Василије Шуловић се освјежава на Херцег врелу

Иако нас је мјесецима несмиљено пржила небеска звијезда, неки извори нису пресахли, неки вјетрови нису стали. Ово је на свој начин и захвалност тим даровима херцеговачке природе, чија се благотворност одавно није оцртала као овог љета.

Одвајкада је у Херцеговини било дугих врелих љета и жега, али, ево, барем у новом миленијуму није било ниједно попут овог 2017. које је највише сличило оном измаштаном у првом роману Мирка Ковача – „Губилиште“ - гдје сунце стаје у зениту над нашом крашком регијом, па нит' ће истоку, нити западу, већ је онако залеђено, пржи врелином и излуђује свјетлошћу! Задихани и нервозни људи, пси са исплаженим језицима, титрава јара над пустим асфалтним друмовима и покоји жедни врабац што се купа у млакој прашини споредних макадама, подижући прозирне и ниске облачиће праха који брзо гасну лијепећи се по испијеним листовима жалфије, чије се сивило неосјетно претаче у сивило околног узаврелог камењара – најчешћи су призори на које сте наилазили врлудајући Херцеговином, од јужног Поповог поља до сјеверне Зеленгоре, од кошћела до јелика.

За путника луталицу или пролазника кроз овакве панораме права је сласт била стати пред уста пећине Вјетренице у Завали и расхладити се вјетром из њене крашке утробе или пак набасати на окрепљујућу свјежину воде из горских врела између Гацка и Калиновика. До Вјетренице нам је лако било доћи, све асфалтом... Али до оних добрих вода око Бодежишта, понад Гацка, можда и не бисмо стигли да нам водич није било основац, Билећанин Василије Шуловић, који од своје прве године љета проводи на овим просторима с родитељима плаништарима. Малчице се, признаје, прибојава змија отровница, њих ту, наравно има (и шарки и поскока), али нас је, ипак, храбро водио, дуже од два и по километра, све уз водовод од алкатан цријева, којим је љетос његова породица довела воду са једног планинског извора до своје плаништарске куће! Све смо сами радили, с поносом истиче Василије, напомињући да су главни терет поднијела његова два брата и отац. Ово ти је, додаје, сад сигурно најдужи вод – и овдје и на Зеленгори – којим нека породица, попут наше, доводи воду са горског врела до своје куће! Знам. Причали су то код нас ови старији, кад су дошли да виде хоће ли нам вода стићи. Тата се, поштено казано, био мало препао. Прошло је више од 20 минута кад смо му јавили да је вода кренула, а он на мобилини оту виче; још ништа! И онда, ма ни мени није било лако, прођоше још четири минута, кад од нас зове: ево је, стигла, цури... Ма, то ми је био најмилији догађај овог љета! Шта би ми тамо без воде... А видиш каква је суша, и овдје се већином трава спарила, као око Билеће, као још тамо даље у Љубињу и Требињу.

Ове године, прича даље Василије, ни љековитих трава није било, ма ни десети дио у односу на лани, кантариона и мајчине душице скоро ништа, нешто мало вранилове траве (мравинца) дало се набрати. Само је спориша (хајдучке траве) било ко и лани... Све то мораш тражити не по пашњацима, него по долиницама око врела, гдје има влаге колико – толико, около је видиш све сунце однијело! (Василије ми је, и то морам читаоцу открити, својта, а и неколике године га учим о љековитом биљу и његовом сакупљању, па и овако жели да ми се похвали како је лекције добро савладао, и да докаже да су, с разлогом, већ другу годину у породици чајеви његова брига).

- Него – потом ће, да се и његова ријеч мало више пита, казати упитно: „Ти о овим врелима и „добрим водама“ ту не знаш ништа? Хај реци, гдје је Херцег врело, лани сам те тамо водио...

Јединствено љетње освјежење у Завали: пред уласком у пећину Вјетреницу

Унеколико сам се извукао, нисам пуно промашио, па смо и ту свратили, као и горе на „добру воду“ и још горе, повише ње, на врело одакле полази онај „Шуловића водовод“ који, ево, ни августу, оваквом августу какав је овај август 2017. није пресахнуо! Свуда је тражио исто: хајде попиј мало воде и реци каква је; свуда сам га послушао и искрено одговорио: одлична! А знаш ли ти, додао је значајно, да иза оне плоче, на „доброј води“ горе, стоји занимљива прича, него је ја не знам до краја, па је боље да и не почињем...

Поздравио сам се послије с Василијем и спуштајући се макадамом према Термоелектрани и Гацку, паде ми на ум да ни старије не упитах каква је то прича, о чему се у њој ради... У ствари, на њу се наслони још боља идеја: о овим херцеговачким вјетровима и водама, правом благу у ужеглом љетњем паклу, требало би написати много ширу и комплетнију причу. Њихова се крепкост и важност одавно није тако јасно указала као овог љета, а посве је извјесно да ће у Херцеговини сличних љета бити још. Па, уз оно што природи треба бити захвалан на помињаним ријетким даровима, на вријеме треба знати гдје се може расхладити и освјежити кад звиздан упече!

Жарко ЈАЊИЋ