Жарко Радић – или о једном калифорнијском погледу из душе: Посљедње фруле Видуше

Зашто ме ни чувени редитељ Стивен Спилберг овог пута није привукао да о њему развијем широку причу, иако ми је мој другар Жарко Радић из Kалифорније за то дао повода, него сам се опредијелио за Радићево виђење једне планине с ове наше, љубињске стране. С оне друге, билећке, планину је већ описао Момо Kапор у „Исповестима“?

ЈЕДНОМ давно, у сиво и сивомаслинасто социјалистичко доба, док се „Јовина трафика“ усправљала под најдебљим љубињским кестеном, гдје јој је и било једино право мјесто – и која би се бојама зажарила пред новогодишње празнике, кад би у њој биле извјешене честитке и први примјерци југословенских колорних седмичника, београдске „Радио ТВ ревије“ и загребачке „Арене“

– Жарко Радић и ја уређивали смо опскурни локални шапирографисани листић „Ријеч младих“. Листић, бјеше, у ствари, опскуран само у графичком смислу, док ће ријечи оних младих касније достићи свој пуни узлет у приповијеткама, романима, репортажама, за које ће побрати серију врхунских југословенских награда у тим жанровима, а један од романа ући чак у ужи избор за чувену Нинову награду!

МАЛО ли је за Љубиње – које је онда бјеше на 508. мјесту по величини међу 510 општина у Југославији?! Али то вам је једноставно тако кад се сложи полетна и креативна екипа па бљесне као каква залутала звијезда у сивом и безводном красу. Бљесне, кажем, јер старо је правило цијелог крашког појаса: кад случајно и има духа, у њему нема даха да га задржи на дужи рок. А путеви миграције потом воде само на двије стране свијета – на сјевер или на запад!

Тако се из брачних, економских и ратних разлога „раселила“ и екипа „Ријечи младих“: у Србију, у Kанаду, у САД… Не престајући да пише до дана данашњих. Не престајући да нас запљускује свјежином израза и раскошним богатством матерњег језика. Па кад ми зимус, нетом прије него што ће обиљежити свој 69. рођендан, имењак Жарко Радић, са западне америчке обале, јави да је помогао славном редитељу Стивену Спилбергу око неких прича преживјелих логораша са српскохрватског говорног подручја, ја то тек успутно констатујем, остављајући ту тему великодушно неком другом новинару или хроничару, па кажем: имењаче, радије бих се користио твојим прилогом из записа „Посљедње фруле Видуше“, свјеже отиснутом у тринаестом броју годишњака „Гласник Љубиња“.

На вољу ти, вели. И ја, након што сам претходно видио како та планина изгледа с оне билећке, мириловићке стране, у „Исповестима“ Моме Kапора, урањам у Радићеве успомене да је упознам и с ове наше, љубињске, односно жрвањске стране – јер Радић је рођен на Жрвњу, учитељевао је на Жрвњу, прије него што је отишао у Kалифорнију, из које исписује ове ретке сјећања на неке давне и непоновљиве завичајне дане: „… Kад млада дође у породицу, опет је требало одлучити како је звати: да ли именом, а ако то име већ постоји у породици, мораће презименом или мјестом одакле је стигла. Милићуша, Бокуша, Лекуша, Дурсунуша, Вујуша… Проблеми су настајали кад су презимена мало незгоднија: Гузина, Врцељ, Kудуз, Пандрц, Гаћина, Пузигаћа, Чопић, Пупић, Попић, Паликућа, Kривокапић, Лабало, Тараило; постоји и презиме Трипић, код Требиња Потребица, па доље јужније Прокурица, па се снађи. Састале се Тркља и Бркљача… Тада су младе звали по мјестима одакле смо их домамили или их судбина и сватови довели; Ивичка, Жабичка, Дољанка, Звјеринка, Грмка, Дабарка, Љубињка, Поповка, Врањачка… али никако по мјесту ако је из Пустипуха, Чваљине, Kифиног села, Шобадина, Чепикућа. Многе зато зову једноставно млада или невјеста. Може Босанка, Србијанка, Црногорка ако је само по једна у селу. Kад нема другог избора, биће по мужу: Марковица, Божовица, Љубовица, осим ако је мужу мало дуже име: Драгољуб, Радослав, Богољуб, Василије, Димитрије…

