Vuk Kostić: U Trebinje na odmor

Razmišljam o odlasku u Višegrad na pecanje, kao i u Trebinje kod prijatelja. Ići ću i u Bigovo, a možda s jednim prijateljem odem i u Afriku, što će mi biti malo veći izdatak. Ipak, za sve stvari u životu postoji neko predviđeno vreme kada treba da se dogode i možda to ostavim za kasnije. Dosta razmišljam o lovu. Jeste da sam relativno mlad, ali sam iskusan lovac.

Vuk Kostic
Dok opisuje kako ga devojka zadovoljno prati u njegovim turističkim avanturama, jedan od najpopularnijih domaćih glumaca govori o svemu što je naučio od svog oca, otkriva zbog čega ga obožavaju deca njegovih prijatelja, ali i kako će vaspitavati svoje nasledn
Glumac Vuk Kostić (35) nedavno je sa nekolicinom kolega osnovao producentsku kuću Inat entertainment, čiji je prvi umetnički proizvod film Igra u tami, u režiji Juga Radivojevića, gde tumači jednu od glavnih uloga. Glumio je i u ostvarenju Otadžbina koje potpisuje Oleg Novković, a sarađivao je i sa rediteljem Boškom Ilićem u okviru filmskog dela Rajska prevara. Dok njegovi spomenuti angažmani ne dožive premijeru pred domaćom publikom, imamo priliku da ga gledamo u TV seriji Branio sam Mladu Bosnu. Premda je snimio tri filma u kratkom vremenskom razdoblju, nije zapostavio odlazak na Mokru goru, u Negotinsku krajinu ili Sremsku Raču, mesta gde se uvek najbolje relaksira i napuni baterije. Još nije ni pošao u osnovnu školu kada ga je njegov otac, priznati dramski umetnik Mihajlo Kostić Pljaka, prvi put odveo u lov i od tada Vuk svoj spokoj pronalazi u šumi. Srećan je i kada je na moru, dok jedri ili roni, što protekle četiri godine čini zajedno sa svojom devojkom i koleginicom Jelisavetom Orašanin (26). Sveže orade koje upeca priprema Jelisavetinim drugaricama sa klase, kumovima i prijateljima, jer je tako naučen. Kada su na kopnu, Vuk i njegova ekipa vole da odigraju partiju pokera. Obično se to dešava u glumčevom stanu, a pokeraški ulozi su mali, od 500 do 1.000 dinara, jer je poenta ipak u druženju.
Story: Kada razgovarate sa novinarima, ne delujete kao previše pričljiv čovek. Pretpostavljamo da niste takvi sa prijateljima, otkrijte nam koje vam teme najčešće rasplinu maštu?
– Mogu tri dana da razgovaram o ronjenju, jedrilicama, pecanju, lovu i, naravno, o glumi. Ali, kada se sa kolegama sastanem izvan pozorišta i snimanja, izbegavamo da pričamo o poslu, kao što automehaničari nakon završenog posla ne vole da govore o tome kako su popravljali automobil. Volim da maštam o lepim stvarima, o boravku u prirodi i nekim novim filmovima.
Story: O čemu ste maštali proteklih dana?
– O odlasku u Višegrad na pecanje, kao i u Trebinje kod prijatelja. Ići ću i u Bigovo, a možda s jednim prijateljem odem i u Afriku, što će mi biti malo veći izdatak. Ipak, za sve stvari u životu postoji neko predviđeno vreme kada treba da se dogode i možda to ostavim za kasnije. Dosta razmišljam o lovu. Jeste da sam relativno mlad, ali sam iskusan lovac.

Story: U lov vas je poveo vaš otac kada ste imali šest godina, navikli ste da na jedrilici provodite i po nekoliko meseci, a odmalena ste i u sportu.

– Karate sam trenirao od 6. do 18. godine, što mi je kasnije pomoglo i na fakultetu, u predmetima koji su podrazumevali scenske pokrete. Znanje iz karatea sticao sam na Vračaru, kod Safeta Ganibegovića, a sa mnom je bio i pevač Adil. Imao sam sreću da su u izgradnji mog karaktera učestvovali sport, ali i ljudi poput spomenutog Safeta, potom Mike Aleksića i nekolicine drugih.

Story: Priznajete da vam je Mika bio gotovo veći autoritet od oca?

