Захуктава ли се требињска споменикоманија?

Наш суграђанин Саво Пујић покреће иницијативу за враћање споменика Луке Вукаловића непромишљено склоњеног претпрошле године. Сматра да је тим чином понижен и знаменити војвода и увријеђен поодавно упокојени умјетник који је своје дјело даровао нашем граду. Чим је сазнао о намјери подизања два споменика зубачком војводи, покретач иницијативе је реаговао упозорењем да о том треба озбиљно размислити. Његов текст тада није објављен, а неколика мјесеца касније, постављене су двије копије Вукаловићевог споменика подигнутог у Гајдобри, једна у Требињу, друга на Ублима.

Објављујући његов тадашњи напис, позивамо зантересоване грађане, удружења и институције да се изјасне о покренутој иницијативи. Напомињемо да враћање споменика не би изискивало ново улагање јер његов постамент срећом није уклоњен.

САЗНАДОХ из прошлог броја „Гласа“ за намјеру да се подигну два споменика знаменитом војводи Луки Вукаловићу – у Требињу и на Зупцима. Ништа мање него два одједном, у серији. Бојим се да би се то могло уклопити у почетак серијског споменичког обиљежавања заслужних бораца из прошлог рата, којима њихове ликове не вајају провјерени умјетници, него анонимна „умјетничка радионица“, у којој се, вјероватно, некаквом новом скаламеријом попут скенера, на основу фотографије, зачас излије бронзана биста или статуа. Ем јефтино, ем брзо. А мало се ко пита од пролазника колико та обличја, поред физичке сличности са евентуално упамћеним ликовима, одражавају и онај жар с којим су ти младићи жртвовали животе за одбрану својих огњишта. И, умјесто да им се одаје достојно поштовање, они се обезличавају.

ОПРОСТИТЕ за ову дигресију, али бојим се да опет не упаднемо у колотечину непромишљеног споменичког обиљежавања истакнутих личности и значајних догађаја, при чему се праве неопростиве грешке, које је касније готово немогуће исправити. У ту бих колотечину сврастао малтене сва споменобиљежја подигнута на нашем подручју од прошлог рата до данас, изузев прошлогодишњег споменика оровачким жртвама у Првом свјетском рату. Недостају смишљене предрадње и досљедна реализација утврђених концепција. И умјесто јефтиног ћарења скуп завршни биланс!

ДА СЕ ВРАТИМ војводи Луки. Мислим да је крајње вријеме да се и на Зупцима почне  размишљати о трајнијем споменичком обиљежавању Вукаловићевог војевања (1852-1862). Већ дуже се износе и мишљења да би требало вратити војводине земне остатке у завичај. Те акције би требало објединити и укључити ширу јавност у избор најфункционалнијег идејног рјешења представљања тих догађаја и њиховог предводитеља. Не мора то бити ни бронзана биста или статуа, како обично замишљамо споменике, не мора се физичком величином споменика одмјеравати значај догађања која су имала велики одјек у свијету, треба тежити да се што успјешније умјетнички представи Лука и његов подухват па било то у родном Богојевића Селу или у његовом ратном штабу на сусједним Стоцима, а могло би и на Пирином бријегу, или на Грабу – гдје не би ускоро зарастао у шипражје.

ИДЕЈА да се војводи Луки подиже спомен-обиљежје у Требињу врло је проблематична јер у нашем граду већ, за коју годину биће пола вијека, постоји његов споменик. Невелика биста дјело је Луке Томановића, учитеља у Црнчу пред Други свјетски рат, џиварског политичког комесара у првој ратној години и познатог бокељског академског умјетника у поратном периоду. Каква је умјетничка вриједност овог обиљежја најбоље се може уочити ако се оно упореди са оновременим војводиним фотографијама и умјетничким портретима и цртежима које је сабрао Рајко Вукашиновић у монументалној биографији Луке Лакова, објављеној прије двије године.

ПОРЕД неоспорне сличности, примјећује се колико из Томановићевог попрсја више исијавају војводина забринутост, одлучност и самоувјерење, чега се не би могло нимало наслутити из творевина „умјетничке радионице“, ма колико њена технологија била софистицирана. Непознато је да ли се, поред постојећег споменика, намјерава подићи још један или овај замијенити. У сваком случају, то би било понижење и за поодавно упокојеног умјетника и за његово дјело, које је полувјековним трајањем већ стекло итекакво право грађанства.

