Вратимо се селу и рађајмо дјецу

_sp-glumac-nenad-jezdic

Нису више мушкарци ко што су били. Жена мора да осети сигурност у мушкарцу да би се упустила у то искушење и тај подвиг који се зове брак и породица, каже популарни глумац.

У последње време глумца Ненада Јездића публика више памти по реклами за пиво и чињеници да је из града отишао на село, где производи своју ракију. Као да су помало пале у заборав његове бројне филмске и позоришне улоге, али и чињеница да је 2005. године добио награду Зоран Радмиловић за најбоље глумачко остварење. Томе је, чини се, и сам допринео јер све мање жели да прича о глуми, у шта ћете се уверити и током овог интервјуа.

С друге стране, тешко је у овом тренутку наћи занимљивијег саговорника, јер он има оригинална решења за многе проблеме који нас муче у ова турбулентна времена, али и саговорника који уме оштро да узврати, те од интервјуисаног, очас посла, постане онај који интервјуише.

Јеси ли ти сад становник села или града?

– Ја сам ти сад и тамо и овамо. Нисам ја то тако сурово и строго дефинисао. Неко је рекао: „Јездић побегао на село.“ Нигде, бре, ја не бежим. Ја само идем тамо где ми је лепо. Идем тамо где ми срце хоће.

Кад дођеш са села у град, осетиш ли неку врсту притиска?

– Човек не може да живи без притиска. Не може да живи а да ништа не ради. Знаш? што кажу: с неба само киша пада. То сам у селу научио, знаш? У животу мораш да радиш и ствараш. Заиста сам то искрено осетио. Из неког вишка енергије и истинске жеље осетио сам да морам да радим још више него што радим у позоришту. А радио сам жестоко у том позоришту. Некад и по четири-пет премијера годишње. Кад сам искусио тај позоришни живот, кад сам целу ту ствар пропустио кроз себе и разумео, или не разумео, ужасно ме је увредила чињеница да јавност нас глумце доживљава као оног цврчка из басне. Ми смо као неки беџеви, како бих ти рекао, који су у моди, па онда више нису. Ретки су међу нама они који целог живота, својим радом и преданошћу, сведоче о човеку – тој највећој мистерији и најприсутнијој тајни на планети – његовом склопу, емоцијама и целом бићу. Зато сам одлучио да суровост глумачке судбине артикулишем на свој начин.

Какав је твој коментар на изјаве Радета шербеџије и Мире Карановић, твојих колега, који поистовећују буђење усташтва у Хрватској и српски национализам?

– Није то усташтво, брате! То је сељаштво! О ком усташтву причамо?! Да ли знате ви новинари о чему говорите кад причате о усташтву и четништву?! То је страшна хипотека. То значи нови рат, ново страдање, ново гињење. Ко ће да гине?! Опет ће да гину неки несрећници… Нећу да се бавим ни шербеџијом, ни Миром Карановић, ја хоћу да се бавим пољопривредом! Не сматрам да сам ја важан да се бавим тим темама, али сам апсолутно против било какве заваде. Моја прича око ракије не би била комплетна да немам произвођаче Хрвате из Сплита и да са њима нисам на вези свакодневно око опреме коју увозим од њих. Та моја прича је била лакша јер су ми браћа из Сплита дала попуст… Ми морамо научити да будемо добре комшије. Некада је човек више поштовао другог човека. Некада је војник више поштовао другог војника. Сукобљени су некад много више поштовали једни друге. Ми морамо да се вратимо Богу, али тако што ће се најпре вратити муж жени, а жена мужу. Ја сад размишљам где је проблем с наталитетом. Нису више мушкарци ко што су били, брате мој. Жена мора да осети сигурност у мушкарцу да би се упустила у то искушење и тај подвиг који се зове брак и породица. Зато се ја некад, кад ме овако загребеш, истински сведем само на три ствари против којих морамо да се боримо – морамо да се боримо за наталитет и да искоренимо непросвећеност и лењост. То су елементарне ствари које морамо да однегујемо. Ти људи које ти мени спомињеш цео живот гуле језик и осећају се позваним да причају о стварима о којима ништа не знају.

И какву си промену доживео том одлуком?