– On je bio dobar ćaletov drugar i moji roditelji imali su beskrajno poverenje u njega. Kod Mike nema cile mile, on te očvrsne i pripremi za život. To znaju svi glumci kojima je bio mentor.

Story: Imali ste priliku da i od Dragana Nikolića naučite neke trikove?

– Za Gagu me takođe vezuje detinjstvo. Svojevremeno je imao kuću u Rosama, gde je vodio mene i brata Nestora. Išli smo da ronimo, a pored ostalog, on nas je učio i da skačemo salto u vodu, tako da sam imao priliku da mi u životu učitelji budu i neke svetske face. Imao sam najlepše moguće detinjstvo i mnogo vremena provodio sam sa porodicom. Ćale mi je bio glumac, a mama profesor u Institutu stranih jezika i imali smo novca da živimo normalno.

Story: Šta znači živeti normalno?

– Kada hoćeš da odeš malo u kafanu i zezaš se sa društvom ili na more i planinu. To su neki mali ljudski užici i život se svodi na to koliko imaš lepih uspomena. Na to polažem sve svoje resurse. Uz to, bavljenje glumom zaista me ispunjava i ne znam šta bih radio da nemam priliku da drugim ljudima dočaram neku ulogu. Umetnost nije umetnost ako te ne ostavi da o nečemu razmišljaš.

Story: Kako se nosite s tim razmišljanjima?

– Kaže se da glumac ima hiljadu života i to je ono što je lepota ovog posla jer na taj način kopaš po sebi. Kao glumac volim da čačkam sve ljude u onom najpozitivnijem smislu, od gorštaka i prostodušnih ljudi, da ne kažem seljaka, do onih obrazovanih. Nastojim da s njima nešto prodiskutujem, a bežim od toga da primećujem ružne stvari.

Story: Jelisaveta vas prati u većini turističkih avantura koje praktikujete?

– Ona je već videla dosta tih mesta koja posećujem zbog lova i nije potrebno da je nešto cimam ili potenciram da ide sa mnom, zato što i sama voli da bude u prirodi. Obožava more, ronjenje i to nam je zajednička aktivnost. Jelisaveta uživa i kada odemo na planinu, gde vozi bord. Ja sam to nekoliko puta pokušao, ali boravak među mnogo ljudi u neku ruku mi predstavlja napor. Pa i ja sam neki aranžman uplatio da mi bilo lepo, a ne da bi me deca jahala kao krokodila u akvaparku. Prijatnije mi je kada sam u krugu osoba koje dugo poznajem, gde mogu da pričam kada mi se priča i ćutim kada to poželim. Naravno, nikada ne odbijam da se fotografišem s nekim ko me to zamoli, ali lepše mi je kada sam u nekom užem krugu ljudi.
Story: Oni koji vas poznaju kažu da ste pravi domaćin.

– Uvek mi je bila želja da ljudi dolaze kod mene i da ih ugošćavam. Dok je moj otac bio živ, stalno smo odlazili u kuću kod kumova. Oni su mu govorili: `Ajde Pljako, šta će tebi kuća pored ove naše, ovde imaš svoju sobu i sve što ti treba. Moj tata je na neki način bio zadovoljan time da mi odlazimo u goste, a i ja sam tokom vremena dobio želju da postanem domaćin: da svi spavaju kod mene, da ih to ništa ne košta, da se u dvorištu okreće jagnje na ražnju i slično. Svake godine pravim neko momačko-lovačko veče, pošto me ljudi redovno pitaju kada će probati nešto od onoga što sam ulovio. Volim da sebi zacrtam neki zadatak, na primer mi sad kao lovimo ribu da bi nam došlo društvo i probalo je. Hoću da kažem da su lov i ribolov zapravo povod za druženje, da se ljudi okupe.

Story: Važite i za rodoljuba. Kako to objašnjavate?

– Volim porodicu, svoj grad, pa samim tim i svoju zemlju. Patriota sam, ali u najplemenitijem smislu te reči. Da sam Kinez, najviše bih voleo taj narod i imao najkosije oči od svih Kineza, ali pošto sam Srbin, volim Srbiju, pogotovo što mnogo putujem po manjim mestima, čak znam i koje je prezime u nekom kraju najzastupljenije.

Story: Vaši prijatelji sada su uglavnom roditelji. Jeste li zbog toga malo izopšteni iz društva, s obzirom na to da oni treba da brinu o deci, a vi na neki način još živite momački?

