Винар Бојан Анђелић: Ми смо свијету егзотика

Сама чињеница да припадате петој генерацији винара у породици, не само да је изазов да се традиција дуга више од једног вијека сачува и обогати, него је и додатна одговорност. Рекли су нам, пресудна је страст. Без тога ништа. Ни од доброг вина, а камоли посла.

Опстати и трајати на тако дуготрајном путу, за власнике требињске винарије „Анђелић“ било је важно и образовање, студије, семинари и свакодневно праћење свих промјена европског и свјетског тржишта вина, како би парирали огромној винској индустрији. Истовремено, изузетно је битно задовољити и „непце“ обичног човјека, чија је једина одредница ужитак у доброј капљици.

„Најљепши комплимент за наша вина је кад нам се исти људи изнова враћају. И то, углавном, нису експерти, што нам је веома битно. Да обичан човјек осјети задовољство кроз ту, нашу чашу вина. У томе је та чаролија, јер ми знамо шта јој је претходило. Кад помиришемо вино и измами нам осмијех, ништа нам више не треба. Страствени смо у овоме што радимо и предани“, углас говоре технолог Бојан Анђелић и његова супруга Милица, директор винарије и прва жена сомелијер у БиХ.

У браку су од 1997. године. Родитељи четворо дјеце Милене, Мине, Николе и Мие. Сви „загријани“ за причу, чији почеци датирају у давну 1896. годину, када су обрани њихови први виногрди. Најстарија, деветнаестогодишња Милена, већ је завршила два нивоа лондонске винске академије WSET у Хрватској (Wine Academy Croatia), а ускоро ће у Београд на професионалну обуку за сомелијера. На питање које су њене обавезе у винарији, шаљиво одговара – „Ја сам ентузијаста!“ У истом, духовитом тону, наставља даље ова млада и елоквентна, како ствари стоје, будућа мамина насљедница.

„Тата ме „врбује“ за енолога. Шалу на страну, никога од нас родитељи никад нису форсирали да се бавимо винаријом. Сами смо изабрали да будемо овдје. Мој приоритет су туристи, мада бих ове године требала први пут са татом да асистирам и у производњи. Када завршим студије, везала бих се за винарију. И сестре и брат имају афинитета за породични посао. За шта год да се на крају опредијелимо, знамо да ће нас родитељи подржати и то је једино важно“.

Милица и Бојан истичу да је важно и то што су дјеца увијек спремна да прискоче и помогну. Настојали су, причају, да се воде животном филозофијом да своје насљеднике одгајају у духу старих исконских, а никако материјалних вриједности. Констатују да их радује кад у њима препознају осјећај одговорности и, наравно, љубав према винарији.

„Ријетки винари су богати, ма како се другима чинило супротно. Овај посао се мора вољети! Ако вам није довољно задовољство да у томе што створите други уживају, боље се бавити нечим другим. Ваљда због тога, што смо дјецу пустили да се сами траже, сви имају жељу да остану у винарији. На силу се ништа не постиже“.

За професионалан однос према послу, уз неминовну љубав и страст, обоје су завршили Винску академију у Лондону WSET, што  је, објашњавају, степеница за титулу Master of wine, али немају намјеру ићи даље. За то звање, истичу, превелика су одрицања, а трпио би и посао и породица. Дјеца су млада, па, говоре нам, можда неко од њих одлучи да изгура до врха и таквог еминентног звања. Добра страна академије, појашњавају, била им је својеврстан путоказ шта и како даље треба радити.

„Некада се вино производило без размишљања да је то неки микробиолошки процес, техником, какву смо и ми раније користили, којом, уосталом, ради већина људи у својим домаћинствима. А разлика је у самом приступу процесу производње. Мада, све више примјећујем да већина усваја нове технологије, па су вина пуно боља. Свакоме кажем, пробај вино у познатим требињским винаријама и видјећеш да су на једном лијепом нивоу у поређењу са великим земљама Француском, Италијом или Америком“, објашњава Бојан, који се крајем јула и изнова увјерио у квалитет вина са херцеговачког поднебља, боравећи на стручном усавршавању у Америци, на обуци за производњу, промоцију и маркетинг вина, гдје му је уручен сертификат калифорнијског Универзитета Uc Davis.