– Е, видиш, сад долазиш до те кључне реци – промена. Промена није нешто што се може спровести магичним речима или програмима. Једина истинска промена која може да се спроведе је она у коју се упустиш сам. Она у коју се сам усудиш да кренеш. Ја сам се усудио да се заробим са двадесет хектара земље. Ја сам се усудио да робијам том селу и том пројекту. Ја сам се усудио да производим воће, да се бавим примарном производњом, прерадом, и да изађем на тржиште са својим производима – било да је у питању пиво или ракија. Моја ракија је моја потреба да урадим нешто најбоље за свој народ из тог села. Да урадим најбоље и за своју породицу тиме што ћу нешто стабилно моћи да им пружим.

Кажу да је данас постало модерно међу глумцима да се селе на село. Јеси ли и ти помало део те нове моде?

– Види, људи су увек правили викендице! Викендица је нешто чиме нас је удостојио социјализам. Е, сад, наишао је неки период, па су људи распродали те викендице или су се саме срушиле или су се неке избеглице уселиле у њих или су запуштене… Али то није моја прича. Поред тога што, хајде да кажемо, покушавам да на селу препознам неки свој економски интерес, волим да будем тамо. Ја, бре, не могу више ову буку да поднесем (интервју рађен на Ушћу током Бир феста, прим. аут.). Ја од овог силног света не видим ни небо, ни месец, ни звезде. Знаш како је горе у селу код мене, у Забрдици? Сад сам два сунцобрана добио од „лав“ пива, па сам их набио уз кукурузе и направио плато од камена уз само кукурузиште. Знаш ти који је то осећај?! Каква је то башта, какво задовољство, каква инспирација! Не видим ништа ружно у томе што људи хоће да се инспиришу природом и селом. Ми и јесмо народ који је пореклом са села. Усеравам се у гаће кад у неком друштву неко каже: „Моји су стари Београђани.“ Према попису становништва, и то не тако давном, становници Београда су били Турци, Цинцари и Јевреји. (Смех) И по једна или две српске породице. Знаш? То је прича о „старој београдској породици“. Сви који смо сад овде дошли смо из руралних крајева и не можемо да потиснемо тај запис из себе. Ја, очигледно, нисам могао да га потиснем, иако нисам одрастао на том селу. Ја сам Тешњарац, јеботе, из Ваљева! Рођен на Тешњару, оно, стара чаршија, и ту је, како бих ти рек’о, град, варош, није то било урбано место, али на то село никад раније нисам желео да одем. Само ми се у једном тренутку, једне зиме, отворио нови свет, када је навејало ту ноћ и кад је пукло небо ујутру, и кад је сунце угрејало, а било минус 11, пала је одлука.

Како твоја породица, супруга и четворо деце, реагује на живот на селу?

– Па, види, ја се надам да ће и њима то село бити инспирација као и мени. Додуше, моја деца су сад, хајде да кажемо – тинејџери, добро неки су још деца, неке су се и задевојчиле, па им је још далеко све то, мада воле село као место где могу да се издувају и оплемене природом. А што се тиче мог бизниса, моје ракије, мог погона, да не кажем фабрике, то је нешто што зависи само од мене и што ће бити завршено, само да ми да Бог здравља.

Како је твоја супруга реаговала кад си јој изложио идеју о одласку на село?

– Шта ти је, моја супруга води моју фирму, човече! Она плаћа, ради са нашим сарадницима, проверава шта се ради, како се ради, какав се попуст коме даје и да ли је неко заслужио тај попуст…

Значи, имаш озбиљну унутрашњу контролу?

– Јесте! Моја супруга, ту и тамо, понекад позове дужника, и тако. Ми смо мала породична фирма.

Мислиш ли да ћеш моћи да Јездић ракију прошириш на још нека тржишта?

– Не мислим него знам!

Помаже ли ти у томе и твоје познато име?