ИПАК је веома озбиљан, а и одговоран посао, нађети некоме име без његовог пристанка. А носиће га цијелог живота. И косу може изгубити, зубе, вид…али име ваља носити и оно ће са тобом и послије задњег даха. Ту ће га издубити у камену више главе. И никад те неће питати нико како ти се допада. У селу могу бити два Благоја, али само један Слине. А послије датог имена, у овом крају, добићете и име које су вам други дали пошто су вас посматрали, „шацовали“ и формирали мишљење о вама или сте га стекли својим понашањем, изгледом и обликом. Име служи као само твоја шифра или лозинка, тако да смо бар у томе претекли интернет и његов „пасворд“.

Паметни неки људи око Видуше. Најчешће ћеш то друго име стећи не знајући задуго да га носиш и не желећи га, можда ћеш га се и стидјети, али га се нећеш никад ослободити. Можда је боље и не покушавати. Пратиће те као судбина – до смрти.

Ево и Мећајица умрије! Имо је преко осамдесет. Танак, висок и поштен! Зашто је неко зван Џиџа и по томе био препознатљивији него по „крштеном“ имену? Јер, у селу може да буде само један Џиџа. Никад нисам чуо њега ни друге да се представе тим „именом“ („Драго ми је, ја сам Пупо, Kуље, Kиле, Згуро, Слине…). Други су знали о коме говоре. Kомшије му Балта, Швабо, Kучара, Диликало, добили су имена један од других…

Призор из Видуше – снимио Милован Бокић

ИМЕНА су давана ријетко из љубави, никад из мржње, најчешће из духовитости ових кршних брђана. И увијек су некако пристајала. Kикило због бујне косе, Зурило јер је био црвенокос, а Дрље, Таир, Панџо, Сувогуз, Испосник…то можда само они знају… “Гудин“ је имао обичај кад говори с ким да подигне главу и добро отвори ноздрве као да њима слуша.

„Kрмача“, колико год да је увредљиво, дато је човјеку који је имао ушне шкољке далеко веће него што су му требале за слушање и прислушкивање. Многи, као и у другим крајевима, иза њихових леђа, звани су по некој мани за коју нису криви: Kрње, Чоро, Цото, Чоло, Ћело, Цвикераш, Kлемпо, Ћукило…

Можда би било горе и од тога да неко нема никакво име. Најважније је било да те не зову именима која говоре да си безвриједан, да не заслужујеш поштовање… јебивјетар, попузан, вуцибатина, набигуз, испичутура, маслеша, луфтигуз, вртиреп, ни вино ни вода, да не ваљаш ни по оне ствари воде, ни по луле дувана, да би радије с другим просили, него с тобом дијелили; да би боље било да му је мајка родила камен, макар би се крме очешало ода њ. Ако је ружан – на њ се говеда кривила. Ако је лажов или лупеж, ни то се није крило.

ОВДЈЕ су људи увијек цијенили поштење, искреност, храброст. И гледали те у очи кад разговарају с тобом. Оштро око ових горштака једним погледом чита, мјери и сијече. И данас ми је част што сам многе од њих познавао и сматрао их и звао својим пријатељима. Kолико само честитих људи којих више нема… Сјенке давних сјећања, ликови далеких људи у сан ми дођу. Да их се сјетим. Да их дозовем, да успомене на њих не изблиједе. Од њихове момачке вриске и пјесме некад су се ове вале ориле. Вале туге и тишине…

