некада био синоним, духан је протјеран у ријетко насељена брдска подручја или се у новије вријеме “крије” по необрађеним пољима.

Трећа љубињска посебност је одбојка. Ни ту се ништа није промијенило, Љубиње и даље “производи” знатно више одбојкаша него што би то био ред на основи улагања, броја становника, економске моћи градића итд.

Дио тајне недавно нам је открио Милорад Крунић, бивши играч, данас тренер Марине из Каштела. – У Љубињу дјеца немају куда него у одбојкашку дворану. Кошаркашког и ногометног игралишта нема па је младима одбојка суђена, каже он.

Друга чуда осим наведених, баш и не “држе воде”. Љубињци незадовољни третманом у РС-у изишли су с идејом о изласку из БиХ и прикључењу Црној Гори. Колико нам је познато, остало се само на идеји уз повремене размјене политичке ватре између Љубиња и Бање Луке.

На срећу Љубињаца, афера је била актуална прије три-четири године, када су у њихов градић још долазиле новине. Од прије који мјесец новина нема, престао је радити посљедњи киоск па су Љубињци осуђени на традиционалне “рекла-казала” или најсувременије начине информирања – интернет.

Љубиње је своједобно привукло медијску позорност и оригиналним покушајима за демографски опоравак. Хоће ли од тога дугорочно бити среће, показат ће вријеме, краткорочно није било, јер се број Љубињаца према задњем попису, 3511, смањио у односу на пријератних 4172. Тако је Љубиње задржало епитет “града стараца”.

Подсјећамо, мјере демографског опоравка су се састојале од потпоре од 500 КМ за свако вјенчање. Даље, за прво дијете из опћинске ризнице је слиједило 150, друго 300, треће 700, а четврто и пето 1000 КМ итд.

Наравно, у низу љубињских специфичности и начина да на себе скрену позорност, јест и монументална православна црква. Гледано с извана стјече се дојам да у њезине одаје може стати све становништво опћине итд. Носталгични Љубињци ће у разговору рећи како је у прошлости мјесто имало знатно већу улогу, а и териториј, па се тако 1939. године ова опћина простирала на 840 километара четворних, иако је и сада с 326 км четворних за западнохерцеговачке пространа, те имала 15.000 становника.

Умјесто закључка могло би се рећи засијана поља јамче храну, има и духана, само још да дођу “роде”.

Душан Муса (Вечерњи лист)