– Морам ти рећи да се не бавим именом у том смислу. У неком тренутку сам помислио да ће ми ићи лакше јер сам глумац и јавна личност, међутим, испоставило се потпуно супротно. Знаш, у нашем народу влада велика скепса. Људи не прихватају чињеницу да се неко роди и да зна да ради два посла. Они мисле да се увек неко крије иза тога. Али ово са мојом ракијом је исконска, елементарна, рудиментарна потреба да добијем нешто од своје земље, а да претходно дам нешто тој земљи. Моја ракија је моја потреба да урадим нешто најбоље за свој народ из тог села. Да урадим најбоље и за своју породицу, тиме што ћу нешто стабилно моћи да им пружим. То није неки измишљени производ, неки виски, који је био стар не знам колико и који је направљен од бурета које су валови не знам ког мора јонизирали и запљускивали, па су га сушили у шуми да би га начеле не знам које гљиве… Доста више са причама! Ваљда смо постали неки иоле нормалан народ и да нас више не зајебавају. Да нам не продају више муда за бубреге. Какав виски! Виски је дестилат једног примитивног биљног облика. А ракија је дестилат од биљно најплеменитијег облика. И шта је сад боље, хајде реци ти мени?! Ракија! Али да буде права!

Колико си поносан на успешне људе који су, као и ти, кренули из Ваљева?

– Поносан сам, иако га не познајем, на Милоша Теодосића. Поносан сам на огромну душу и разумевање према човеку које има доктор Бошко Ђукановић. Поносан сам и на Жељка Јоксимовића кад има лепу песму и кад се лепо влада, кад је искрен и кад је отворен.

Шта карактерише мушкарце из Ваљева?

– Ах, то се некима неће допасти. Један мој другар ми је то мало објаснио, рекавши ми: „Кад неко из провинције дође у Београд, он осећа неко страхопоштовање. А вас Ваљевце Београд суштински не занима, вас интересује ваше Ваљево“. (Смех) Не мислим да је баш тако… Ваљевцима можда нисам довољно Ваљевац, пошто сам са осамнаест година отишао одатле. Овима овде сам дођош… Ја сам заправо Ваљевац на привременом раду у Београду с боравиштем у Земуну.

Да се вратимо мало на позориште и филм. На коју своју улогу си најпоноснији?

– Ни на једну, брате.

Глумио си официра у историјској серији „Равна гора“, па у вези с тим, мислиш ли да смо најбоље Србе изгубили у Првом светском рату и да су сви каснији само бледе копије оних исконских?

– Мислим да то тврде ови критизери који желе да нас потпуно унизе, у ситуацији кад смо заиста на коленима…

Зашто смо на коленима?

– Зато што смо ми то себи дозволили. Мислим да је то, веровао или не, последица духовног пада. Цивилизацијски гледано – духовног посрнућа. Тога је увек било, али, знаш, ми и своју историју накарадно тумачимо. Рецимо, мислим да су четници били истински антифашисти, а ти сад живиш у времену у којем ти као лошу протурају причу како је у том рату био свако са сваким. Зар у овом последњем рату није био свако са сваким? шта се десило кад су Хрвати порушили мост у Мостару? Бошњаци нису имали тешку артиљерију да узврате Хрватима, па су отишли на српску страну, купили муницију, а Срби су их још и частили, зато што их је мост све везивао. То ти је апсурд рата, слика и прилика раздвајања и разлика на Балкану. Кад су нацисти окупирали земљу, знамо ко их је дочекао горе, знамо ко их је дочекао и мало доле, али знамо и ко је са њима ушао у рат и конфликт. Ми морамо да се прво вратимо наталитету. А аналогија враћања наталитету је повратак земљи. Ову земљу неће за петнаест-двадесет година имати ко да обрађује. Села умиру! Ми се као народ не рађамо. То кад кажем „ми“, не мислим само на Србе, нити желим да србујем, него на људе који ће бити инспирисани правим животом у правом окружењу. А одувек је сељак бранио земљу, али и бранио град и грејао град. Увек је ратовао за своју земљу. Човек мора да пође од себе, да сам од себе шири љубав. Само својим примером давати пример. Само својим примером бавити се наталитетом ове земље. Колико деце имаш?

Једно, на путу.

– Једно? Колико имаш година?

Једну више од тебе.

– Где си, брате, досад?! Па напиши то у интервјуу да сам те питао за децу и године! Јеботе, разумеш (смех); борба, брате, нека буде што бити не може (смех)!

Информер