– Okumio sam se sa svojim najboljim drugovima iz srednje škole i ostali smo nerazdvojni do danas. Uglavnom su svi roditelji, osim kuma Akse, i redovno ih posećujem. Moraš da obilaziš prijatelje. Pošto je potrebno vreme dok oni spakuju decu i slično, obično bude: Hajde kume, dođi ti kod nas. Da mi je neko pre pet godina rekao da ću kod kumova morati da pušim cigaretu ispod aspiratora da dim ne bi smetao deci, ne bih mu verovao.

Story: Govorite da vas deca vaših prijatelja obožavaju. Zbog čega?

– Uvek im se mnogo posvetim i vole što sam iskren. Ja sam osam Nikčevića odgajio na svojoj jedrilici, to su moji kumovi. Kod mene nema previše zezanja. Strogoća je prisutna, pogotovo kada sam zadužen za to da motrim na njih. Moraju da se odluče hoće li sedeti na pramcu ili na krmi, nema trčanja tamo-vamo. Posedujem smirenost i entuzijazam koji su potrebni u donosu sa decom. Učim ih da rone, pripremamo roštilj i družimo se. Mnogo toga mogu da im pokažem.

Story: Kada se kaže da je vaš otac postao tata relativno kasno, u svojim četrdesetim godinama, vi ističete kako nećete rušiti takvu tradiciju. Šta to znači?

– Mene je ćale dobio u svojoj 46, a mog brata u 45. godini. Nažalost, izgubio sam ga kada sam imao dvadeset i jednu, ali zaista sam imao savršenog oca. Nekom ćale živi 100 godina, ali ne budu u dobrim odnosima. Sve što je znao u životu, Pljaka je preneo na mene, od glume, jedrenja, lova… Bilo mi je uzbudljivo da gledam šta on radi i gurao sam se da doživim delić onoga čime se bavio. Tako ću i ja pokušati da ličnim primerom inspirišem svoje potomke.

Story: Šta ćete raditi ukoliko budete imali ćerku, verovatno joj odlazak u lov neće biti privlačan?

– Devojčice mogu da jedre i sigurno će biti zgodna, to znam. Voleo bih, ali to je trenutno još mnogo daleko od mene, da budem bar upola onakav roditelj kakav je bio moj ćale. Ja i dan-danas mnoge stvari radim onako kako me je on navikao. U Bigovu me zovu Vuko Regula i u suštini reč regula označava kakvo nešto mora da bude. Ne može se čamac vezati tako da udara o kamenje i slično. Zna se kako neke stvari moraju da se čine.
Story: Jeste li zbog te regulative naporan muškarac?

– Ja tako radim, a drugi neka čine kako im je volja. Ne mislim da sam naporan, ali kod mene nema dva puta zašto. Jedan je kapetan na brodu, jedan je kapetan u vojsci, jedan je reditelj i njih svi moraju da slušaju. Takav sam kada je reč o stvarima koje su opasne i nose odgovornost, tu pre svega mislim na jedrenje i lov. Nisam takav generalno.

Story: Kako zamišljate svoju svadbu?

– Ne znam šta bih tačno rekao, pošto sam bio na dosta njih i svašta video.

Story: Ko će tada pucati?

– Nekoliko puta gađao sam jabuku iz puške i nikada se nisam obrukao. Jabuka je izazov jer je oko tebe mnogo ljudi koji ti na neki način unose tenziju. Ja samo pušku napunim krupnom municijom i nema problema. Znam da će iz prvog ili drugog pokušaja sigurno pasti. Nekako bih voleo da imam skromniju svadbu. Mislim, biće tu žurki, nije to problem, ali želeo bih da sve to bude upriličeno u uskom krugu ljudi, a neće izostati ni one momačko-lovačke večeri.
Story: Da li ste nekada razmišljali o tome da se češće pojavljujete u medijima, s obzirom na to da imate zdrava životna merila, volite sport, poštujete istoriju i sigurno bi klinci imali šta da čuju i vide od vas?

– Nisam ja tu da bih nekog ili nešto lečio. Nemam ulogu društvenog andola, tačnije život je isuviše kratak da bih ga trošio na taj način. Kada sam bio mlađi, vodio sam se razmišljanjem kako sam još klinac da bih se u bilo šta mešao, a onda, kako sam bivao stariji, gubio sam elan za tako nešto. Mislim to je kao kap kiše koja padne u more, pitanje je šta sad tu pojedinac može da učini.
Story