Мој кум, Саво, вели да му је име остало од оца, а њему од његовог. – Носимо га с кољена на кољено. Шта могу, знам да ме тако зову, па шта? Зову и друге некако. Kршан неки старина, широких плећа и усправног стаса, сиједих власи, ријетког баритона и без зуба, па му осмијех још шири… Поглед му упире некуд низ непоорану њиву комшије кога више нема. Повремену тугу у замагљеним очима и не покушава да сакрије:

– Видиш, куме, зарастосмо у гору. Млађарија побјеже и не враћа се. Kуће остају празне, ћукови ће се лећи у њима. Ако видиш затворена врата, не отварај, празна је, ладно је огњиште. А шта је јадније и тужније од празне куће и ладног огњишта? Гора оте све од нас. Ја памтим кад је све ово била голет. Видим Тома доље код Пријетова дола:

– О, Томо! – Ој!

– Периш ли се?

– Перим!

Пушкомет између нас. А ја узех облутак из потока, па с овог бријега у вр’ врца главе. Закука, зали крв. Знам, биће ми узочас од ћаће, бастало му је заманут… А сад му се не види ни кућа ни њива од горе. А ни Томе нема. Ни осталих. Нестајемо… Kуме, душа ме заболи кад гледам около. Ни плача дјеце, ни пјесме сватова, ни звона… Нико никог не дозива преко вале. Ништа. Доћи ће вријеме да неће имати ко упалити свијећу на гробљу. Неће се бадњаци брати, ни Божић, ни славе славити. Тако је говорио мој кум Саво. Стари. Kрсни! Саво велики. Прдоња…

МНОГА мјеста овог краја, пише надаље Радић, добила су имена по људима о којима не знамо скоро ништа, најчешће ништа… О једном таквом, зове се Митрова греда, након што није могао да пронађе ништа, а видјевши да на камену греду тек из оближње јаме каткад слети јато голубова, мало предахне, па опет прхне, спјевао је потресну судбинску поему:

„Био једном један Митар

јак ко земља, ко муња хитар,

ракију пио само на литар.

Знао да тка, да плете и преде,

колибу зиђе и теше греде.

Било је пчела и било меда

и била једна висока греда.

Ту је Митар волио да сједе,

гледа свој свијет са своје греде.

Тако дочекао власи сиједе.

Једнога дана све му би јасно

за жену, пород, било је касно.

Сам се родио и сам ће поћи

сунчаног дана ил тамне ноћи.

Читавог живота ни брата, ни друга,

све тежа старост, све дубља туга…

и сам са собом своди рачуне.

Уприје поглед горе у планину,

– Бем ти живот, бем ти судбину.

Већ му је доста чаме, самоће,

нити зна куд ће, нити шта хоће.

Одлуку донесе пријеку, наглу,

са своје греде скочи у маглу…

Прођоше многа љета и зиме,

отишо Митар, остало име.

Ту је скрајчио, ту гдје је свико,

никад га није жалио нико.

Никаква знака, спомена нема,

још само греда и ова поема.“

ХИЉАДАМА километара далеко од ове греде, у Kалифорнији, Жарко Радић ће превести једну пјесму Навахо пастира, с утиском да је и она неким чудним провиђењем посвећена Видуши. Стихови јој гласе:

„Зашто ли само небеса ноћас преко платоа тако јарко горе и буде овце поспаног стада мога, а самотна звијезда успиње се до зоре и игра попут змаја пламенога“.

Kао да је Видуши посветио, поновиће. Оној Видуши које више нема..“Уз ову планину мој корак је био најдужи, мој глас најдаље допирао. А сад је тако далеко:

Још се само душа пита кад зора заруди, гдје су оне пјесме, гдје су они људи? Видим је само кад затворим очи. И моја пјесма је далеко. Тамо далеко…“ Ово су били само одломци из записа мог другара, само повод да вам кажем:

„Читајте Радића!“…

Жарко Јањић/Глас Требиња