За вријеме петнаестодневног боравка у Калифорнији, упознао се са новим технологијама производње вина, у лабораторијама, прича, толико фасцинантним да је, буквално остао запрепаштен достигнућима са којима се сусрео.

„Уклањање вируса из стабљика винове лозе! Глобални проблем, који чак ни универзитети у Француској и Италији нису били у стању да идентификују као вирус. Није се знао његов узрок. У Америци су то открили и из једне ћелије развили нову стабљику. Ради се о процесу у трајању до три године, након кога настане биљка ослобођена вируса. И што је још баналније, они малтене бесплатно дијеле такву биљку! Нису заштитили патент, већ га користе за општу добробит. На нашим просторима још нисмо примијетили овакве симптоме, што не значи да немамо тај проблем. Заинтересовани су да посјете Херцеговину и наше виногорје и виде какво је код нас стање“.

С друге стране, без обзира на сав напредак велике земље каква је Америка, овај винар каже да га радује спознаја да се тамошња технологија и не разликује много од наше. Упоредивши, сада има и јаснију слику, на ком нивоу су наша вина у односу на свјетске винарске регије.

„Јако добро смо позиционирани у односу на европско и свјетско тржиште, кад је ријеч о квалитету вина и интересу страних купаца. Инетересантни смо им, на неки начин нови, називају нас егзотичним. Сада је наше вријеме да урадимо још и више. Зато ми је било важно да будем на лицу мјеста и сам се увјерим како у Америци стоје ствари. Видио сам како раде њихова удружења, каква им је пољопривреда. Све што они раде, примјенљиво је и код нас. Амерички винари спремни су, изненађујуће и отворени, да подијеле савјете са свима нама одавде. Веома позитивно искуство“, прича нам Бојан Анђелић, који је у Америци боравио захваљујући америчкој амбасади у БиХ и њиховом Министарству пољопривреде, на основу вишегодишњег програма за стручну помоћ мање развијеним земљама у области пољопривреде.

Једини је конкурисао из Требиња, а захваљујући овом путовању остварио и важне контакте и сарадњу на пољу технолошке подршке. У Америци су му рекли да је скроман када говори о својим винима. Нагласили су да је до њих одавно стигао лијеп глас о херцеговачком виногорју.

Зато, овај требињски винар истиче да никад не заборавља како је као дијете спавао у рупама за виноград, те касније, са дједом и оцем на том истом мјесту брао прво грожђе и правио прва, своја вина. Како тада није ни слутио да ће њихови плодови рада достићи данашњи статус, захваљујући свом оцу Драгану, са којим је 2005. године изградио винарију. Од првобитних винограда, углавном за потребе домаћинства, данас праве 150. 000 литара, од двије аутохтоне сорте Жилавка и Вранац и три интернационалне сорте.У понуди тренутно имају седам етикета: Жилавка, Вранац, Вранац Селекција, Жирадо, Лира, Трибун и Мичевац. Почасно мјесто припада и незаобилазној лозовачи препеченици Сава, која носи име по њиховом чукундеди, зачетнику винарства у породици.

Фирму су постепено развијали. Толико, да се овдје могу дегустирати наше аутохтоне винске сорте вранац и жилавка, али и многе друге, интернационалне, са аромама, какве се проналазе у чувеним европским винаријама, попут неприкосновених италијанских или француских.

„Стилови вина на свјетском тржишту мијењају се из године у годину, због чега морамо непрекидно пратити шта се дешава и развијати процесе производње у винарији. На такав начин упознајемо сва свјетска вина и регије да бисмо оно што направимо, уопште могли да извеземо. Рецимо, ако хоћемо да извеземо у Италију, морамо знати шта је тамо популарно, да бисмо направили вино стила које ће бити по њиховим стандардима. Стилови вина мијењају се енормно брзо и толико су различити у Италији, Француској, Њемачкој или Америци. На нама је да ослушкујемо и госте и потрошаче наших вина, њихове примједбе, сугестије, како бисмо били у корак са великим свјетским произвођачима“, објашњавају Анђелићи, чија је винарија већ седам година члан туристичког Кластера Херцеговине са сједиштем у Мостару, замишљеним као удружење здравих привредника са потенцијалом и визијама.

Нових идеја имају, али и планова. Изричити су, не са економског аспекта, него на унапређењу вина, винарије и регије. У том смислу, од мноштва сертификата, овај амерички веома им је битан.