ВУКАЛОВИЋЕВ споменик смјештен је у једној од најљепших требињских улица, на обали која носи његово име, на обали са које је војвода пријетио турској посади у утврђеном граду. Недавно је у непосредној близини подигнут споменик другом војводи – жртви посљедњег рата. О обичају повезивања спомен-обиљежја са одговарајућим именима градских локалитета вјероватно нису ни знали одани саборци који су подигли споменик свом неустрашивом заповједнику уз помоћ некакве „умјетничке радионице“. Истина, по том војводи није ни именована улица јер утврђени градски критеријуми не предвиђају да се ратницима из посљедња два рата посвећују улице и други локалитети, али је једна улица названа по јединици којом је командовао млади војвода, чијој је храбрости и противничка страна одавала признање. Можда би требало премјестити споменик млађег војводе у одговарајућу улицу прије него се одомаћи у простору старијег војводе. Неко би ипак у прегломазној градској администрацији морао да, приликом одобравања градње, води рачуна о таквим стварима како би се избјегавали урбанистички ексцеси који свакодневно наружњују град.

ШТА за споменичко обиљежавање значи одабирање и уређење локације најбоље се може сагледати из Његошевог споменика подигнутог прије више од осам деценија, првог такве врсте на ширем југословенском простору и првог уопште том нашем великану. Драгиша Брашован, један од најпознатијих оновремених југословенских архитеката, кога је Јован Дучић ангажовао за уређење споменичког простора, изванредно је уклопио статуу умног читача у околни амбијент између Истока и Запада, стварно и симболично, отварајући широку визионарску перспективу са те позиције.

Тај градски простор спонтано је назван Код Његоша. У посљесњој, ратној деценији двадесетог вијека, у фуриозном срљању да се принцу српских пјесника што прије ода заслужена почаст у родном граду, није се свеобухватно промишљало о његовом споменичком обиљежавању -прво је поетеса Десанка Максимовић положила темељац његовом монументу у парку који носи његово име, затим је посађена његова мегаломанска фигура уз Његоша, при чему је Јованов поглед незаинтересовано усмјерен поред његова умањеног и пониженог идола. Ако то види Дучић, сигурно се од срама преврће у гробу. То показује и Божанска промисао, која га је недавно оборила. Двијетри године касније, изграђен је величанствен маузолејски комплекс на Црквини, гдје би било право мјесту постојећем споменику, чији се габарит не може уклопити у градске визуре, а најмање Код Његоша.

УСЛИЈЕДИО је притисак да се на том локалитету начичка већи број споменика, једном од њих је чак освештан и темељ. Већином би то биле умањене копије постојећих московских или београдских споменика. Под притиском јавности, обустављено је даље скрнављење тог простора.

Нејасно је да ли је постојећи Дучићев споменик оригинал или копија оног у Сомбору, у граду гдје је наш пјесник похађао учитељску школу. А шта у умјетности значи копија, илустративна је судбина Дучићевог попрсја, приспјелог ваљда са пјесниковом заоставштином у родни град, које је израдио познати вајар Ристо Стијовић. Та биста је посуђена за неку изложбу у Београду, а враћена њена копија. Оригинал је постављен на Калемегдану, гдје се, по пропозицијама, не могу постављати копије. У случају измјештања постојећег Дучићева монумента на Црквину, Стијовићева биста би добро пристајала на освештаном темељцу у пјесниковом парку.

ВЕЋ двије деценије у Требињу дјелује Ликовна академија са респектабилним наставним кадром, велики број академских и аматерских умјетника, затим архитеката и других културних радника заинтересованих за љепше градско лице. Вријеме би било да неко покрене јавну расправу и о естетском изгледу града, да се оцијени шта се у њему дешава пожељно, а шта непожељно. Да се коначно почну откривати актери и дјела и недјела. Од градске администрације, преокупиране политичком проблематиком, то не можемо очекивати, али би то могла урадити нека од многобројних невладиних организација. На основу тога требало би утврдити критеријуме за одобравање захтјева организација и појединаца с циљем да се што више сузи владајући волунтаризам у тој сфери друштвеног живота. И да се прошири свијест да се подизањем споменика увијек не одаје почаст догађајима и заслужним личностима, него се они често тиме понижавају.

С.Пујић/Глас Требиња