„Из разлога што сам га добио од Министарства пољопривреде САД –а . Циљ им је био да нам покажу како они раде производњу и промоцију, а Калифорнија је, поред Француске и Италије, један од најпознатијих и најпосјећенијих винских региона у свијету. Веома су повезани и удружени са интересом да наступају заједно, без обзира на међусобне несугласице. Наступајући тако, имају и већу подршку универзитета и саме државе. На њихов модел дјеловања требамо се угледати, а они су га направили изучавајући италијански и француски. Сви аспекти су заступљени, од технологије, приступа винарству, до промоције маркетинга. Студиозно се баве свим и, што је најважније, успјешно функционишу!“

Овакав принцип рада, како нам говоре, одавно су примијенили у властитој винарији. Обишавши готово пола свијета не само да су богатији духом, него и самим идејама како на најбољи начин приступати послу и посјетиоцима.

„Држимо се става да је ово породична фирма и о свему заједнички одлучујемо. Ништа није усиљено, свако од нас се нашао у оном аспекту који чини винарију оваквом каква јесте. Награде за наша вина говоре довољно и на сваку смо поносни. Сваку смо зарадили, дајући увијек максимум од себе“, с правом вјерују у оно што говоре, ови истински заљубљеници и познаваоци винске културе и неизоставно, умјетности живљења.

Такмичења вина добар путоказ

Сајмови вина се не пропуштају. Уз комплетан наш регион, обишли су сајмове у Њемачкој, Чешкој, Данској, Шведској, Кини и многим другим државама.

„Више пута смо учествовали и на такмичењима вина. Издвојила бих Свјетско такмичење „Декантер“ у Лондону, које окупља винаре из земаља цијелог свијета. Све винарије из Херцеговине увијек добро прођу, што нам је показатељ гдје смо ми у односу на остале. У Декантеру смо давно добили сребро за Жилавку и то је прва Жилавка из Херцеговине којој је припала тако значајна медаља у престоници Енглеске“, поносна је Милица Анђелић.

Вранац и Жилавку задржати јединственим

Подсјећајући нас да су у Требињу прије рата биле посађене само жилавка и вранац, а да се касније кренуло са размишљањем узгоја и других сорти, Бојан акцентује да се аутохтоне сорте као такве, морају његовати.

„Са вранцем и жилавком смо веома опрезни. Њих свијет тек препознаје и битно је држати њихов стандард, без претјераног „шминкања“. Неопходно је сачувати њихову изворност по којој су препознатљиви, задржати типичним, никако их пуно шарати ни играти се са нечим тако изузетним што имамо. Попут шардонеа на примјер. Свака винска регија има свој шардоне и ту је тај простор за игру. Ми не треба да правимо шардоне попут Италијана или Француза и тешко ћемо то постићи, али можемо наћи неки нови тип који ће имати мјесто поред њих, а не да се такмичи с њима. Морамо се трудити да потенцијал, рецимо жилавке, изразимо што је максимално могуће више, али не мијењајући га. Да је то препознатљива арома и боја. Сви требињски винари ту су сагласни да се код жилавке задржи њен основни карактер. То се у свијету цијени, јер већина људи са стране тражи нам управо херцеговачке аутохтоне сорте вина“.

Мало историје

„Имали смо прилику посјетити многе, чак и чувене, свјетске винарије. Свака је посебна на свој начин. Па ипак један је Бордо! Прича за себе. Замкови, у сваком дјелићу тог простора је историја. Није без разлога овај вински регион на гласу. Спрам неодољивог шарма Италије и Француске имате модерну Америку и винарије вриједне стотинама милиона долара. А како? Чувена је прича у винарству из седамдесетих година 20. вијека, када је било организовано кушање вина „на слијепо“ у Француској. Тада су америчка вина побиједила француска. И прву пут се, изузев Француске, Италије и Шпаније, отварају врата и осталим земљама на пољу винарства. Врата су тада отворена Њемачкој, Америци, Новом Зеланду, Аустралији, Јужној Америци, на крају и нама, бившој Југославији да изађемо на винску сцену. Посјетили смо ту америчку винарију. Вриједно и дивно искуство. Интересантно, ту смо упознали човјека из Хрватске и у његовој винарији сазнали да се тада такмичио и да је побиједио. Шта да вам кажем, опет наш човјек и вина из нашег поднебља!“

Маја БЕГЕНИШИЋ/ Глас Требиња